Почетна / Архива / КРОЗ РАЧУНЕ ЗА СТРУЈУ ПЛАЋАЋЕМО ПОЛИТИЧАРЕ И СУМЊИВЕ ИНВЕСТИТОРЕ

КРОЗ РАЧУНЕ ЗА СТРУЈУ ПЛАЋАЋЕМО ПОЛИТИЧАРЕ И СУМЊИВЕ ИНВЕСТИТОРЕ

КРОЗ РАЧУНЕ ЗА СТРУЈУ ПЛАЋАЋЕМО ПОЛИТИЧАРЕ И СУМЊИВЕ ИНВЕСТИТОРЕ

У име обновљиве енергије, грађани ће кроз веће рачуне за струју 12 година плаћати субвенције инвеститорима у мини хидроелектране, али је држава пропустила да провери коме је све доделила локације за изградњу.

Од 120 компанија којима је омогућено да изграде мини хидроелектране и постану повлашћени произвођачи струје, неке су у сукобу са законом, неке имају скривено власништво у оф-шор зонама, а неки власници су у потенцијалном сукобу интереса, јер су истовремено и локални политичари, показује истраживање Центра за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС).

Ово је последица непотпуних провера и недовољно прецизних услова јавних позива које је прошле године у два наврата расписало тадашње Министарство енергетике, развоја и заштите животне средине, показује увид у конкурсну документацију.

У намери да обезбеди струју из обновљивих извора и тако покуша да досегне квоту коју јој намећу потписани међународни уговори, Министарство је формирало Комисију за утврђивање вредности поднетих пријава потенцијалних инвеститора.

Дејан Трифуновић, бивши помоћник министра енергетике и председник комисије у два јавна позива, каже да је, уколико је дошло до пропуста, за то одговоран представник Безбедносно-информативне агенције (БИА), који је као консултант повремено учествовао у њеном раду, али није имао обавезу да провери сваку компанију:

„Он је имао увид у ту базу података и могао је по свом нахођењу и када се комисији нешто учини проблематично да провери“.

БИА потврђује да је њихов службеник учествовао у раду Секретаријата Комисије, али одбија да даље коментарише, упућујући новинаре ЦИНС-а на надлежно ресорно министарство.

Из Министарства енергетике, упркос вишенедељним покушајима ЦИНС-а, такође нису пристали на разговор, наводећи да њихови службеници немају времена.

ЦИНС је направио базу података о малим хидроелектранама која први пут на једном месту показује све локације на којима ће се оне градити или су већ изграђене и стекле су статус повлашћеног произвођача. База садржи и податке о томе која су предузећа и из којих држава добила локације у Србији као и о тренутном статусу локација, односно фази у којој се налази изградња.

На два јавна позива укупно 120 инвеститора су добила 293 локације – ни на једној електрана још није изграђена. Готово трећина локација припала је предузећима из иностранства или конзорцијумима иностраних и домаћих предузећа.

Субвенције за повлашћене произвођаче електричне енергије платиће грађани, чији су рачуни већ од марта 2013. године увећани и сада у просеку износе додатних 30 до 40 динара месечно.

Тај износ ће расти заједно са бројем изграђених мини хидроелектрана па се очекује да рачун за струју 2020. године буде већи за око 400 динара месечно.

Раде Ђурић из Транспарентности Србија каже да према ономе у шта је имао увид, сам начин рада Комисије није најбоље и најдетаљније уређен, а позиви нису довољно прецизни и јасни: „Постављена правила довела су до тога да послове добијају или су могли добити и они који нису најисправнији према захтевима пословања у Србији, са сумњама у преклапање приватних и јавних интереса, или са другим интересима супротно позитивним прописима“.

Јавни позиви, провера изостала

Србија се обавезала Енергетској заједници да ће до 2020. године испунити квоту од 27 посто потрошње из обновљивих извора енергије – тренутно она износи око 21 посто. Власти планирају да изградњом неколико стотина нових мини хидроелектрана смање проценат разлике.

Додела локација била је у надлежности државе и ишла преко јавних позива, јер инвеститори избором добијају могућност за повлашћени статус. Још је 2009. године одређена субвенција за обновљиву енергију – сва предузећа која изграде електране и од Министарства енергетике добију статус повлашћеног произвођача 12 година ће имати гаранцију да ће држава од њих куповати струју по вишим ценама.

Први позив за доделу локација, расписан је у фебруару 2013. године и на њему је 90 инвеститора добило 212 локација. Други позив расписан је у децембру исте године и по његовом окончању 40 предузећа је добило 81 локацију. Нека од предузећа локације су добијала на оба позива тако да је њихов укупан број – 120.

Током јавних позива инвеститори су се могли пријавити за већи број локација, а о томе која ће локација припасти коме одлучивала је Комисија Министарства енергетике у којој су осим чланова из тог министарства учествовали представници Привредне коморе Србије, СИЕПА-е, представници локалних заједница, Сталне конференције градова и општина и министарстава пољопривреде, грађевинарства и регионалног развоја.

Комисија је имала своје стручно тело – Секретаријат – састављен од представника Министарства енергетике, групације Светске банке и БИА-е, који је, према саопштењу Министарства након објављивања резултата првог конкурса, „прелиминарно прегледао све пристигле пријаве и пружао техничку помоћ у раду члановима Комисије“.

Истраживање ЦИНС-а показује да провере нису биле систематичне, представници локалних заједница нису обавестили Комисију да су предузећа у власништву локалних политичара добила локације, а неки чланови Секретаријата, попут представника Светске банке, чак нису ни учествовали у раду, иако се то наводи у званичним документима која се односе на први позив.

Тако представник групације Светске банке каже да су били позвани да учествују, али су то одбили због других обавеза, те да им није јасно зашто је Министарство задржало њихова имена на списку чланова.

Локације – локалним функционерима

Провере су заказале у случају три фирме у власништву локалних политичара из Рашке, Сурдулице и Ивањице. Сваки од њих добио је по једну локацију и нашао се у потенцијалном сукобу интереса.

За овај пропуст Дејан Трифуновић криви опет БИА-у и представнике локалне самоуправе у Комисији, док Раде Ђурић из Транспарентности упозорава да би „оваквим избором локални политичари у старту могли добити предност над осталим инвеститорима, јер посао изградње често подразумева велику борбу са папирологијом, где локални органи власти играју значајну улогу” и додаје да сама могућност утицаја функционера на цео процес мора бити испитана.

Додатно, Закон о Агенцији за борбу против корупције предвиђа да су фирме у власништву функционера дужне да обавесте Агенцију о сваком послу који склапају са државом.

Агенција за борбу против корупције у званичном одговору ЦИНС-у наводи да није била обавештена о томе, иако су тројица инвеститора у тренутку добијања локација били локални функционери у општинама где су њихова предузећа добила локације.

У време трајања првог јавног позива Раденко Цветић из Српске радикалне странке је председавао Скупштином општине Рашка, а Новица Тончев, из Социјалистичке партије Србије, био је председник општине Сурдулица. Тончев је власник фирме Тончев градња, док је Цветић власник 50 посто предузећа Хидро Зум из Рашке.

Политичари са којима је ЦИНС разговарао кажу да нису у бољем положају у односу на остале инвеститоре и да као локални функционери немају привилегије.

„Никакве привилегије нисам тражио, нити сам ургирао“, каже Новица Тончев који је сада председник Скупштине општине Сурдулица. Он објашњава да и он као инвеститор има проблема са нерешеним имовинско-правним односима на локацији.

Тренутно у Србији 44 мини хидроелектране имају статус повлашћеног произвођача електричне енергије. Све су добиле тај статус мимо јавних позива за доделу локација које је Министарство енергетике расписало током 2013. године. Заинтересована предузећа могла су за локације аплицирати пре јавних позива, а та могућност постоји и данас – за локације које нису искоришћене.

Тончев градња је Агенцији пријавила да ће учествовати на конкурсу, али не и да су добили локацију.

Драган Зарић, одборник владајуће листе грађана Миломир Зорић у Скупштини општине Ивањица такође гради мини хидроелектрану. Новинарима ЦИНС-а је рекао да се за то одлучио како би струјом снабдевао своје друго предузеће које се бави прерадом дрвета, а вишак енергије би продавао држави. Додаје да није имао олакшице при добијању документације, иако учествује у локалној власти.

Ђурић из Транспарентности каже да би у оваквим капиталним поступцима позивом требало да се поставе правила која уређују потенцијалне сукобе интереса: „Суштина лежи у томе да самим позивом и правилима учешћа треба да се спречи било какав могући утицај у односу између добитника послова, локалних власти, Комисије и предузећа која су учествовала. Сматрам да је то могло и боље да се учини“.

Под истрагом или у оф-шор зони

Најмање два изабрана предузећа или њихови руководиоци били су под истрагом када су добили локације за изградњу малих хидроелектрана.

Предузеће Озон-Градња из Новог Сада добило је укупно пет локација за градњу малих хидроелектрана на два јавна позива. Фирма се спомиње у оптужници која је 2007. године подигнута против Золтана Буњика, бившег секретара Покрајинског секретаријата за образовање и културу. Суђење у том процесу још траје. Буњик је наводно по вишим ценама додељивао послове поправке школа фирми Озон-Градња и тако остварио незакониту новчану корист за себе и добављача.

Драган Новосел, власник Озон-Градње, није желео да са новинарима ЦИНС-а разговара на ову тему.

Предузеће Минецо из Лондона под контролом истоименог предузећа регистрованог у оф-шор зони – швајцарском кантону Зуг – на другом јавном позиву је добило четири локације за градњу мини хидроелектрана.

Димитрије Аксентијевић и Александар Андрејевић под истрагом су у Румунији од 2012. године, због сумње да су као челни људи Минеца учествовали у подмићивању судије. Истрага је још у току.

Минецо је учествовао у приватизацији неколико предузећа у Србији, као што су Навип и Фиделинка, која су касније упала у финансијске проблеме. Полиција је у 2011. години хапсила два директора београдског Минеца, због сумње да су организовали да Минецо купи Навипов пословни простор у Београду за једну трећину његове стварне вредности. Овај случај је још у фази истраге, потвђено је ЦИНС-у у Вишем јавном тужилаштву у Београду.

У писаном одговору ЦИНС-у из Минеца наводе да нису имали усмену комуникацију са Министарством и додају: “Минецо никакве зграде није купио за трећину тржишне цене. Сви бивши и садашњи запослени Минеца су доступни истражним и судским органима“.

Председник Комисије Дејан Трифуновић, који је после мартовских избора прешао у Министарство саобраћаја, био је изненађен када су му новинари ЦИНС-а рекли да су међу предузећима која су добила локације била и она која су предмет истрага.

У самим јавним позивима није стриктно наведено да се против инвеститора не сме водити истрага или поступак, али Трифуновић објашњава да је улога БИА-е била управо да сигнализира овакве ствари.

Приликом доделе локација инвеститорима, они су потписивали меморандуме са Министарством енергетике и локалном самоуправом на којој се локација налази, како би била обезбеђена сарадња свих нивоа и електране биле брже изграђене. Ипак, Министарство је у септембру ове године одузело чак трећину локација првобитним добитницима, наводећи као разлог пробијање рокова за прикупљање потребне документације.

Министарство је тада саопштило да ће локације припасти другорангираним предузећима на јавним позивима, али после тога се није оглашавало по овом питању. Неки од првобитних инвеститора које је ЦИНС контактирао кажу да их нико није обавестио да су остали без локације

„Ово је исто (била) идеална прилика да се неки новац опере. О томе се ради. Зато су они између осталог и били ту“, каже Трифуновић и додаје да је БИА требало да провери и предузећа регистрована у оф-шор зонама.

Иако би се могло очекивати да се у јавним позивима, чији резултати воде ка повлашћеном положају, инсистира на транспарентном власништву, услови конкурса то нису предвидели.

Тако је за пет компанија, којима је Министарство енергетике доделило 14 локација крајње власништво, или део власништва скривено у некој од оф-шор зона – Кипар, Лихтенштајн или Швајцарска.

ЦИНС-ово истраживање показује да су две домаће фирме – Хyдропол РС и Смалл Хyдропоwер Сyстемс – независно једна од друге учествовале на конкурсу, али иза њих се налазе исти крајњи већински власници: предузећа са Кипра чији су оснивачи исти кипарски држављани.

Осим тога, предузећа која стоје иза њих су у кипарском регистру основана на исти дан, једно за другим.

Хyдропол РС је добио три, а Смалл Хyдропоњер Сyстемс две локације.

Иван Ђокић, заступник и мањински власник предузећа Смалл Хyдропоњер Сyстемс каже да нису покушали прикрити власништво и да је начин на који послују одлука већинског власника. Додаје да је тешко почети са градњом, јер институције споро одговарају на захтеве инвеститора.

Још два конзорцијума који у свом саставу имају фирме регистроване у оф-шор зони, на Кипру и у Лихтенштајну, добила су укупно пет локација.

Ђурић из Транспарентности каже да није нужно проблематично то што су предузећа регистрована у оф-шор зонама јер је то алтернатива домаћих привредника политици опорезивања: „Ипак, можда је требало вршити и додатне провере тих фирми због потенцијалног сукоба интереса, криминалне позадине или потенцијалног стварања монопола.“

Овај текст настао је у оквиру пројекта “Јачање медијске слободе у Србији” који финансира Европска унија, уз подршку НЕД-а. Ставови изречени у тексту представљају ставове аутора и не осликавају ставове ЕУ нити других донатора.

 

Извор: јавно.рс

 

Информације о Јасмина Палић

Погледајте такође

МИРЈАНА КАРАНОВИЋ
Заслужно на Србском зиду срама
ИСТИНА ЗА ПОТОМСТВА

МИРЈАНА КАРАНОВИЋ – некада позната глумица, а сада промотер антисрпских филмова, квази-културе и геј идеологије. …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *