Бесплатни правни савети
ПРАВДА И ПРАВО

Почетна / Архива / „И ЛОШИЈЕМ СМО НАЗДРАВЉАЛИ.УВЕК МОЖЕ ЛОШИЈЕ.“

„И ЛОШИЈЕМ СМО НАЗДРАВЉАЛИ.УВЕК МОЖЕ ЛОШИЈЕ.“

Певамо о слободи а страхујемо да се не отме из строфа, да нас не заскочи, да се не догоди…
Шта бисмо са слободом кад смо народ робља?
Носимо окове ко знамење, презиремо своје тамничаре гостећи их у врх славске трпезе, под иконом… Наздрављамо бољим данима молећи се да ко пошаст задесе неког другог, довољно је што им наздрављамо.

И лошијем смо наздрављали.

Увек може лошије.

Увек кад окошташ у окове, кад ти руке и ноге узрастају уз ланце, кад језик свијеш ко омчу око врата затежући је кад наумиш да проговориш.

Прогледали смо у мраку, очи су се свикле на букагије тмине, притјили смо се у збегове капака, громогласно у мраку вапимо за светлом па кад се отме свануће ко чопор појуримо у хајку да га сатерамо у врзину и умлатимо ко звери пре него се небо надвије над нама.

Ћутимо зарад потомака учећи их да ћуте зарад потомака, молећи се да ћутње не понестане јер ће се некоме отети глас да је потражи, а кад се отме глас…

Далеко било да се отме!

Шта ћемо ако чујемо себе а заветовали смо се тамничарима да ћемо кад- тад бити слободни да се од мрака сакријемо у мрак.

Да јурнемо ка слободи…проклињући је што је заноћила на нашем прагу: “Бежи, проклета скитнице! Бежи док неко не види да си застала овде! Бежи, ја ћу певати о теби молећи се да те стихови довека утамниче, проклетнице!”

Најкомотнији смо у мизерији. Обрасли смо у патњу.
Тако је лако и лепо жалити за собом, не треба за то много од човека, тек наличје што се повремено усправи па зарежи на Бога!

Верујемо у Господа колико не верујемо у себе, гасећи кандила да нас не пронађе у рају ништавности…
Надамо се спасењу надајући се да ће га тамничар угледати на време и…

Тако је лако ослободити се ланаца, ко паучина су, но затежемо их док се копрена не уреже у зглобове, док не прокрваре од силине дашка, док свака коста не препукне од напора да се усправимо…

Тако је дивно живети у јадиковци- нарицати над собом живим, отпијајући себи за душу, изаћи на помене заблуди да је слобода шта више до пијане строфе у станичном бирцузу возова без шина…

Да, тако је дивно бити робље, ничег узвишенијег него гледати небо у одразу мора суза.
Тако се дивно плави док отиче у бездан…

Музика, овамо, певајте ону о слободи, али ако ко пита нисам ја наручио песму!

Зовите тамничара, попустиле су букагије…
Зовите, хитно је, одазива се на моје име и сасвим ми је налик…
Нек пожури, нестаје мрака а можда залутам у живот бестрагијом светла!
Нек пожури, можда се усправим и не зарежим на небо, можда проговорим а толико сам најквалитетније ћутње сачувао за потомке…

Михаило Меденица

Информације о Ana Markovic

Погледајте такође

НИКАНОР ЈЕДИНИ ДОСТОЈАН ПАСТИР

Владика Никанор се црвеним словима уписао у историју Србије. Његово Преосвештенство Епископ банатски Г.Никанор је …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *