Почетна / Uncategorized / ВУЧИЋЕВИ КРИМИНАЛЦИ ЈАЧИ ОД ДРЖАВЕ

ВУЧИЋЕВИ КРИМИНАЛЦИ ЈАЧИ ОД ДРЖАВЕ

Много је земаља у којима криминал цвета, али само у Србији је мафија јача од државе. При том, и мафију и државу води исто биће, Александар Вучић. То и не чуди, за њега је политика само средство које употребљава у криминалним активностима. Стицајем несрећних околности, добио је прилику да приграби власт, па да целу државу претвори у плен својих гангстера.

 

Какав је мафијаш, Вучић је такав и политичар. По дефиницији, мафија је стил живота. Вучић нема стила, има само жељу да згрне што више новца. Криминалом или политиком, њему свеједно. Кад је спојио те активности, личним примером је доказао да за успон на врх мафије и државе није потребна интелигенција.

У неколико мандата, Вучић је био народни посланик, затим министар против информисања, премијер и, на крају, председник државе. До свега тога је дошао политикантским паролама, које су се заснивале само на. У почетку каријере, представљао се као великосрпски националиста. Колико је био искрен види се по лакоћи с којом се трансформисао у евроатлантског фанатика. Једнако горљиво је лагао и некад и сад, разлика је само у профиту, националном и његовом.

Хушкањем на ратну одбрану васколиког српства, он је стекао стан у луксузном београдском насељу, а Срби, које је бранио с безбедне удаљености, морали су да беже са својих вековних огњишта. У актуелној фази, приграбио је власништво над комплетном Србијом, из које Срби беже од њега, као што су раније бежали од Хрвата, муслимана и Албанаца.

Откад је ступио на политичку сцену, Вучић властите лоповлуке прикрива галамом: „Држте лопова“. Док је био радикалски опозиционар, оптуживао је Слободана Милошевића и његове сараднике за све злочине овог света. На митинзима је урлао: „Слоба је највећи криминалац у Србији, таквог мајка више не рађа“. У скупштинским и медијским наступима детаљно је објашњавао природу Милошевићеве диктатуре, која је, уз помоћ инфлације, Језде и Дафине, и на сто других начина опљачкала народ и изнедрила нову црвену буржуазију, тајкунског калибра.

Надахнут шешељевским метафорама, Милошевића је називао дедињским диздаром, а његову супругу Миру црвеном вештицом. Није штедео ни њихову децу. За Марка Милошевића је говорио да је офарбани педер, кога криминалац Влада Ковачевић Треф користи као заштитника својих шема шверца дувана и нафте. О Марији Милошевић никад није говорио као о ћерки председника државе, него као о љубавници Милована Вујића Вује, жестоког момка с београдског асфалта, који је у животу имао само два успеха: оверио је, на различите начине, Ранка Рубежића и несташну Марију.

Вучић се није задржао на криминализацији само владарске породице. Напротив, многи слобисти су се нашли на његовом списку. Милорада Вучелића је оптуживао за шверц дувана, Бранислава Ивковића за злоупотребе приликом арчења државне имовине, Михаља Кертеса за злодела у Царини, Небојшу Човића је називао мафијашком пудлицом, а ништа боље нису пролазили Милутин Мркоњић, Ивица Дачић, Бранко Ружић, Зоран Лилић и многи други. Већина етикетираних данас су угледни чланови Српске напредне странке.

По истој матрици, Вучић је дуго и упорно криминализовао Зорана Ђинђића. Док су СРС и ДС биле у опозицији, Вучић је подсећао да је Ђинђић, за време школовања у Немачкој, био члан терористичке организације „Бадер Мајнхоф“, као и да је крао кожне јакне.

Касније, кад су радикали ушли у црно-црвену ратну коалицију, с министарске висине Вучић га је оптуживао да је српски Хомеини, који призива уништење своје државе и народа, како би га страни окупатори довели на власт. Напослетку, Ђинђића је прогласио за мафијашког премијера.

На радикалским митинзима је узвикивао антидосовску паролу: „Ђинђића и Коштуницу, стрељаћемо обојицу“ и обећавао да ће предеседника Демократске странке „истребити као губу из тора“.

После 12. марта 2003. тај анимозитет је појачао оценом да је мафија убила свог шефа и да је Звездан Јовановић нови Гаврило Принцип.

Као и слобисте, није штедео ни Ђинђићеве сараднике, посебно не Чеду Јовановића, Бебу Поповића и Горана Весића, којима је сад доделио изузетно важне улоге у напредњачком картелу.

Примитивне варијанте симбиозе политике и криминала, научене под Војиславом Шешељем, Вучић је унапредио под Миодрагом Микијем Ракићем. Научио је како да злоупотреби службени положај и направи систем који гарантује пуну спрегу извршне власти, правосуђа и криминала.

Уназад три деценије, сваки владар је користио услуге сумњивих типова, али нико није, као Вучић, лица с потерница промовисао у државнике, посланике, директоре… Вучић је подземље подигао до врха државе, у чије институције је укључио све профиле. Окружио се осуђеним и недоказаним убицама, разбојницима, силеџијама, корумпираним ђилкошима у скупим оделима, ситним лоповима и сецикесама.

У актуелној Влади Републике Србије у министарским фотељама седе четири бивша и 14 будућих робијаша. Иза решетака, сваки из свог разлога, већ су били Горан Кнежевић, Горан Триван, Александар Вулин и Златибор Лончар. Ако буде правде, то искуство неће моћи да избегну Зорана Михајловић, Небојша Стефановић, Синиша Мали, Ана Брнабић и многи други истакнути чланови Вучићевог клана.

Неки од њих би и с тим били задовољни. Боље ће им бити у некој ћелији, него у парцели на Новом гробљу. Томе се нада и Никола Селаковић, генерални секретар Председништва Србије. Недавно га је Српска православна црква частила Орденом Светог Саве другог реда, али Селаковић више верује у овоземаљску заштиту четворице припадника МУП-а, који се брину за његову безбедност.

Још практичнији је Бранко Маловић, потпредседник Извршног одбора СНС-а и командант напредњачких батинашких одреда. Откад му је спаљен ресторан „Домино“, код београдске Арене, Маловић се не одваја од горила. На путовањима прати га конвој црних џипова пуних телохранитеља. Маловић и не крије да сумња у страначке колеге. Инспекторима СБПОК-а, који воде истрагу, предао је списак с 35 имена потенцијалних пиромана, међу којима су 32 функционера СНС-а.

Досад није откривено ко је спалио „Домино“, па Вучићев утеривач дугова има озбиљних разлога за бригу, не зна шта ће или ко ће следећи бити поливен бензином.

Не само у Влади и СНС-у, Вучић је своје опскурне сараднике убацио у све државне институције. Место директора Безбедносно информативне агенције продао је Братиславу Гашићу. Бата Сантос је добио повољну цену, за само 10 милиона евра добио је могућност да тргује информацијама, пословима и људским судбинама. Инвестиција му се већ исплатила, остало му је само да покуша да се без последица извуче из крвавог кола у које се ухватио.

Рад безбедносних служби контролише скупштински Одбор, на чије чело је Вучић поставио Игора Бећића, кондуктера „Бачкатранса“, коме је суђено због фалсификовања дипломе. У истом Одбору налази се и Владимир Заграђанин, високи функционер СПС-а, који се прославио улогом магарца у афери „Кофер“, кад је ухваћен и ухапшен с рукама у торби са 700.000 евра мита. Заграђанин је избегао судску казну. Ослобађајућу пресуду Вучић је оценио као доказ да правосуђе не постоји у Србији.

Одлуком да Заграђанину дозволи приступ поверљивим информацијама, владар је доказао да не постоје ни правда, истина, част, морал, ништа осим његове жеље да се спрда с грађанима. У том Одбору, међу људима који заслужују неколико десетина година робије, а задужени су за контролу служби безбедности, налази се и народни посланик Владимир Ђукановић.

– Без људи из подземља није могуће изборити се за власт – признао је Ђукановић.

За само седам година, напредњачки картел је приграбио све што је могао: фирме и људе, оранице, воду и ваздух… Пљачкашки поход је завршен, криминалци су савладали грађане, па им је остало само да бране отето, да се кољу између себе. не штеде се, главе падају једна за другом. Пре неки дан је убијен Драган Амиџић, угледни новосадски мафијаш. Занат је испекао у Аркановим „Тигровима“, где је научио како да на туђој муци направи пословну империју и имиџ успешног шверцера, који дилује све што воле млади, од кокаина до оружја.

Представљао се као власник „свега и свачега“, а најпоноснији је био на хотел „Медаљон“ код новосадског Сајма. С мафијашким инстинктом, међу првима је осетио ко је и какав је Вучић. Оснивање Српске напредне странке подржао је с два милиона евра. Финансирао је предизборне активности, чак се и лично укључивао у њих. Пилотирао је својим авионом, на који је прикачио огромну траку с натписом: „Верујем у Вучића, за бољу будућност“.

Веровао је у Александра, а нарочито у Андреја. У „Сокачету“, код Момира Николића Миће, и у другим новосадским елитним ресторанима често је био у друштву Андреја Вучића и Звонка Веселиновића.

Урбана легенда каже да се дружење напрасно завршило после свађе у „Плеју“, кад је Косовар потегао пиштољ и ишамарао Андреја. Опрезни Амиџа је покушао да се измакне, али није имао среће. Први напад је преживео, али не и други. У гроб је однео тајне о многим напредњачким злочинима.

Пре Амиџића, на онај свет је отишао и изрешетани Александар Станковић, звани Сале Мутави. С министром полиције Небојшом др Стефановићем дружио се у теретани „Спартакус“, а још интимнији је био с Дијаном Хркаловић, државном секретарком у МУП-у и несуђеном кумом.

С министром здравља и колегом из земунског ганга Златибором Лончаром вежбао је пуцање у стрељани панчевачке касарне. Осуђивани београдски нарко дилер имао је заштиту напредњачке полиције и правосуђа. Заузврат, контролисао је навијаче Партизана. Док је био жив није могло да се деси да, као пре два викенда, „гробари“ скандирају „Вучићу, педеру“. А, још би био жив да се није спанђао с напредњацима, да је отишао на робију и поштено одслужио казну.

Не зна се ко ће бити следећи напредњак чији лик ће бити нацртан кредом на асфалту. Има много кандидата за читуље.

– Вучић је преузео озбиљне политичке обавезе, које може да испуни само у оваквом окружењу какво је изабрао – тврди проф. др Зоран Ћирјаковић, самозвани вођин апологета.

По његовој теорији, Вучић је принуђен да ради с криминалцима и полусветом спремним на све. Нормални људи би му само сметали у процесу предаје Косова и Метохије албанским терористима и њиховим западним заштитницима. Наравно, тај алиби је бесмислен. Вучић није сад, из нужде, селектовао лопове, разбојнике и лудаке. Такви типови су његово природно окружење, међу њима се осећа као свој међу својима. Уз ретке изузетке, за сараднике је увек узимао криминогене и корумпиране свашточиње, налике себи. Свакоме од њих дао је делић власти и плена, колико ко је могао да захвати.

Из Српске радикалне странке, после пуча, Вучић је у ново злочиначко удружење превео гомилу криминогених конвертита. То му није било довољно, па је на депонију довукао и њихове моралне двојнике из других странака. Како врши селекцију и привлачи такве несрећнике, недавно је детаљно описао Велимир Илић на примеру Милуна Тодоровића.

Тодоровић је успон у политици градио у Новој Србији. Некад сасвим солидан аутолимар, брзо је постао перспективни страначки активиста.

Док је НС била у коалицији са СНС-ом, изабран је за градоначелника Чачка. Кад је коалиција пукла, Вучић га је уценио. Имао је са чим.

Тодоровић је, тврди Илић, својој жени поклонио нови БМВ. Уредно је уплатио најскупље осигурање. Наравно, ауто је украден, Тодоровић је наплатио штету. Ипак, није успео да сакрије трагове. Истрага је открила да је управо он украо БМВ своје супругу, исекао га и продао у деловима. Кад га је Вучићев изасланик Бата Гашић упознао с резултатима истраге, мучени Милун је морао да пређе у СНС. Сачувао је функцију градоначелника, паре од осигурања и делова, а и себе од суђења.

У пакету с бескорисним ботовима, попут саветника Небојше Крстића, Вучић је од Бориса Тадића наследио Ненада Ковача, званог Неша Роминг. Успон у бизнису, Ковач је почео спорним начином на који је присвојио предузеће Цертус. Заштићен од закона, брзо и лако је направио империју која данас контролише тржиште ИТ технологије, које годишње вреди милијарду евра. Тај тренд је наставио под Вучићем.

Ковач је недавно поднео захтев Агенцији за заштиту конкуренције и сузбијање монопола да му омогући куповину предузећа Wин Wин, највећег српског ланца продавница беле технике.

У замршеној акцији преузимања власништва над том фирмом, пре пет година ангажвао се Слободан Квргић, финансијер СНС-а и лично Александра Вучића. Квргић је за само милион евра од Тихомира Јевтовића купио чачанску Алти Гроуп у чијем власништву је био Wин Wин. Империји је прикључен и Еуросалон, који је Квргић продао Славиши Кокези за само 190.000 евра, што је било око десет одсто вредности предузећа. На крају серије сумњивих трансакција, Кокеза је постао господар ИТ тржишта, а његов кум Вучић је од Квргића добио два стана у Белвилу, гарсоњеру на своје и трособан стан на име своје званичне супруге Тамаре Ђукановић.

Кад је избегао из родне Зенице, Кокеза је бизнисом почео да се бави на плажи у Милочеру. Водио је магарца на коме су се туристи фотографисали по повољној цени. Једна фотка, један евро. Тамо је 2005. године упознао Вучића. За 12 фотографија Данила и Милице на магарцу, Вучић му је платио само 10 евра, али Кокеза није циција, знао је да ће кад-тад надокнадити пословни губитак. То је и урадио. Кад је преузео власништво над Wин Wином, 2014. године, то предузеће је остваривало приход од пет милиона евра. Доказујући да је озбиљан бизнисмен, за само четири године Кокеза је приход подигао на 130 милиона евра.

Није позната цена по којој ће Ковач сада купити Wин Wин, као ни да ли је Кокеза добровољно одлучио да прода коку која носи златна јаја. С обзиром на систем који је успоставио Вучић, пре ће бити да је Ковач дао већу провизију ванкњижном власнику целе Србије, па је Кокеза морао да пристане на мрвице са стола.

На том нивоу бизниса, односно криминала, прави симбол Вучићеве власти зове се Ивица Тончев.

Пре десетак година, кад је Тончев ушао у политику, као саветник за економске односе с иностранством Ивице Дачића, Вучић је предводио жестоку кампању против њега. Захваљујући Вучићу, јавност је сазнала да је Тончев регрутован у ганг сурдуличког мафијаша Бориса Петкова.

Почетком деведесетих, пут га је одвео у Аустрију. Са чарапом на глави, од врата до врата, обишао је цео Беч. Тамо је направио неколико фантомских фирми у сарадњи са Браниславом Шарановићем. Сарадња је настављена и после убистава Бранислава и Слободана Шарановића, њиховим фирмама је управљао Тончев. На крају, кад га је описао као примитивног паланачког кримоса, Вучић га је узео у своје окриље.

Тончев је напрасно промовисан у незваничног шефа протокола за Вучићеве лукративне и хедонистичке прохтеве. Нераздвојни су на екскурзијама у Беч, Франкфурт и сличне дестинације с луксузним ресторанима и борделима. Коцкарске страсти задовољавају клађењем на утакмице чије резултате намешта сурдулички бос.

У знак захвалности, Вучић је недавно пристао да учини плезир Марији и Александри, ћеркама Ивице Тончева. На отварању њиховог хотела „Наис“, који су платиле око 10 милиона евра, а у чију реконструкцију су уложиле скоро исто толико, Вучић је био свечани гост. Као што је Ал Капоне на своје и на журке својих сарадника доводио Френка Синатру, тако је Вучић на поклон Тончеву ангажовао Здравка Чолића. За контролу послужења био је задужен искусни конобар Владимир Беба Поповић, који је бринуо да пијани Жељко Митровић, док плеше на столу, не разбије баш све чаше.

У групном портрету Вучићевог картела уденули су се и многи криминогени типови који се провлаче испод радара јавности. Тек повремено, кад су принуђени да се појаве на страначким хепенинзима, понеки од њих се слика поред вође. Да није тога, не би се ни знало да се у напредњачком картелу високо позиционирао Драган Илић Лимар, некада члан екипе Жељка Максимовића Маке. Лимар је био оптужен да је учествовао у убиству полицијског генерала Бошка Бухе 2002. године. Истражне радње су тада над њим спроводили Милорад Улемек Легија, Душан Спасојевић, Дејан Миленковић Багзи и још неки припадници земунског клана, а све под контролом екстремиста из врха тадашње власти, међу којима су били Чедомир Јовановић и Ненад Милић.

Лимар је отет из породичне куће и однет на неки салаш, где је зверски претучен. Легија га је лопатом ударао по леђима, разапињали су га и забијали му ексере у руке, као Христу, чекићем су му ломили прсте. Са 14 прелома и четири фрактуре лобање, донели су га у просторије БИА, али ни тамо нису успели да изнуде признање да је учествовао у атентату на Буху. За ту тортуру нико никад није одговорао. После свега, Лимар се учланио у СНС, постављен је на место председника месне заједнице Бели Поток, редовно учествује у активностима напредњачког одбора у Раковици, којим управља Милосав Миличковић, државни секретар у МУП-у и командир најагресивнијег батинашког одреда у Вучићевом картелу.

Лимару не смета што Вучић и данас сарађује с Јовановићем, Легијом и осталим злотворима, за које тврди да су се иживљавали над њим.

У Вучићевој сенци су и јуродиви Симо Спасић, Југослав Петрушић Доминик, Миша Вацић и булумента таквих сподоба с дна друштва. Диктатор користи њихове услуге за нападе на све критичаре његовог малоумља.

Постоји још много примера који доказују криминалну позадину Вучићевих политичких активности. Иза политичке сцене, на којој плешу сабласно смешне марионете разних напредњачких коалиционих савезника, праву власт имају окорели мафијаши. Вучићу нису битни Вук Драшковић, Расим Љајић, Александар Вулин, Кркобабићи и Пастори, сви заједно не вреде ни као један Зоран Милојевић Зеља или Петар Панић Пана. За опастанак на власти, важнији су му Звонко и Жарко Веселиновић и Милан Радоичић него сви чланови Извршног и Главног одбора Српске напредне странке. Мафијаши владају, истрошени политиканти само паразитирају.

Као да ће владати вечно, па никад неће морати да одговара за све што је урадио, Вучић је криминализовао и своју породицу. Највећи терет је поднео брат Андреј. Чим се помене отимачина ресторана, фирме, земљишта или било којег посла, сви прво помисле на Андреја. Од Асомакума, Нуклеуса и других сумњивих предузећа, трагови батиних комбинација стигли су до Стејт Департмента, где је од америчких дипломата и обавештајаца захтевано да стану на крај пословним манипулацијама групе српских моћника, које предводи Андреј Вучић. Кад дође време за свођење рачуна, он ће претрпети најжешћи удар.

Није лако ни сину Данилу. Тата га је на чување поверио криминалцима који се представљају као навијачи. Под тим теретом, млади престолонаследник се пропио. Лечење није помогло, остао је алкохоличар, али бар се опустио. Не изостаје са журки које приређују његови чувари, осумњичени и осуђивани за диловање наркотика и друга кривична дела. Добро се проводи и у стану у „Београду на води“, који је добио на располагање.

За разлику од Данила, малолетна Милица се школује у иностранству, срећна што је далеко од одијума који привлачи њен отац. Међутим, пре или касније и она ће морати да објашњава чијим новцем је плаћен њен боравак у Паризу, Берлину или Њујорку.

Док Србију потреса афера кријумчарења оружја из државних фабрика у Саудијску Арабију и даље у Јемен, до исламских терориста, Александар Вучић тврди да не познаје ниједног продавца наоружања. Наравно, лаже.

У тој афери једну од најважнијих улога има Бранко Стефановић, отац министра полиције Небојше др Стефановића. Не само што добро познаје њих двојицу, Вучић је лично поставио свог посилног Бранислава Пространа на место директора Југоимпорт СДПР-а, државног предузећа за трговину наоружањем. Ту није крај. Народни посланик Срђан Ного тврди да Анђелко Вучић, званични отац српског диктатора, често гостује у Коштунићима, код генерала Јована Чековића, бившег шефа Југоимпорт СДПР-а. У том друштву се, каже Ного, налазе и генерали Момчило Перишић и Аца Димитиријевић. Где су они, ту су сумњиви послови, а то значи да је ту и Александар Вучић.

Вучић је од Србије направио сигурну кућу за криминалце свих фела.

Кад прође ово зло, после ослобођења, прва обавеза демократске Србије биће да криминалце смести на сигурно, иза браве.

За потпуну катарзу неће бити довољно да на робији заврше браћа Вучић, тамо морају да окончају и сви саучесници у злочину над државом и народом, од врха до дна напредњачке пирамиде.

Предраг Поповић -Таблоид

Информације о pravdaipravo

Погледајте такође

КАРАЂОРЂЕВИЋИ НАС ПРОДАВАЛИ ВАТИКАНУ

За време владавине Карађорђевића дошло је до договарања и потписивања Конкордата са Светом столицом (Ватиканом), …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *