Почетна / Архива / СЕЋАТЕ ЛИ СЕ ОЦА КОЈИ ЈЕ ПУЦАО У РОДИТЕЉЕ ДЕЧАКА КОЈИ МУ ЈЕ ЗЛОСТАВЉАО СИНА?

СЕЋАТЕ ЛИ СЕ ОЦА КОЈИ ЈЕ ПУЦАО У РОДИТЕЉЕ ДЕЧАКА КОЈИ МУ ЈЕ ЗЛОСТАВЉАО СИНА?

Иако је прича у медије доспела прво као вест о лудаку који је због мале свађе пуцао на родитеље старијег дечака, све што је касније Београђанин Зоран Грујић испричао учинило је да јавност промени мишљење и једногласно стане на његову страну.

Наизглед безбрижна сцена са једног новобеоградског игралишта, на којем се дечаци играју, убрзо се претворила у страшно запомагање које је оздвањало међу зградама. Шестогодишњи дечак, сатеран у жбуње, био је “кажњаван” јер није добро добацивао, батргајући се из све снаге да се ослободи стиска пет година старијег “другара”. То “кажњавање” нанело му повреде које се добијају у сексуалном злостављању.
Ослобођен захваљујући комшиници, отрчао је код родитеља, а страх на његовом лицу, избезумљеност и неповезана прича којом је покушао да објасни шта се догодило, и пре свега крв на његовим гаћицама, избезумили су његовог оца, Зорана Грујића, који је отрчао да потражи малог злостављача, а онда и његове родитеље. Шта ли му је пролазило кроз главу? Може ли човек остати хладан у тим тренуцима?
Иако је ова прича у медије доспела прво као вест о лудаку који је због мале свађе пуцао на родитеље старијег дечака, све што је касније Зоран Грујић испричао медијима учинило је да јавност промени мишљење и једногласно стане на његову страну. Покушавајући да поразговара са родитељима дечака који је злостављао његовог сина, само је наилазио на зид, па чак и подсмехе другог родитеља. У исповести медијима, рекао је да је “прогутао све што је сазнао” да се догодило на игралишту, “и покушао да све реши на људски начин”.
Да ли би већина родитеља, тј. очева тако реаговала? Затворите очи и поновите сцене са игралишта, до детаља, све са урлицима и крицима, са крвљу на гаћицама, са тиме да је дечак имао шест година, али овога пута замислите да је – ваше дете? Шта бисте урадили у афекту?
“Само сам желео да заштитим своје шестогодишње дете и своју породицу”, рекао је тада Грујић. “Погрешио сам што сам реаговао како јесам, али волео бих да видим како би други родитељи реаговали да су били у мојој ситуацији.”
Психотерапеут др Зоран Миливојевић објашњава да су у нашој култури деца највиша вредност родитељима, тако да је угрожавање детета извор најснажнијих емоција, афеката. “Зато је ситуација у којој је мало дете злостављано, па још сексуално, она ситуација у којој би већини очева у нашој култури ‘пао мрак на очи’ тако да би поступили на сличан начин. У том смислу реакција оца угроженог детета је у нашој култури статистички нормална, иако је по својој суштини погрешна. То потврђује велики број коментара читалаца и на социјалним мрежама који оправдавају тог оца и наглашавају да би они поступили још драстичније.”
Миливојевић додаје да је отац показао известан степен самоконтроле. “Била би велика грешка да је отац потражио дете које је починило злостављање да би му лично ‘показао’. У том случају би се то нужно претворило у конфликт између родитеља, јер је у конфликту одраслог и детета, оно по дефиницији жртва. Уместо тога, полазећи од тога да је дете неодговорно, отац је потражио његове родитеље како би расправио ситуацију.”
Сам Грујић рекао је да га је посебно иритирало понашање оца тог другог дечака, и да је чуо сасвим другачије од онога што би га умирило. Тако смо могли да читамо да је други родитељ рекао нешто отприлике “шта сад, деца се мало играла”, да ће “сви завршити у новинама, па ће му дете бити обележено”, “шта има везе да ли је дечак или девојчица”, па и то да је, чак, Грујићу нуђено хиљаду динара да све забораве, и варијације на ту тему.
Оно што родитељи у оваквим ситуацијама очекују јесте да други родитељи разумеју ситуацију, препознају важност и патњу оштећене стране, изразе саосећање, да јасно понашање свог детета означе као погрешно, да се извине у његово име и да своје дете казне. Тиме оно што се десило не би било избрисано, али би оштећени отац добио неку врсту праведног задовољења, додаје наш саговорник.
“У принципу, признање грешке, прихватање одговорности и изражавање кривице, смањују агресивност друге стране. На тај начин се показује оштећеној страни да се препознају њена осећања као важна, да се деле моралне вредности и поглед на ситуацију.”
Како уместо тога, према изјави оштећеног оца, отац починиоца није прихватио одговорност, већ је релативизовао догађај и умањивао његов значај, у погрешној намери да одбрани свог сина или себе као родитеља и васпитача, таква “одбрана” је само повећала агресивност оштећеног оца што је довело до његове “тачке пуцања”, наводи др Миливојевић. “Тиме што је пуцао у родитеље детета починиоца, оштећени отац је показао да њих сматра кривим за поступак њиховог детета. Он је тиме направио велику грешку и обрт у ситуацији, тако да је он постао агресор и насилник, а не родитељ који штити своје дете.”
Реакција родитеља чије дете је било насилно изузетно је важна и може да покаже односе у тој породици, образац понашања и васпитања, и да обликује и касније реакције самог детета.
Др Миливојевић каже да многи родитељи погрешно схватају “безусловну љубав” јер не разликују дете од дететових поступака и сматрају да ако воле своје дете, да морају да оправдавају сваки његов поступак. Они погрешно верују да су ако осуде поступак одбацили дете, каже он.
“И тако добијемо ту ситуацију која је честа и у школама, да када родитељу укажу да се дете непримерено понаша, да родитељ то доживи као напад на дете, а затим и као напад на себе. И зато креће у оправдавање онога што је тешко оправдати, негира проблем или га умањује, пребацује одговорност на неког другог, на ситуацију и слично. Тиме се детету шаље лоша порука да је све у реду што уради, тако да оно не мења своје проблематично понашање.”
У цео случај се укључила и Управа криминалистичке полиције, одељења за малолетнике јер дечак који је злостављао другог није процесуиран јер има мање од 14 година.
Дете које има повреде од злостављања није мало да не би упамтило или знало да се догађало нешто лоше. Психотерапеут Зоран Миливојевић каже да је повређено дете са поверењем ушло у игру са другим скоро дупло старијим дететом, а затим је било злостављано и повређено. Оно сада може развити страх према деци, што се може одразити на његове социјалне контакте.
“Оно може закључити да је оно криво за то што се десило јер није на време прекинуло ту ‘игру’, тако да може изгубити поверење у себе и своје закључивање.”
Миливојевић, међутим, додаје да су оба детета жртве, и да ће се први сигурно осећати кривим што је због његовог поступка неко пуцао у његове родитеље.

Преузето Недељник.рс

Информације о Ana Markovic

Погледајте такође

ДАНАС ЈЕ ДАН СВЕТОГ ЗАШТИТНИКА СРБСКОГ НАРОДА

Српска православна црква и верници данас се сећају Светог Стефана Штиљановића и његове жене Јелене, …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *