Почетна / Вести / Ово је Јован – вуковац који има ИQ преко 140, а нема књиге и никад није видео море!

Ово је Јован – вуковац који има ИQ преко 140, а нема књиге и никад није видео море!

Јован говорио о свом необичном таленту и тешком животу у коме му је баш тај таленат био велики ослонац, када већ није било много других. Оца не памти, живи са мајком у веома тешкој економској ситуацији

Јован Стевић је дечак од 16 година, има коефицијент интелигенције која га сврстава међу оне са потенцијалом генија, прво је научио да броји, а тек онда да говори, уме напамет да извади корен из бројева као што су 616.225 или 1.000.000.001, играма са бројевима је „маскирао“ глад, селио се 21 пут, био је изопштен из друштва и живи у Србији.

Јован је био гост емисије „Живот прича“ на ТВ Прва и у њој је говорио о свом необичном таленту и тешком животу у коме му је баш тај таленат био велики ослонац, када већ није било много других. Оца не памти, живи са мајком у веома тешкој економској ситуацији.

„Касно сам почео да говорим, са непуне три године, а прво сам научио да бројим. Није се нешто видео тај таленат у млађим разредима, а у трећем разреду је већ почело да се нешто мало примећује кроз сабирање већих бројева, четвороцифрених или петоцифрених. Ја сам мислио да то сви на свету могу, ја и дан данас не сматрам да сам нешто страшно посебан, свако од нас седам милијарди има неки свој таленат“, каже Јован Стевић.

Његова разредна за њега каже да има одличну перспективу и да се она не крије само у бројевима.

„Мени је жао што је он у јавности познат као неко ко ‘вади корење’, а он је одличан из свих предмета, тако да шта год да одлучи, његова перспектива је одлична“, каже његова разредна Љубица Бојовић.

Из његове школе апелују да се сви који су се, откако се за Јована чуло у јавности, ангажовали око помоћи, потруде да се средства усмере на решавање кључног проблема.

„Њима је потребан кров над главом, та врста сигурности, тада би он могао заиста да напредуије. Преко једне београдске агенције добиће разне курсеве, он је добио позив да иде у Петницу, али ургентан је егзистенцијални део. Сви који могу да помогну, медији, школа, сви треба да се ангажују да решимо кључно питање“, кажу из Јованове школе.

Уместо у Економску, коју сада похађа, хтео је да иде у војну школу – делом због тога да његова мајка не би морала да брине о новцу, храни и одећи.

„Желео сам себи сигуран живот, а да мајка не мора да мисли стално о томе, да има бригу мање. То није баш успело. Пре тога смо живели онако, некад гладни, некад сити, и тако. Негде 70 одсто гладан, 30 одсто сит. Организам када си гладан не ради на 100 одсто снаге. Зато сам волео да се играм, тражио неке цаке да лакше рачунам, припремао сам се за такмичења“, каже Јован.

Живели су од алиментације до алиментације, често на хлебу и паштети.

„Сада паштету баш тешко једем, организам стекне имунитет на то, не може више да издржи“, каже Јован.

Каже да му је размишљање о математици помагало да заборави на глад, а сада, када је ситуација ипак нешто боља, дечак који без проблема извади напамет корен из 616.225 (785) и даље стално „врти“ бројеве у глави.

Када му је досадно, броји колико која зграда у Чачку у коме живи има спратова, а за многе од њих зна и колико имају степеника.

То му је помагало и да превазиђе проблеме са друштвом. У основној школи, у којој у једном разреду уопште није имао књиге, није ишао на две екскурзије јер његови другови из разреда то нису желели.

„Било је ту проблема са хигијеном, нисмо имали годинама ни воде тамо где смо живели, узимали смо за пиће са бунара, нисмо могли да перемо ствари, нисам имао ни прибор за хигијену. Имао сам ја и неке своје мане, које су исто део тог одбацивања, али је највећи разлог био тај физичке природе. Тако је од 25 деце, њих 18-19 одлучило да ја не идем“, каже Јован.

На питање да ли су га деца злостављала ипак одговара речју „минимално“.

„Ја сам увек био мирољубив, нисам обраћао пажњу, максимално сам избегавао такве ствари. Јесам био тужан што сам био искључен из друштва“, каже Јован.

Његови нови другови, из нове школе, кажу да је у „почетку био чудан, али да су се после сви уклопили“.

„Његово понашање није уобичајено. Добар је друг, увек помогне када тражимо око њега, око свих предмета“, кажу његови другови.

Помоћ коју пружа траже и из других школа, па чак и они који су га искључивали из друштва у основној школи.

„Никада нисам хтео да испаднем неко ко узвраћа“, каже Јован.

Због тога што није ишао на екскурзије, камоли на летовања, али и због својих неуобичајених ставова, до 15 године је мислио да море не постоји.

IZVOR  politika-ekspres

Информације о pravdaipravo

Погледајте такође

ХОЋЕ ЛИ У СРБИЈИ ИКО ОСТАТИ

Млади у Србији све мање верују да је ово друштво способно да се побољша, због …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *