Бесплатни правни савети
ПРАВДА И ПРАВО

Почетна / Архива / ИЗА ЊИХ ЈЕ ОСТАЛА ПРАЗНИНА – ОНИ СУ НАС НАПУСТИЛИ У ПРОШЛОЈ ГОДИНИ..

ИЗА ЊИХ ЈЕ ОСТАЛА ПРАЗНИНА – ОНИ СУ НАС НАПУСТИЛИ У ПРОШЛОЈ ГОДИНИ..

У години за нама, напустили су нас неки од највећих великана са ових простора.Иза њих је остала велика празнина, али су њихови животи и каријере били испуњени успесима.Заувек ће фалити својим породицама и својој публици.

Небојша Глоговац, глумац

„Иза њега је остала велика празнина у укупном уметничком животу овог културног поднебља, у ансамблу Југословенског драмског позоришта, нашем репертоару…“, навело је Југословенско драмско позориште на крају године.

Глоговац је био познат по бројним улогама на телевизији и у позоришту за које је добио домаћа и међународна признања.

Једна од његових последњих улога била је у ТВ серији „Немањићи – Рађање краљевине“ где је тумачио је улогу Вукана, најстаријег сина Стефана Немање и у филму „Јужни ветар“.

Играо је и у серијиама „Равна гора“ где је тумачио лик генерала Драгољуба Драже Михаиловића, „Породично благо“, „Мој рођак са села“, „Вратиће се роде“, „Војна академија“…

Неке од улога које ће остати упамћене су у остварењима „Буре барута“, Небеска удица“, „Муње“, „Кад порастем бићу кенгур“, „Клопка“, „Хадерсфилд“, „Бранио сам Младу Босну“, „Кругови“…

Од 1996. године био је члан Југословенског драмског позоришта где је одиграо низ запажених улога, а међу њима, као најзначајнија, издваја се улога Хамлета из истоимене Шекспирове драме.

 

Мирко Алвировић, ТВ водитељ

Био је аутор и водитељ најгледаније о аутомобилизму САТ која се емитује на Радио-телевизији Србије.

Мирко Алвировић је рођен у Дрвару.

Алвировић се бавио и темама из области туризма, а посебан акценат стављао је на безбедност саобраћаја.

Гледаоци су препознали његов труд и пожртвованост. Његове патроле до популарних летовалишта постале су важан извор информација за све туристе.

Извештавао је и са највећих светских салона аутомобила.

Предраг Бајчетић, професор и редитељ

Генерације глумаца потеклих на Факултету драмских уметности, памтиће га као једног од највољенијих професора.

Током каријере био је помоћни редитељ у Југословенском драмском позоришту, а затим главним редитељ до 1965. године.

Од 1964. године био је редовни професор глуме на Факултету драмских уметности у Београду, где су у његовој класи студије глуме завршили Тања Бошковић, Горица Поповић, Јелица Сретеновић, Гордан Кичић, Катарина Радивојевић, Слобода Мићаловић, Елизабета Ђорђевска, Катарина Жутић, Бојана Маљевић и многи други.

Радио је и у Норвешкој, где је у Ослу повремено држао семинаре за студенте глуме и режирао у Позоришту Ворт у Молдеу.

 

Маријан Бенеш, боксер

Био је један од најбољих европских боксера свих времена.

У каријери је имао 299 мечева, 272 завршио је победом, изгубио 16, а 11 је завршено без одлуке.

Четири пута је одбранио титулу првака Европе, а на домаћој сцени, у Босни и Херцеговини и Југославији, био је неприкосновен.

 

Милена Дапчевић, глумица

Остварила је улоге у филмовима и ТВ серијама: „Бакоња фра Брне“, „Невјера“, „Госпођа министарка“, „Дневник Ане Франк“, „Коштана“, „Све ће то народ позлатити“, „Битка на Неретви“, „Поп Ћира и поп Спира“ … Најмлађа генерација гледалаца памтиће је по улози Докторке у филму „Бошко Буха“…

Рођена у Деспотову 1930, Милена је дипломирала на Академији за позориште, филм, радио и телевизију, и убрзо након дипломирања снимила филм који ће обележити њену каријеру – „Аникина времена“, у режији Владимира Погачића (1954).

Била је супруга Пеке Дапчевића, генерала ЈНА.

 

Милена Дравић, глумица

Дива југословенског глумишта.

Остварила је улоге у преко сто филмских остварања, и бројне улоге у позоришту и на телевизији.

Најпознатије улоге остварила је у филмовима „Козара“, „Љубавни живот Будимира Трајковића“, „Рад на одређено време“, „Мој тата на одређено време“, „Секула се опет жени“, „Није лако са мушкарцима“ и „Зона Замфирова“. Позната је још и као учитељица из култне серије „Приче из Непричаве“, Вера из „Полицајца са Петловог брда“, затим као Вукосава Петровић и Споменка из ТВ комедија Позориште у кући и Луд, збуњен, нормалан.

Са својим трећим супругом и колегом Драганом Николићем је од 1972. до 1974. водила популарни шоу програм Образ уз образ.

Добитница Награде за најбољу споредну глумицу на Канском филмском фестивалу, специјалне награде „Златна ружа“ на Филмском фестивалу у Венецији, најпрестижнијих српских награда Добричин прстен и „Жанка Стокић“ за целокупан допринос југословенској и српској кинематографији, награде „Јоаким Вујић“, награде „Павле Вуисић“ на Филмским сусретима у Нишу, четири „Златна ћурана“на Данима комедије у Јагодини и чак рекордних десет Златних арена на Филмском фестивалу у Пули. Због тога је често сматрају највећом звездом у историји српске и југословенске кинематографије.

 

Предраг Ејдус, глумац

Изванредним улогама оставио је упечатљив траг на пољу уметности, а својевремено је рекао да га жеља за глумом никада није напуштала, чак ни у најтежим тренуцима.

Ејдус је рођен 24. јула 1947. године у Београду. Завршио је 14. београдску гимназију, а дипломирао глуму 1972. године на Академији за позориште, филм и телевизију у класи професора Миленка Маричића.

Био је члан аматерског позоришта „Дадов“ од 1962. до 1968. године, а члан Драме Народног позоришта у Београду постао је одмах након дипломирања 1972. и ту је остао до 1993. када је са Светланом Бојковић и Предрагом Микијем Манојловићем отишао из позоришта у знак протеста због доласка Александра Берчека на место управника Народног позоришта. Пре тога био је вршилац дужности директора Драме Народног позоришта.

У Југословенско драмско позориште прешао је 1993. Изабран је 2006. у звање редовног професора на Академији уметности. Био је председник Удружења драмских уметника Србије од 1985. до 1989. године.

 

Јелена Жигон, глумица

Снимила је више од 50 играних и 15 телевизијских филмова међу којима се издвајају „Први грађанин мале вароши“, „Моја страна света“, „Јутро“, „Дивље семе“, „Судар на паралелама“, „Капетан Леши“.

У Аустралији је снимила филмове „Обећана жена“ и „Тхе пицтуре схоw ман“, а у серији о Винету играла је са познатим холивудским глумцем Стјуартом Гренџером.

Код српске публике највећу популарност стекла је улогом Јелене Тодоровић у серији „Жикина династија“ где је играла уз Драгомира Бојанића Гидру и Марка Тодоровића.

Добитница је награде „Златни прстен“ за најбољу глумицу 1961. године, Златног беочуга, као и Плакете Југословенске кинотеке за изузетан допринос домаћем филму 2006.

У марту је на Међународном форуму „Златни витез“ у Русији добила награду за животно дело „Сергеј Бондарчук“, које су претходно добили из Србије само још Велимир Бата Живојиновић и Лазар Ристовски.

У Републици Српској Јелена Жигон је награђена орденом Његоша Првог степена за своју бригу о рањеницима, а потом у Црној Гори од митрополита црногорско-приморског Амфилохија добила медаљу Његоша за племенитост.

Била је велики чувар поезије, коју је напамет могла да говори пуна три сата, а о краљици Симониди сакупила је 101 песму.

 

Владета Јеротић, лекар, академик

Владета Јеротић био је истакнути српски лекар, неуропсихијатар, психотерапеут и књижевник, свестрани ерудита и академик САНУ.

Дипломирао је на Медицинском факултету у Београду, а затим је специјализовао неуропсихијатрију, док је психотерапију специјализовао у Швајцарској, Немачкој и Француској.

Радио је више деценија као шеф Психотерапеутског одељења београдске болнице „Др Драгиша Мишовић“. Од 1985. до пензионисања, као професор по позиву, предавао је Пасторалну психологију и медицину на Православном богословском факултету у Београду.

Академик проф. др Владета Јеротић развио је обимну и плодну публицистичку делатност из граничних области психоанализе, психотерапије, религије и филозофије. Такође је одржао бројна предавања на теме из поменутих области у готово свим већим градовима Југославије, а повремено је држао предавања у Београду и широм Србије.

Био је члан Удружења књижевника Србије, Медицинске академије и САНУ. Написао је 32 књиге. Вишеструко је награђиван.

 

Каменко Катић, ТВ водитељ

Био је један од првих и најпознатијих извештача временске прогнозе на нашим просторима.

Каменко Катић је рођен 1935. у селу Ђурђеву код Новог Сада. Без родитеља је остао као шестогодишњак. Похађао је Реалну гимназију у Новом Саду, али је завршио ветеринарску школу у Шапцу и радио као ветеринар.

Током студија постао је спикер на Радио Титограду, а потом и на Радио Сарајеву. У Телевизију Београд прешао је 1962. године. Као аутор, водитељ и уредник реализовао је више од 300 репортажа.

Гледаоци су га од милоште звали „наш Каменко“.

 

Боки Милошевић, музичар

Милошевић је био шеф Народног оркестра РТС-а, професор Музичке школе „Јосип Славенски“ и члан Београдске филхармоније.

Божидар Боки Милошевић рођен је у Прокупљу 1931. године, а музиком је почео да се бави од 1950. године, када је захваљујући чувеном виолинисти Властимиру Павловићу Царевцу почео да свира у оркестру Радио Београда. Дипломирао је и магистрирао на Музичкој академији у класи професора Брун Бруна.

Добитник је многобројних награда и признања, а међу њима и Награду за животно дело за свеукупан и изузетан допринос очувању српске традиције и културе, коју му је доделило Удружење за неговање традиције и очување баштине Ниша.

Свој широки репертоар деценијама је представљао публици широм света.

Наступао је и учествовао у музичким програмима и у позним годинама.

 

Радмила Андрић, глумица

Била је првакиња Југословенског драмског позоришта.

Радмила Андрић родила се у Београду 17. јула 1934. Дипломирала је на Академији за позоришну уметност у Београду. Члан ансамбла Југословенског драмског позоришта постала је 1965.

Међу њене најзначајније улоге у матичној кући спадају Бланша у представи Трамвај звани жеља (1973), Елиза Дулитл у Пигмалиону (1969), Џесика у Прљавим рукама (1966), Зоја у Зојкином стану (1982)… као и улоге које је одиграла на сценама осталих београдских позоришта, у представама Поглед с моста А. Милера, Процес Ф. Кафке, Бетон и свици О. Давича, Андора М. Фриша, Богојављенска ноћ В. Шекспира, Црнина приличи Електри Ј. О’Нила…

За глумачка остварења и целокупни допринос позоришној уметности, Радмила Андрић је добила велики број награда, као што су Октобарска награда града Београда 1963. за улогу Барблине у Андори Макса Фриша, Награда на фестивалу Октобарски дани у Сарајеву за улогу Дорис у представи Догодине у исто време, Седмојулска награда 1990 те посебно признање Владе Републике Србије за врхунски допринос националној култури (2008).

Златну арену на фестивалу у Пули Радмила Андрић освојила је 1969, улогом у филму Моја страна света редитеља Влатка Филиповића.

 

Божидар Боле Стошић, глумац

Каријеру дугу више од пола века почео је као Боле из бурета у дечјој емисији „Хиљаду зашто“, а последњи пут на сцени је заиграо у мјузиклу „Фантом из опере“ у свом Позоришту на Теразијама.

Најшира публика га памти по улогама у телевизијским серијалима „Породично благо“ и „Срећни људи“, али и по сјајној роли у мјузиклу „Неки то воле вруће“ у Позоришту на Теразијама.

Извор Недељник

Информације о Ana Markovic

Погледајте такође

„А ЗА ПРИЗРЕН КАД МЕ ПИТАШ – РАСТУЖИ СЕ СРЦЕ МОЈЕ..“

„Немој никад да ме пустиш да заборавим; Косово моје, Бистрицу, Шару, зар да изгубим? „ …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *