Почетна / Uncategorized / СПАСИМО СЕ ОД ШКОЛОУБИЦА: Савинданска реч очевима и мајкама

СПАСИМО СЕ ОД ШКОЛОУБИЦА: Савинданска реч очевима и мајкама

Ове, 2019, на Савиндан, Унија синдиката просветних радника Србије обратила се ђачким родитељима, молећи их да схвате шта се дешава у нашој просвети: “Драги родитељи наших ученика, Данас славимо Светога Саву, првог српског просветитеља и учитеља, онога без кога не бисмо били ни људи, ни народ.

Свети Сава је наша датост, али и наша задатост, сасвим у складу са речима песника:“Сви ми дугујемо себе некој деци,/ Будимо потомци да би били преци“. Речи „светитељ“ и „просветитељ“ у нашем језику имају исти корен – именицу „светлост“, као што и реч „образовање“ има свој темељ у именици „образ“. Не може бити образован онај ко нема образа, ко је под ноге бацио вечне људске вредности, и који мисли да се морал може упражњавати факултативно. Знајући за ово, ми, просветари, трудимо се да вашој и нашој деци предамо не само знања и вештине, него и светлост културе као колективног памћења човечанства и етику као основу људског достојанства.

Наше историјско искуство каже: за слободну мисао, и књигу, и школу, војевали су увек учитељи, ти „мали велики људи“. Они су се опирали мисаоној инерцији и отварали путеве својим ученицима да сазнају све што је вредно и трајно. Зато вас данас, на Савиндан 2019, молимо: придружите нам се у борби за очување достојанства школе. Јер, у овом тренутку се, под видом реформи и реформарења, урушавају последњи остаци квалитета у нашем образовању, које је, од када га је Доситеј Обрадовић обновио, било доступно најширим народним слојевима, без обзира на социјални статус.

Сада, међутим, у доба неолибералног капитализма, неко покушава да, путем стручно и научно неутемељених реформи које се спроводе без јавне сагласности, државну школу претвори у вртић за чување деце до 18 година, а приватне школе, доступне онима са дубоким џепом, постави као основу за формирање владајуће елите. И до сада је било много реформи, наопаких и неодрживих ( сетимо се само „шуварице“ ). Реформи школства је било скоро колико и министара. И сви су отишли у незнан, или су их, по обичају земље Страдије, награђивали за збрку коју су за собом оставили. Оно што је остало вредно и трајно, очували су учитељи, ти анонимни „мали велики људи“, чија је „трагична кривица“ била у томе што су волели школу коју нико није волео.

Драги родитељи! Време је да заједнички устанемо у одбрану школе од лажних решења и погрешних полазишта. Дигитализација и роботизација неће вредети ништа тамо где се фундаменталне науке не предају у складу с провереном педагошком праксом. Затрпавање просветара сувишном администрацијом званом „електронски дневник“ спречиће их да се баве оним што им је основни циљ – а то је рад са ученицима. Свођење учитеља на уплашено стадо под непрестаним надзором лишава школу интелектуалне слободе као темеља рада.

Централизација моћи у рукама једног човека који управља просветним системом не води никуда јер нема преко потребне опште сагласности. Понижавајући социјални статус наставника не чини их узорима на које ученици могу да се угледају. Претварање знања у робу на тржишту и приватизација школа су пут у ново варварство.

Молимо вас: будно пратите активности УСПРС и прикључите нам се у борби за школство по мери сваког човека, а не само материјално богатих. Не дозволите да нас било ко свађа и дели, оптужујући учитеље ваше деце да су нерадници који штрајкују јер су обесни. Ваша деца су наши ученици, и они су не само наш заједнички интерес, него и наша заједничка љубав и брига.

Знамо шта школа не сме бити: експериментални полигон за производњу духовних инвалида, ма како „дигитализованих“ и „роботизованих“. Нека Србија буде земља у којој ће школа бити оно што треба да буде: темељ будућности и нада поколења која долазе, а која неће морати да се селе из своје земље и да иду трбухом за крухом. Одбранимо светлост културе и образ човечности заједно!“ Овај Светосавски проглас нам враћа поверење у истину о образовању као путу ка оствареној човечности. После Другог светског рата, директор једне школе давао је својим новим колегама следећи запис:”Поштовани наставниче!

Ја сам један од малобројних који је преживео концентрациони логор. Моје очи су виделе такве ствари које нико не би требало да види: гасне коморе које су конструисали и изградили чувени инжењери; људе које су отровали високообразовани лекари; дојенчад које су убиле квалификоване медицинске сестре; жене које су спалили дипломци средњих школа и универзитета. Стога ја не верујем у школовање. Моја је молба: помозите ученицима да постану човечнији. Плод вашег рада не сме бити учени друштвени шљам, висококвалификоване психопате, образовани Ајхмани. Читање, писање, аритметика важни су само ако нашу децу чине човечнијом“.

РАТ ПРОТИВ ХУМАНИСТИЧКО – ПРОСВЕТИТЕЉСКИХ ВРЕДНОСТИ

Познати амерички мислилац, Марта Нусбаум, у свом у свом тексту „Не за профит: зашто је демократији потребна хуманистика“ истиче да се налазимо „усред једне кризе огромних размера и глобалног значаја“: „ Мислим на кризу која пролази углавном непримећено, попут рака: кризу која може бити, на дуге стазе, много штетнија за будућност демократске аутономије: светску кризу образовања.“ Она каже да се у образовању „хуманистичке дисциплине и уметности елиминишу, како у основном/средњем образовању, тако и нивоу колеџа/универзитета, у скоро свим нацијама на свету.

Пошто их креатори јавних политика видео као бескорисне украсе, у тренутку када нације морају да се одрекну свих бескорисних ствари како би остале компетитивне на глобалном тржишту, оне убрзано губе своје место у наставним програмима, али и у умовима и срцима родитеља и деце“. А то има за последицу да „оно што бисмо могли назвати хуманистичким аспектима природних и друштвених наука – имагинативни, креативини аспект, и аспект ригоризне критичке мисли – такође губе битку, јер нације радије стреме ка краткоточном профиту.“

Велики руски мислилац, Александар Панарин ( умро 2003. године ) јасно каже да се образовање у Русији урушава тако што се уништавају сви елементи просветитељске традиције:“Просветитељство захтева повећање дела образоване омладине у друштву и одгађање рока њеног ступања у професионални живот; наши реформатори постарали су се да омладини пресеку пут до инфраструктуре образовања, вратила се у праксу експлоатација дечјег рада (законски је дозвољено да се он користи од четрнаесте године), сужена је сфера општетеоријске припреме на рачун усвајања занатског шаблона.

Свугде, где је цветао дух научно-техничког експериментисања и иновационих смелих пробоја, они су се пожурили да га угасе, проглашавајући га непотребним и неспособним по мерилима тржишне рентабилности. Нацији која је највише читала на свету упорно натурају увезену америчку културу „кратких фраза“ и бестидног примитивизма, која експлоатише сферу људских инстинката. Просветитељски тип рација са његовом великом духовном радозналошћу, потискује се типом, који живи на основу примитивних рефлекса који се одзивају само на тог тренутка интересантно и од тренутне користи.

Ствара се утисак који није за шалу, да је тамо негде на глобалном нивоу донета одлука, да је „ова земља“ недостојна највиших достигнућа Просветитељства, њена је судбина – да доставља јефтине робове за господу из броја „златне милијарде“. Уместо јединственог великог простора модерне усађује се читав мозаик изолованих, простора без икаквог узајамног општења; уместо високих универзалија Просветитељства – најпровинцијалније амбиције и распре, општа завађеност и подозривост, која се злоупотребљава од племенских вођа, који похлепно жуде да им се добаци комад из иностранства. /…/

Пројекат Просветитељства, који је Европа подарила свету, уопште није био повезан са некаквом дресуром личности за одређене корисне друштвене функције. Велика култура – а Просветитељство је саздало Велику културу – може се развијати само под условом, да њене вредности имају не услужно-потчињени и функционални карактер, него да представљају вредност по себи. Та логика културе као вредности по себи делује и у области развоја науке, образовања, уметности. /…/ „Човек Просветитељства“ у поређењу са савременим „економским човеком“, који је стално врти између резултата и његове употребљивости, иступа као романтичар, али тај романтизам испада продуктивнији у културном смислу, него тржишни прагматизам.

Дегенерација пројекта просветитељства, са његовим култом великих фундаменталних идеја, прети савременој цивилизацији тоталним застојем – новим издањем азијског стабилног начина производње, а савременим елитама – преобраћање у мандаринат древнокинеског обрасца, који је издавао инструкције и првила, али није био способан да иницира велике стваралачке новације и отвара нове хоризонте.„Економски човек“ у своме развијенијем облику, него што је то данас у Русији, способан је да намами таленте и да организује одлив мозгова, саблажњавајући их великим хонорарима.

Али атмосфера, коју он усађује у друштву, спречава аутохтони раст талената на датом националном тлу. С тим у вези корисно је упозорити: одакле ће Америка увозити нове таленте, ако се пројект тоталне американизације света стварно успешно оствари а економски тоталитаризам, са свом својом нетрпељивошћу према другим типовима мотивације, прослави своју победу над свима својим опонентима? „Економски човек“ је данас спреман да кастрира националну културу, пажљиво шкартирајући све оно, на што посумња да настаје из некомерцијалних одушевљења и да има храброст самодовољности.

Он је спреман да искорени културу форми вредних по себи, свугде је замењујући функционалном примењеном културом, која стално мисли на корист и резултат.“ Ово се спрема у Србији – уништење свих вредности просветитељске традиције који су човека сматрали вредношћу. Данас је једина вредност профит. Али, наравно, против такве будућности се треба борити док се не оствари као садашњост.

Извор: carsa.rs

Информације о Jasna Radojicic

Погледајте такође

Зашто гори Нотр Дам?

СВЕШТЕНИК ДР УГРИН ПОПОВИЋ: Зашто гори Нотр Дам? „Не варајте се; Бог се не да …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *