Почетна / Uncategorized / УСТАЈТЕ, ПРЕЗРЕНИ, ДА БРАНИМО ПРИЗРЕН: Над песмом „БГД синдиката“ и групе „Траг”

УСТАЈТЕ, ПРЕЗРЕНИ, ДА БРАНИМО ПРИЗРЕН: Над песмом „БГД синдиката“ и групе „Траг”

Владимир Димитријевић21:20 15.10.2018.


Дакле, прво текст песме „Београдског синдиката“ и групе „Траг“ – „Догодине у Призрену“ ( „прозно“, без уобличавања у стиховно – ритамске целине, јер је ово својеврсно „упозорење формом“ да не треба сувише „лиризовати“ оно што је позив на борбу):

Куда бих да не знам где jе наша тачка полазна
где је наших гробова као у пољу божура,
немих сведока свих векова силних подвига
јунака који радије су страдали на ногама?
Зар су плодну земљу нахранили они костима
да данас бисмо ћутали, док нам је сила отима?
Зар је битно да ли сам с Метохије ил с Дорћола,
да би ме због неправде сама душа заболела?

У овој борби не ни авиони,
вреде уџбеници школски у којима јасно стоји:
ко је уздигао храм, ко скрнавио је олтар,
које наслеђе је част вечна а шта је срамота.

Ни бомбе, ни гласања не избрисаше Лазара,
докле генерација нова на њему стасава.
Изгубљено није никад оно што је свето.
У нади расти, црвен цвете, да браће те опет неко.

Мој компас је твој корен, у грудима срце моје.
Без њега сам, за новцем, без милости путем проклет.
И ко лађе од папира, које броде лажи морем,
у суштини само тонем…

Стално питате ви мене шта ми значи Косово.
Није вам јасно? Објаснићу вам поново:
Косово је семе из којег сам ја поник’о,
извор и корито из ког је народ потек’о.

Кажу нам зли језици да Косово је пропало.
Неверни и слаби кажу Косово је готово.
А ја вам свима кажем само Косово је отето,
рушено и спаљено од душманина проклетог.

Чудно вам што градско дете нема неке друге теме
јер сад је такво време – свако гледа само себе.
Живимо без вере, без наде и без жеље.
Зидамо куле а заборављамо темељ.
Јер народ без порекла то је пресушена река.

Без мајке ми смо чеда, што су остала без млека.
Ал’ ту на месту старом, где је Милош живот дао
вођен Лазаровом правдом, опет васкрснуће народ.

Јер у нама и даље живи предсказање –
Косовски завет који трајаће занавек.
Зато учимо децу да знају праву истину.
И нек нам поздрав буде: „Догодине у Призрену!“

А ја молим се,
огњишту свом да вратим се.
Душа тебе цјелива,
земљо света од Неба купљена.

Ој, Косово, Косово, земљо моја вољена,
Орао си мога неба, ал’ крила су ти сломљена.
Моја горка суза, у мојим грудима празнина,
срце отаџбине моје, моје личности суштина…

У пољу божури никли, из крви јунака без страха.
На месту где се моја земља уздиже до неба,
показао нам владар за шта ваља да се страда.
За Космет нас је Лазар вез’о и митом и клетвом.

Ђаво тада није стао, па је зла и даље слао –
гадне душмане и багру, на ово што остаде нас мало.
Само некад били Турци, онда дошли гладни вуци.
Јуче био нам је колац, сад нас муче у жутој кући.

И још бране ми да не смем да гледам моје фреске
јер ће за час да ме сете на поносне нам претке,
да не чујем никада песму Дечанских монаха,
у срцу, Милоша јунака, да не пробуди се снага.

Све те подвале ја знам и безброј пута ви’до сам
крстове кад ломе нам и скрнаве нам Видовдан,
Ал’ није први пут нам, овде, да смо у збегу и сеоби
Ал’, кад време прође, сељак својој њиви дође.

Јер ми гинули смо свуда, за слободу стално,
да јунаку би се, сутра, Србин дете звало.
Зато добро слушај, сине: И најгорем се прашта
ал’ за отаџбину гине.
Космет вечно земља наша!

А ја молим се,
огњишту свом да вратим се.
Душа тебе цјелива,
земљо света од Неба купљена.
Божури да нам васкрсну
славу, догодине у Призрену!

(1) Док иде песма, у споту видимо снимке страдања и изгона Срба са Косова и Метохије. Наша истина.

СВЕДОЧЕЊЕ МЕРИ ВОЛШ
Коју је, наравно, могао да види свако ко је желео, попут Иркиње Мери Волш, присутне међу западним „мировњацима“ после повлачења србске војске са Свете Земље 1999. Ево њеног сведочења из текста „Суд врана“:

„Кад помислим на вожњу од Скопља до Приштине прво се сетим неописиво лепих сунцокрета с обе стране пута, нарочито поред села око Липљана – мени тада непознатих имена – па све до Лапљег Села и Чаглавице. Поља са обе стране пламтела су јарким, треперавим бојама. Оно Тек пошто сам извесно време провела на Косову дознала сам да су то биле српске куће у српским селима Стари Качаник, Грлица, Старо Село, Талиновац, Српски Бабуш и Бабљак. Осим тога схватила сам да је, с обзиром да је српска војска морала да се повуче са Косова почетком јуна – неких десет недеља пре мог доласка – било мало вероватно да је она запалила све те куће и етнички очистила сва та села. Наиме, 24. августа, више од два месеца по повлачењу српске војске, ја сам гледала пожаре и разорене куће, очито запаљене само дан-два раније.“(2)

УБИЦЕ И ПАЛИКУЋЕ
Мери Волш је те, 1999, видела и ово:“У ноћи између 27. и 28. септембра коначно сам схватила шта се дешава на Косову. Повукла сам се рано с намером да читам у кревету док су моје колеге отишле негде на пицу – то будући све што се тих дана могло добити за јело. Нећу никад заборавити како је пуцњава почела, и како није престајала. Лежала сам у кревету с покривачем преко главе у неверици да постоје такви и толики напади и да могу трајати до раних јутарњих часова, а да се нико осим зликоваца не покрене. Јер, ту ноћ је ОВК оргијала, јурећи кроз српске делове града и палила, пљачкала и убијала махом старије Србе. Та ноћ крви, пљачке и зла догодила се на територији где је сукоб био званично завршен готово четири месеца пре тога, где су се налазили администратори и полиција УН и војне снаге КФОР из многих западних земаља, чија је дужност била да очувају безбедност.Ујутро, кад сам опрезно кренула улицом, угледала сам нечије мртво тело у реци, лицем надоле. То није био једини леш у граду, иако се италијански КФОР трудио да град доведе у ред. Наредни дан је, наиме, био и рок до кога је по ранијем договору ОВК морала да преда оружје.“(2)

Тако су они прослављали „прeдају оружја“ – некажњено убијајући Србе. Пред очима „међународне заједнице“

ОКЛЕВЕТАНИ НАРОД
Мери Волш је видела и следеће:“Радила сам на једном развојном пројекту у Пећи. Првих шест месеци боравила сам само у албанским селима, то будући подручје које нам је поверио Високи комесаријат УН за избеглице. У Гораждевцу, последњем српском селу у околини Пећи које је преживело нападе после јуна 1999. нисмо радили. Изричито нам је речено да не прилазимо том селу и да када колима пролазимо крај њега никада ни једног Србина не гледамо у очи. Речено нам је и да су Срби из Гораждевца лопови и убице и да су сви наоружани и врло опасни. Често су нам објашњавали да су све отели од Албанаца: аутомобиле, фрижидере, телевизоре итд. Рекли су ми да ћу, ако одем тамо, бити силована, претучена и потом убијена.“

Мери Волш није веровала у званични „наратив“. Отишла је и проверила:“Док је већина међународних радника веровала у ове приче, а неки и данас верују у њих, мени се чинило необичним да село са црквом у центру, где многи старији људе седе на тргу, може заиста бити каквим га представљају. Фебруара 2000. посетила сам Гораждевац као приватно лице, то јест без званичне дозволе моје организације. Возила сам се једним италијанским оклопним транспортером. Војници су ми казали да се не мичем са задњег седишта и пазим да ме нико не види. Но, оно што сам видела било је супротно од оног што нам је било речено. Житељи су били веома сиромашни, мало њих је имало телевизор а неколико старијих жена налазило се у врло тешкој ситуацији јер нису имале смештај. Упркос тешкоћа у којима су живели, сви су били врло гостољубиви. Тог првог дана угостили су ме свињетином – био је то први пут да је једем пошто сам напустила Ирску. Ту сам први пут пробала и кајмак, праву посластицу.“(2)

Тако се Иркиња срела са истином о Србима, „убицама, касапима и силоватељима беба“, како их је назвао „Џо“ Бајден.

ЧИЈЕ СУ ЦРКВЕ НА КОСОВУ?
Мери Волш је касније постављала нова питања:“Према другој причи, сви предивни средњевековни манастири и друге светиње којима се Косово с правом дичи,припадали су првобитно Албанцима док им их Срби нису отели. Не мора се бити стручњак за византијску црквену архитектуру да би се схватило да су светиње као Дечани и Пећка Патријаршија очигледно православног стила. Није тешко проверити ни чињеницу да су ови манастири задужбине српских краљева и њихов поклон Српском народу.Тврдње да су манастири првобитно припадали Албанцима брзо су престајале чим бих упитала: „Ако је тако, зашто се онда Албанци толико труде да их униште“? На то никада нисам добила одговор.“(2)

Зато „Београдски синдикат“ каже да одговор на ово питање мора ући у србске уџбенике.

ПЕТ ГОДИНА КАСНИЈЕ
Мери Волш је видела и 2004. годину:“Упркос непрекидних насртаја, у Обилићу је до марта 2004. успео да остане понеки Србин и Ром. Они су били мета руље 17. марта те године, у кампањи етничког чишћења широм Покрајине, а нарочито њеном централном делу, око Приштине. Међународна заједница није штитила те грађане. За време напада у Обилићу, док су српске куће гореле, све жене из ромског насеља у Обилићу биле су скинуте голе и тако спроведене кроз наоружану руљу. У Обилићу се налазио контигент британског КФОР; британски војници су све то посматрали и нису интервенисали. Можда им је тако било наређено, но њихово нечињење подударало се са неактивношћу КФОР широм Косова. Војници КФОР нису ни покушали да одбране жртве насиља већ су стајали по страни не предузимајући ништа, док су други побегли у своје базе. Но, било је и изузетака: на сопствену иницијативу, војници ирског КФОР изашли су из своје базе у Липљану и спасили многе неалбанаце у Обилићу.“(2) Остали војници КФОРа углавном нису реаговали.

ПОТПУНА ИСТИНА
И коначно је схватила:“Пре доласка на Косово, мада нисам била сасвим наивна, веровала сам у систем међународног права и у организације основане да поштују и штите правду и људска права. Боравак на Косову отворио ми је очи на стварност сатанских махинација међународног система. Када сам фебруара 2005. у Приштини упознала високог службеника Канцеларије УН за повратак он ми је без устезања рекао да Србима никада неће бити дозвољено да се врате на Косово. Казао ми је да нема стварне намере да им се омогућиповратак и да су за то успостављени механизми само димна завеса.Да нe бих гајила илузије, један британски дипломата у Београду ми је са видном моралном супериорношћу рекао да су „Срби на погрешној страни историје“. На моју примедбу да мора да је дивно припадати земљи која је увек на правој страни историје, потпуно несвестан моје ироније одговорио је: „Да, дивно је“.“(2)

Дакле, песма „Београдског синдиката“ и групе „Траг“ је управо о томе. У њој је речено све о страдању и отимању Свете Земље, али и о томе да се не сме издати и продати светиња, да је Завет изнад очигледности, да све мора ући у уџбенике, и да се отето мора једном вратити, као што се сељак враћа на своју њиву. Као што би рекао Миодраг Павловић:“У рату овом који сећање брише/ Научите пјеан/ То је избављење“.

ДА ЛИ ЈЕ У ПИТАЊУ ДЕФЕТИЗАМ?
Умни и темељни Зоран Ћирјаковић сматра да је ово дефетистичка песма која, у ствари, признаје да смо изгубили Косово и Метохију, и сведочи да нас пут наших вучића бранковића води право у НАТО.(3) Ако размотримо чињеницу да је вођа крвавог западног војног савеза, Јенс Столетенберг, „хлебом и сољу“ недавно дочекан у вучић-бранковићевском Београду, па чак да је и држао предавање на Филолошком факултету ( ваљда као стручњак за језик осиромашеног уранијума ), при чему се са овог факултета уопште није чуо глас не против политизације, него против vмилитаризације Универзитета(4), и ако томе додамо чињеницу да су наши издајници, преко ИПАП споразума (5), одавно ушли у НАТО, онда Ћирјаковићеве речи звуче више него сувисло. Можда су све песме, попут овог, на ју тјубу забрањеног, хита „Београдског синдиката“, само илустрација наше убоге немоћи да деламо. Сетимо се речи незадовољних Срба из „Вијенца“ који свој акциони стастус дефинишу кроз војводу Милију:“Не смијемо ништа започети/ што би народ к витештву зажегло,/ што би свете кости прађедовске/ огрануло, да у гроб играју, /- а ка гуске све нешто ћукамо.“

Ћирјаковићево мишљење је умногоме утемељено. Као гуске, сви ми нешто ћукамо. Декларацијама, поезијом и прозом. А непријатељ ради своје. Ствара, рецимо, „Војску Косова“.

ИПАК
Ипак, песма „Београдског синдиката“ је сведочење о најдубљем слоју Косовског завета – немирењу са неправдом овог света, и спремношћу да се правда оствари у историји, макар сада били немоћни да то учинимо. У часу страшне окупације, у коме Ана Брбнабић говори о слави Гвозденог пука хероја из Првог светског рата (6), повлачење у песму уопште није лоше – оно у колективно памћење смешта неопходне информације о смислу садашњице и задацима за будућност. Уосталом, сва епика после 1389, закључно с Његошем, била је припрема за ослобођење Косова и Метохије.

А затим је епска традиција, кад јој је прошао стваралачки час, претумачена тако да остане жива и дејствена у новим културним и политичким условима.

МИЛАН РАКИЋ И ПЕСМА „СИНДИКАТА“
О томе је, у интервјуу за „Геополитику“, почетком 2017. датом потписнику ових редова, сведочио Леон Којен, врхунски зналац наше модерне, говорећи о родољубивој поезији Милана Ракића:“Уместо патриотског заноса и наивне патетике Ђуре Јакшића, који су дали печат и каснијем родољубивом песништву, Ракићеве косовске песме спајају луцидну свест о историјској трагици српске средњовековне државе и слободно, потпуно свесно опредељење за стари косовски завет и у њему садржану идеју националног ослобођења. Свесна љубав о којој говоре Ракићеви стихови има далеко дубље значење него било који идеал преузет на веру захваљујући васпитању и животу у одређеној средини, а побуде које из ње проистичу постојаније су него било који циљеви прихваћени без правог размишљања о њиховом смислу и вредности.

Знамо да је средишна песма Ракићевог циклуса, „На Гази Местану”, била рецитована постројеним војницима у Првом Балканском рату, пре него што би кренули у окршај, што сáмо по себи сведочи колико је у то време понекад било снажно јединство народа, од најобразованијих слојева којима се замерало да их је захватила западњачка река до обичних, често неписмених сељака који су чинили већину становништва и језгро српске војске у ратовима 1912–1918. Ниједан писац овог доба није као Милан Ракић равноправно сјединио у себи истинску модерну осећајност и дубоко проживљене вредности националне традиције.“

А „Београдски синдикат“ је, опет и опет, као некад Ракић, претемељио заветну традицију тако да буде пријемчива савременој омладини, ма колико да самосвесне омладине има у земљи у којој се пензионери туку за јефтину пилетину у „Лидлу“. Ипак, има је, упркос свему. И та омладина не прихвата идеологију вучића бранковића. И ово је њихова песма.

И НАША ПЕСМА
Али, то је песма и нас „маторих“, рођених давне 1969, нас који смо слушали Џонија кад је запевао:

Гдањск осамдесете кад је јесен рекла НЕ Гдањск осамдесете држали смо палчеве рудари студенти бродоградилиште сви ми Гдањск осамдесете узавреле творнице два пута се не шаљу тенкови на раднике побједили смо сви ми.

Било нам је јасно шта значи:

Пољска у моме срцу мазурка Пољска није никад никад није дала квислинга. (6)

Тада смо ми били на страни Пољске, чији је бунт против комунистичког тоталитаризма касније злоупотребљен за рушење совјетске противтеже НАТО Империји. Али, стара реч каже:“Злоупотреба не поништава употребу“. Ми смо били против система који је човека, у име „бескласне будућности“, претварао у црва под надзором тајне службе, а нисмо били за то да НАТО освоји свет. Напротив! И данас се не миримо са издајом Косова и Метохије не само из националних, него и из разлога социјалне правде – зато што смо против тамничке будућности коју нам спрема Империја са својим слугерањама у Србији. Исти они који нам отимају Космет отимају и наше природне и привредне ресурсе, а радничку класу своде на робље, уништавајући нам сваку могућност да се икад подигнемо и живимо животом достојним човека. ( Сећа ли се ико основног циља синдикалне борбе:“Осам сати рада, осам сати одмора, осам сати културног уздизања“?).

„Београдски синдикат“, увек свестан социјалног и политичког, не раздваја социјално и политичко од националног. И то је прави пут ка слободи.

ШТА ЈЕ ЈОШ КОСОВСКИ ЗАВЕТ?
Косовски завет је, наравно, сушто хришћанство. Али је и још нешто у нашој историји, о чему је писао синовац војводе Живојина Мишића, књижевни критичар Зоран Мишић. Тај завет је, како би Зоран Мишић рекао (у свом огледу „Шта је то косовско опредељење“) „подземно сунце“, које нас је грејало у вековима таме. „Духовно и песничко опредељење“, „љубав која остаје и када нема више љубавника, лепота која зрачи и када су нестали њени неимари, сан који обасјава јаву и када су у свом пламеном лету изгорели сањари“, вели Мишић. И додаје: „Косовско опредељење је опредељење свих оних који су радије бирали у подвигу смрт, него ли са стидом живот“.

Када данас читамо „Похвалу кнезу Лазару“ од патријарха Данила III, написану 1392. или 1393. године, чини нам се као да слушамо покличе који су се 27. марта разлегали на београдским улицама: „Боље је нама у подвигу смрт, неголи са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, неголи плећа непријатељима нашим дати“.И питамо се:није ли то увек било једно исто опредељење које нас је нагонило да се боримо за „изгубљену ствар“, да се подижемо на устанак у тренуцима када је цео свет веровао да нам нема спаса? Нисмо ли управо у таквим тренуцима,када је претило да нестанемо, долазили до најпуније потврде свога постојања?““(7)

Ето тако. Огласила се Црква, огласили се србски интелектуалци, огласио се, на крају, и „Београдски синдикат“. Издајник ће, по свему судећи, наставити са издајом, али док је Завет у песми не треба се бојати. Јуда још има времена за покајање, које му искрено желимо, а ми, наравно, презрени, одбачени, сведени на робље периферног – либерал капитализма, ми, који смо, упркос свему, потомци Лазара и Милоша, опет и опет рецимо:“Догодине у Призрену!“ А где другде?

СРБИН:ИНФО

Информације о Jasna Radojicic

Погледајте такође

ОВО СЕ КРИЈЕ ОД СРБА

ОВО СЕ КРИЈЕ ОД СРБА Европски комитет за људска права – по скраћеном поступку до …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *