Бесплатни правни савети
ПРАВДА И ПРАВО

Почетна / Архива / ЉУБОМИР БАНДОВИЋ:НЕРВИРА МЕ ШТО СЕ ВУЧИЋ НЕ СКИДА СА ЕКРАНА И ЈА БИХ ГА МОЛИО ДА САМ ИЗАБЕРЕ ЈЕДАН МЕСЕЦ ДА ГА НЕМА НА ТВ

ЉУБОМИР БАНДОВИЋ:НЕРВИРА МЕ ШТО СЕ ВУЧИЋ НЕ СКИДА СА ЕКРАНА И ЈА БИХ ГА МОЛИО ДА САМ ИЗАБЕРЕ ЈЕДАН МЕСЕЦ ДА ГА НЕМА НА ТВ

Не видим ништа у жутим паткицама и у јогуртима. Доста ми је куповине из фотеље и револуције из фотеље.Не свиђа ми се што су ови на власти и ови што глуме опозицију из исте клике у задњих тридесет година. Кад год се појави неко од њих ја одмах више нисам на том протесту. Ништа код нас не може да остане на грађанском нивоу.

Овај систем је дотерао до краја. Одузели су ми људско достојанство, а потурили ми људско право које ми не служи ничему јер у Србији не могу да га остварим. Смета ми ово потрошачко доба неолибералног капитализма, то што је успех императив, то што позориште више није место где се гледају представе него где се производе неки производи… Смета ми локалпатриотизам – „ово је моје позориште, ово је твоје позориште“. Где год да су даска и рефлектор, тамо је мени посао. Нервирају ме интелектуалци опште праксе. Нервира ме то што се овај човек не скида са екрана и ја бих га молио у 2019. нека он сам изабере само један месец да га нема на ТВ-у.

* Мислите на Председника?

– Да, на њега мислим. И да је све у реду, много је бре брате. Свако мало најави или држи нека предавања.

* Памтите ли да је још неки председник био у толикој медијској жижи као актуелни?

– Ја сам имао четири године кад је Тито умро и више је увек било о Титу него Тита. Ми смо се Милошевића плашили зато што никад нисмо знали где је и што нисмо знали шта нам мисли. Али овај човек би морао да схвати да његово самопрозивање и потреба да нам одговара на питања која су општа, да је то, заиста, претеривање. То вам је као кад неко крене реченицу са „е да будем искрен“ или „да се не лажемо“ или „из принципа“. Знајте да тада није ни искрено, нити је из принципа. Тако ми изгледа и ово свакодневно обраћање председника.

* Изјавили сте једном да сте ви дали отказ систему и да га опомињете из своје „пећине“. Шта вам је сметало у Југословенском драмском позоришту пошто сте из њега отишли и већ годинама сте у статусу слободног уметника? Да ли вам је било тешко да донесете ову одлуку?

– Није ми ништа конкретно сметало тамо, него ствари унутар система. То је могла да буде и нека друга кућа. Била је 2008. и било ми је тешко да се одлучим поготово зато што живим у друштву које то не подржава. Можда сам од сто људи којима сам тада рекао да ћу дати отказ наишао на двоје који су ме подржали и разумели. Овде и даље постоје уверења о значају државног посла. Ломио сам се дуго јер нисам желео да напуштам ансамбл и чекао сам прави тренутак. Док сам људима причао шта ме све мучи и зашто бих да дам отказ, многи су ми се смејали, питали су ме шта ја то идеализујем.

* Шта сте им говорили па су вам се они смејали?

– Да ћу боље живети ако дам отказ. Ето, и ви сте се насмејали, али ја стварно од тада боље живим. Ризиковао сам, али се исплатило.

* Мислите ли да се људи овде данас више плаше ризика него пре?

– Много више се плаше зато што је раније макар и на идеолошком плану постојало светло на крају тунела. Постојао је макар привид, нека прича да би могло бити боље. Сад ни тога нема. Сада ако те удари ауто, само гледај да паднеш уз зидић да не би заустављао саобраћај.

* У 2018. години смо вас видели у много значајних улога, између осталих и у многоструко награђиваној представи „Балкански шпијун“. Постоји ли нека реплика из тог комада коју волите да изговарате и о којој размишљате?

– Има их милион, али ево сад ми пада на памет, још док нисте завршили питање, она – „То је, Данице, западни систем ликвидације, убијања. Немају они логоре, немају они затворе јер немају кога живог да затворе. Гробља су њихови логори“.

* Какав је данас Илија Чворовић у односу на време кад се појавила драма Душка Ковачевића? Једно од ваших запажања је било да је он сада најкориснији члан друштва.

– У контексту 1984, кад се појавила та драма и Илија Чворовић, било је време другачијег идеолошког једноумља. Сада влада глад за небитним. То је оно о чему смо малопре говорили, о том императиву да се мора бити успешан. То су данас ствари које Илију истовремено и покрећу и спутавају. Илија је најкориснији члан друштва зато што је он један од оних људи као што су, рецимо, моји родитељи. Чим легне пензија, прво иду и плате рачуне па се онда довијају остатак месеца. Они тако реагују иако добро знају да ако закасне с плаћањем неће им искључити струју, нити ће им доћи Инфостан да их исели, али та лекција и свест да је исправно бити добар војник је остала.

* Шта код Илије Чворовића данас побуђује параноју?

– Редослед ствари у којима живи. Родио се у једној држави Југославији, изгубио је у рату и остала му је нека крња Југославија. Потом је живео у земљи која се звала Србија и Црна Гора и на крају у Србији. Он је обичан војник у свакој од тих земаља. Он своје родољубље не мења, само се притисак друштвених околности и притисак на њега, као и на нас, мења. Ми смо кренули од реченице и чињенице коју је Душко Ковачевић написао, а коју изговара Соња, Илијина ћерка. Она каже да је њу срамота што се запослила преко везе.

* Зашто баш та?

– Зато што ове њене речи показују да је систем вредности у Илијиној породици у реду. Да су он и Даница одгајили ћерку, студенткињу која је завршила факултет, која је била једна од пет најбољих у класи. Она је пет година чекала да добије посао. Педесетак молби за посао вади њена мајка Даница да нам покаже. И после свега тога, на неком слављу се појављује доктор за којег се испостави да се знају и он је запосли. Уместо да смо срећни зато што је добила посао, остаје да нас мучи та њена констатација „мало ме је срамота што сам преко везе добила посао“. Мајка јој, иначе, на то узврати: „Ћути, у данашње време или преко везе или преко странке или преко кревета или охохо…“

* Играли сте и мајора у филму „Заспанка за војнике“. Шта вам значи ова улога и како сте се спремали за њу?

– Волим сарадњу са Гагом и кад упознам заокруженог човека који зна шта прича, који верује екипи коју је изабрао и са којом заједно уме да развије идеју. Не мења циљ али пристаје да иде другачијим путем до њега, тако да имам утисак да сам баш радио на том филму, да нисам био само извођач глумачких радова. Што се тиче саме улоге ишао сам на јахање, смршао 11 килограма. Улога ми много значи јер је у филму који говори о најсветијем и најсветлијем тренутку наше историје. Могао сам да играм и сељака, могао сам да играм и мајку која прати сина у војску, али на оном нивоу Станиславског и магичног „кад би“, одмах вам се кичма исправи кад обучете ту униформу. Сам тај запис у души сваког од нас које су страшне муке прошли сви ти људи захтева одговорност више. Свиђа ми се и то што „Заспанка за војнике“ није филм о србовању него о људовању. Поштен је. Није патетичан. Филм почне и заврши Глоговац, где ћете боље.

* По чему га памтите?

– Заокружен човек. Опет ме ово ваше питање наводи на нешто што ме нисте питали. Мислим да се људи не деле на глупе и паметне, добре и лоше. Има остварених и неостварених. Има човек који је са собом на ви и који је са собом на ти. Глоги је у сваком сегменту свог живота био заокружен и у свакој ситуацију из које га знам је био са собом на ти.

* Да ли је то најтеже?

– Јесте. Поготово данас. Кад те шине одједном стотине погледа код изласка на сцену, сав се затегнеш. Код Глогија је то било као код Гаге Николића, као код Боре Тодоровића, као сад код Николе Које, као код тих великих шмекера. Не видиш, бре, да ли је узбуђен или не. То су људи константе.

* Глумац је неретко у незавидном положају између осталог и зато што је редитељима комфорније да их бира за улоге у којима су се већ доказали. Често се дешава да не умеју да препознају стваралачки распон глумца. Како с тим излазите на крај, које улоге вам импонују, а који вас избори редитеља мање обрадују или чак изнервирају?

– Већ дуже време ме ништа не нервира јер сам управо својим односом према различитим садржајима дао послодавцима до знања шта умем. Последњи позив за Босанца телохранитеља је био пре пет година. Није да ме то нервира само ми је у једном моменту престало да буде занимљиво да из те фиоке – „доброћудни Босанац сумњивих менталних капацитета“, вадим инспирације.

Као што су ми „Роде“ значиле да, условно речено, уђем свима у кућу и да се нађем у укрштеним речима, тако ми је Тадија у „Сестрама“, с друге стране, донео много јер је врхунски негативац. Ми глумци делимо на тај начин улоге. Богдан из „Убица мог оца“ је то исто – манипулатор. Генерално, више ме занимају улоге које се играју мозгом.

* Значи ли вам више подршка или упутство редитеља?

– И једно и друго ми је битно. Увек сам нашпанован. Ако сам близу, а чујем да раде сцену, ја ћу да кажем шта мислим. Баш радим за посао, баш играм за утакмицу. Не излазим на терен да дам го. Само то да ме држи. Да радим свој посао и све то што добијам од њега, као што су професионалне награде и што растем као човек, је колатерална добит…

* Може ли глума да помогне да се буде бољи човек?

– Како да не. Толико књижевности, психологије и психолошких односа провучеш код себе да упознаш многе ствари које о себи ниси знао и прихватиш их иако то ниси годинама желео. Глума те освешћује, помаже ти да боље упознаш људе у оквиру њихове филозофије.

* У Недељнику је изашао текст о 40 година каријере Драгана Бјелогрлића. Како га ви видите?

– Њему пролазно време не треба јер је он човек који је заокружио много више од оних чије каријере много дуже трају. За разлику од већине глумаца-продуцената у нашој земљи, он је доказао да тај посао држи у малом прсту. Ценим га као аутора и као глумца, али и као лика. Ето, то је Београд. То је шмекер који ће да скине јакну од 700 евра да пређеш преко блата, али и да ти избије мужа у кафани ако те малтретира. И да се попесничи и са доктором наука да поприча.

* Видите ли нешто у актуелним протестима?

– Не видим ништа ни у њима, не видим ништа ни у лубеницама на улазу у комуналну полицију, не видим ништа у жутим паткицама и у јогуртима. Доста ми је куповине из фотеље и револуције из фотеље. Видим само лика са Тјенанмена који стоји испред тенка. Само то видим. Не свиђа ми се што су ови на власти и ови што глуме опозицију из исте клике у задњих тридесет година. Кад год се појави неко од њих ја одмах више нисам на том протесту. Ништа код нас не може да остане на грађанском нивоу.

* Политички је и коју кафу пијете, па тако и то кад грађани изађу на улице. Потпуно је нормално да је то политички чин.

– Имам ли права да пијем чај и да ми се ниједна од кафа коју сам пио последњих тридесет година не свиђа? Скоро сам с неким колегом причао па дођосмо до закључка – сад Којо да се залети, Цвија, Бјела – за годину дана сто хиљада потписа. У том смислу ми можемо да будемо опасни…

Преузето Данас.рс

Информације о Ana Markovic

Погледајте такође

НАЈГОРА ЈЕ БОЛЕСТ ОСТАТИ БЕЗ ДОДИРА

 Ево, болест поново и незадрживо надолази са свих страна. Епидемија нигде није одлазила одавде, постала …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *