Почетна / Вести / БУГАРСКЕ РУКЕ СУ ОДУВЕК БИЛЕ НАТОПЉЕНЕ СРБСКОМ КРВЉУ

БУГАРСКЕ РУКЕ СУ ОДУВЕК БИЛЕ НАТОПЉЕНЕ СРБСКОМ КРВЉУ

Оцените нам овај чланак:

Сурдулица 1915-1918

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ (1914-1918)
Шукцори – Цер – Зејтинлик – Колубара

Добој – Арад – Легет – Јиндриховице

Аустроугарска – Сарајевски атентат

Гводени пук – Сурдулица – Кајмакчалан

Солунски фронт – Албанска голгота

Мојковац – Чемерно – Топлички устанак

Добруџа – Горничево – Мензел Бургиба

Нежидер – Велики Међер –  Маутхаузен

 

Злочини у Сурдулици су систематски и организовано вршени 1915-1918 од бугарских окупационих власти током Првог светског рата, са циљем истребљења србског становништва из Јужне Србије, Косова, Тимочке Крајине и Власиначког округа. Ови злочини нису учињени случајно, нити су дело појединаца.

Бугарска је 15. октобра 1915. године ушла у рат на страни Централних сила и тако забила „нож у леђа“ србској војсци која се повлачила према Грчкој. Пресечена је комуникација у моравско-вардарској удолини по налогу Бечког двора. Циљ је био уништити србску војску, а Србе у Јужној и Источној Србији бугаризовати.
Одмах по успостављању окупационе власти, Бугари су хапсили и одводили православне свештенике, народне прваке, харамбаше, професоре, лекаре, угледне и имућне Србе. То је урађено првенствено да би се сломио евенутални отпор.
Бугари су око Сурдулице направили неколико масовних гробница: Дубока долина, Калифер, Занкова ливада, Влашки дол, Радичева њива, Дубрава, Јелашница, Корбевачка река, корито Врле реке од Сурдулице до Топлог дола.
Број убијених Срба за три ратне године на тим стратиштима био је преко 10.000 Срба… али су жртве довођене и из Ниша, Пирота, Куманова, Скопља, Гњилана, Врања, Прешева, Лесковца, Медвеђе, Димитровграда, Криве Паланке, Бујановца, Владичин хан, Косовке Каменице и др.
Спомен-костурница је подигнута 24.08.1924. а срушена и уништена 1941-1943 од Бугара. Обнову су после Другог светског рата спречавали србски комунисти. Тако да је обнова завршена тек 29. маја 2010. године.
ПРЕТХОДНИЦА
Ко хоће да живи нек’ мре…

У лето 1914. године, Аустро-Угарска монархија је искористила Сарајевски атентат односно убиство аустријског престолонаследника Франца Фердинанда од припадника

Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат. Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати. Тако је крајем јула 1914. Аустро-Угарска објавила рат Србији. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима.

Први удар солдата Бечког двора био је у Мачви, када су аустро-угарске јединице под командом Оскара Поћорека прешле реку Дрину и извршиле стравичне злочине тј. геноцид над српским цивилима у Шабцу, Лозници, Осечини, Крупњу и др. Српска војска под командом генерала Степе Степановића је силовито одговорила на ову агресију и после девет дана крвавих борби остварила велику победу у Церској бици августа 1914. године.

Савезници су, одмах после победе у Церској бици, издали директиву Српској Врховној команди, да изврши са својим снагама пробој у Срем и тако одвуку Аустро-угарима што више јединица. Тако је и било, али се неуспешно завршило на Легет Пољу, 6. септембра 1914. код Сремске Митровице, када су настрадали војници Тимочке дивизије.

Аустро-Угарска војска је поново напала Србију у долини реке Јадар и Подрињу… на Гучеву 6. септембра 1914. и касније на Јагодњи, односно Мачковом камену 19. септембра 1914. где су аустро-угарске снаге значајно успорене и заустављене.

 

Аустро-Угарска је наставила са реорганизацијом своје балканске војске и попуном нових јединица, те нови удар је направљен 16. новембра 1914. на Сувобору, чиме је отпочела сташна Колубарска битка. После месец дана, српска војска под командом Живојина Мишића успева да коначно порази и истера аустроугарску војску 15. децембра.

 

Ситуација у Сурдулици
Сурдулица је варош која се налази у југоисточној Србији, подно планине Чемерник, између реке Јужне Мораве и Власинског језера, у Масуричкој котлини, 35 км североисточно од Врања.
Први записи о Сурдулици су збележени од немачких путописаца у Средњем веку (1350. године) када је Сурдулица била део средњовековне србске државе којом је управљала династија Немањића. Касније, крајем 14. века у ове крајеве долазе Турци Османлије, који доносе ислам, а средњовековна србска држава се распада. Тако да је под Османлијсом влашћу Сурдулица спадала под Врањански пашалук. Многи Срби су се исељавали одавде због турског терора и страховладе, не желећи исламизацију.
Након, србске националне револуције с почетка 19. века, Срби су створили државу и кренули постепено у ослобађање окупираних терирорија. Судулица је ослобођена 1878. године. Сурдуличани су активно учестовали у Четничкој акцији 1903-1912, када су се водиле борбе са Арнаутима и Турцима у Старој Србији.
У Балканским ратовима 1912-1913 Сурдулица је због свог геостратешког положаја била на попришту великих сукоба. У Првом светском рату још и више.
 

ЗЛОЧИНИ

Бугарска окупација источне и југоисточне Србије, обележена је процесом денационализације насилним путем и злочинима над цивилним становништвом.

План бугаризације србског становништва био је јаван и јасан, јер га налазимо у Наредби бр.12 начелника инспекције генерала Лајтант Несерова од 29.маја 1918. године, издатој у Нишу:
  1. да се Срби са простора Вардарске Србије, Косова и централне Србије, све до Смедерева бугаризују, односно постану Бугари
  2. у почетку је бугаризација требала да се спроведе мирним путем
  3. уколико нема резултата, да се одступи од добровољне бугаризације и крене са применом силе
  4. циљне групе које треба прве национално освестити били су свештеници, лекари, учитељи, угледни домаћини, правници, богати трговци и занатлије, тј. покретачка снага једног друштва
  5. ради лакшег спровођења циља, одмах на почетку окупације забрањена је употреба националног имена, писма, слова на србском језику. Забрањена је национална ношња, а свештеници су морали да носе бугарску свештеничку капу
  6. забрањено је писати надгробне натписе на споменицима на србском језику
  7.     забрањено је дати србско име новорођеном детету
  8.     обраћање бугарским властима је на бугарском језику.
О монструозности бугарских злочина најбоље описује мучење младог шумара Симе Момчиловића… О томе постоји следећи запис:
– „Сиротог младог шумара Симу Момчиловића (32) су Бугарски монструми зверски мучили и на стравичан начин масакрирали 22.10.1916. у Каливеру зато што није хтео да виче „Ја сам Бугарин“ и „Живео цар“, већ је викао „Ја сам Србин“ и „Живео краљ Петар“. Његов леш је бачен у реку Јужну Мораву…“.
ИЗВЕШТАЈИ КОМИСИЈЕ
Због свог географског положаја, последњег већег места пре бугарске границе, Сурдулица је током бугарске окупације у Првом светском рату постала србска кланица у којој је током 1915-1918. године готово свакодневно довођено од 200 до 400 Срба, од којих је велики број убијен у Сурдулици, а остатак интерниран у Бугарску.
Побијено становништво није било само из Сурдулице, већ из свих делова Краљевине Србије, из пиротског округа, нишког округа, са Косова, из Вардарске Србије. Преко 10.000 Срба интернирано је у Бугарску.
Војни суд у Сурдулици, на основу спискова интернираних из њихових места, оддлучивао је ко ће бити убијен, а ко интерниран. Убијени су првенствено они, који су представљали проблем, односно препреку бугаризацији, тј. који су спречавали-свештеници, учитељи, судије, лекари, итд.
Када су читана имена оних који су одређени за убијање, објашњавано им је да ће бити ослобођени и враћени кући. Убиства су обављана ноћу. Убиства су најчешће вршена хладним оружјем, да се не троши бојева муниција и да се не чују плотуни. Због масовних убистава, јавио се проблем куда се лешевима, па је одлучено да се лешеви бацају у дубодолине, а овај посао су извршавали локални Роми.
Тако су током Првог свестког рата, званично откривене највеће масовне гобнице: Дубока долина, Калифер, Занкова ливада, Влашки дол, Радичева њива, Дубрава, Јелашница, Корбевачка река, корито Врле реке од Сурдулице до Топлог дола.
ПОСЛЕДИЦЕ
Завршетак Првог светског рата означио је крај злочина и престанак борби, тада је отпочела нова фаза, у вези са сурдуличким жртвама-откопавање земних остатака и њихово сахрањивање.
Сурдулица је ослобођена 6. октобра 1918. године од стране Дунавске дивизије, а већ 8. октобара 1918. године др Рудолф Арчибалд Рајс, као вођа тима србске владе за утврђивање злочина аустроугарских, немачких и бугарских окупатора, у Дубокој долини почео откопавање убијених.
Тим владе Краљевине Србије радио је ископавање жртава и на простору Куманова, Врања, Лесковца, Прокупља, Куршумлије, Ниша, Ћуприје, Пожаревца. Током ископавања лешева у Сурдулици, пронађена је и лобања у којој је остао заглављен бајонет, који није могао да се ишчупа. Постоје индиције да је број побијених, био много већи од 3.000, а претпоставке су да је у Сурдулици током Првог светског рата побијено око 6.000 људи.

Страх и бол током рата претворио се, након рата, у обавезу према хиљадама невино страдалих, да се њихови земни остаци сакупе и достојанствено сахране. Тада се јавила идеја, која је реализована стварањем Одбора за подизање Спомен-костурнице, где ће почивати остаци свих идентификованих и неидентификованих србских жртава у Сурдулици.

СПОМЕН КОСТУРНИЦА
Једна од првих акција Одбора била је сакупљање добровољних прилога за подизање Спомен-костурнице. Приликом откопавања лешева, у оделу убијеног, чије тело није идентификовано, пронађено је 170 наполеона у злату. Тај новац је био први прилог за подизање „Капеле изгинулим од Бугара у Сурдулици-Спомен костурнице“.

По сведочењу преживелих и оних који су се вратили из интрнације, северно од места где је подигнут коплекс школа-капела, а десно од данашње главне улазне школске капије, у дубодолини испод школе био је саборни логор.

Камен темељац постављен је на Видовдан, 28. јуна 1922. године и тада је отпочела и градња школе. Догађају су присуствовали председник Народне скупштине Иван Рибар и председник Владе Љуба Давидовић, двадесет народних посланика и грађани Сурдулице. Том приликом Иван Рибар је замољен да буде кум и он је положио камен темељац. У то време кости које су сакупљене, положене су у привремену Костурницу изнад стрељашког дома – Циган Мала.

Изградња школе и спомен-костурнице, трајала је до 1923. године. Оргинални пројекат и документација о спољнем изгледу костурнице сачувана је у Музеју Србске православне цркве у Београду. Пројекат су изградили сликар Влахо Буковац и архитекта Петар Поповић.

Била је Израђена од камена и мермера, у подножју је била крипта где је било смештено 10 сандука са костима жртава. Пажњу је највише привлачила лобања прободена бајонетом, на зиду супротно од улаза.

Изградња Спомен-костурнице коштала је 2.000.000.тадашњих динара. Свечано освећење било је у недељу, 24. августа 1924. године. Трагова о овом догађају, врло је мало у историографији.

Први је у Сурдулици тада стигао патријарх србски Димитрије. Долазак краља Александра Првог Карађорђевића и Краљице Марије с осталим достојанственицима на територију општине Сурдулица, огласио је први плутон испаљен из топа у Дубрави. Председник сурдуличке општине господин Јаков Ивановић, дочекао је краља на мосту Врле реке. Када су се сви окупили, патријарх Димитрије је почео опело, док је 10 сандука са костима пренешено из привремене Костурнице у новоизграђену. Том приликом Краљица Марија је плакала, као и многобројни окупљен народ. По завршетку Краљ и Краљица су положили сребрни венац.

Од 1924. године, сваке године 28. јуна одржаван је помен сурдуличким жртвама у Спомен-костурници. Тај дан има симболику, јер је посвећен свим србским страдалницима од Косова 1389. године до наших дана.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Сурдулица је У Другом светском рату окупирана 22. априла 1941. године од стране Бугара, а прича из Првог светског рата је поновљена. Забрањена је употреба србског језика, србске књиге су уништаване, забрањено је ношење шајкаче, а Србска црква под бугарском окупацијом стављена је под власт бугарске егзархије.

Уласком у Сурдулицу, бугарски војници су демолирали Спомен-костурницу. Развалили врата, разбили прозоре, поломили стаклене витрине са предметима који су припадали жртвама Првог светског рата, а са зидова скинули слике и потпуно испразнили унутрашњост костурнице. Све што је било разбацано око костурнице, србски свештеници су тајно, ноћима преносили у стари звоник цркве Светог Ђорђа, који се налазио поред школе.

Крајем априла 1941. године у сумрак, једна чета бугарских војника дошла је у село Ћурковица и Доње Романовце и запленила од сељака волове и запрежна кола. Под окриљем ноћи, кости из дрвених сандука из Костурнице, бугарски војници су пребацили у вреће, покрили платненим покривачима и сместили у запрежна кола.
Затим је, чудна ноћна поворка, по сећању локалног становништва, које је живело у близини Костурнице и које је пратило кретање бугарских војника због страха за сопствене животе, кренула ка старом сурдуличком гробљу. Под наоружаном пратњом, уз лампе које су осветљавале пут, кости сурдуличких мученика пребачене су и закопане, тајно, у непознатом делу гробља. Каснијим истраживањем, после Другог светског рата и догађајима из 2009. године, утврђено је да су их Бугари закопали у брдо јужно од Цркве Светог Пантелејмона на старом сурдуличком гробљу. Дрвени сандуци у којима су се чувале кости те ноћи су спаљени, а изјутра, тајно, сурдулички свештеници и неколицина житеља су покупили кости, које су уз пут испадале из запрежних кола и сахранили их поред порта порте цркве Светог Пантелејмона.
Бугарске окупационе власти су у Судрулици наредиле потпуно уништење Спомен-костурнице, које се догодило од 3. фебруара до 17. фебруара 1943. године. Наредили су ђацима Више основне школе у Сурдулици да са зграде костурнице скидају циглу за циглом и товаре на камионе. Костурница је уништена а крипта је потпуно сравњена са земљом.
После Другог светског рата
Покушаји да се обнови Спомен-костурница је систематски гушен од југославенских комуниста, као вид србског национализма и покушај рушења веома добрих међунационалних односа.
Међутим, средином 1970-их СУБНОР Сурдулице је поставио на северној страни школске зграде, на фасади где су се видели само обриси некадашње Спомен-костурнице спомен плочу. Повод је био педесет година од отварања школе 1924. године. Та бела мермерна плоча и данас стоји на зиду, близу школског улаза и у тексту само истиче да је на том месту била Спомен-костурница срушена у Другом светском рату.
Следећи, хвале вредан труд, је учинио Александар Трајковић, аутор двеју књига „Време безумља“ из 1981. и „Дубока долина“ из 1983. године, у којима је детаљно писано о злочину у Сурдулици, уз коришћење обимне литературе. Средином 1980-их, на иницијативу неких појединаца и угледнијих комуниста из овог краја направљена је спомен соба, нека врста музеја, у згради у дворишту Техничке школе. Временом је та соба губила на значају и била је реформирана. Крајем осамдесетих година, како се приближавао распад СФРЈ, покренута је иницијатива о обнови Спомен-костурнице.

На опште изненађење, у србској Патријаршији пронађен је оргинални пројекат школе и спомен-костурнице, рад у то време познатог архитекте Петра Поповића и сликара Влаха Буковца. Међутим, због ратова у бившој Југославији, стало се са пројектом. Следећих петнаест година из земље су вирили само обновљени темељи у којима је бацано смеће.

Долазак у Сурдулицу принцезе Катарине Карађорђевић 2001. године, и њено паљење свеће на темељима капеле, дало је наду да ће, коначно, бити обновљена Спомен-костурница.

На иницијативу професора Томислава Радојичића и бившег директора и професора школе Бранислава Михајловића кренуло је са прибављаем пројектне документације, грађевинске дозволе и финансијских средстава за почетак изградње капеле.

Завод за заштиту споменика културе из Ниша оверио је пројекат капеле 9. октобара 2003. године. Крајем 2003. године предат је захтев општини за грађевинску дозволу, али тада су почеле „танталове муке“, јер је општинско руководство, на све начине покушавало да спречи обнову капеле, мислећи да је реч о гомили новца коју би они требало да контролишу.
Обнова
Захваљујући грађевинским фирмама „Зидар“ из Сурдулице и „Банковић“ из Црне Траве кренуло се, у марту 2004. године са обновом. У току 2005. и 2006. године са прекидима, како су прибављана финансијска средства, тако је капела грађена. После 2006. године радило се на њеном унутрашњем уређењу. То је изазвало доста потешкоћа, јер нигде у документима није било детаљног описа ентеријера, чак ни у пројекту.
2. априла 2009. године, на Старом сурдуличком гробљу код села Доње Романовце, при изградњи једне породичне гробнице, на дубини од једног метра појавиле су се кости сурдуличких мученика, беле и чисте. Одмах је обавештена црква. Међутим, по ко зна који пут, опет су кренуле административне заврзламе и бројне дозволе, које су морале да буду прибављене како би се кости законито извадиле.
Све је то условило да се тек у децембру 2009. године, све кости сурдуличких мученика изваде и сместе у цркве Светог Пантелејмона на Старом сурдуличком гробљу. У међувремену, 8. октобара 2009. година, капела је коначно добила сву потребну дозволу и то је отклонило и последње препреке за њено освећење и пренос костију.
Дана 29. маја 2010. године одржано је и свечано освећење капеле и костију сурдуличких мученика, после седамдесет година.

 

Да се не заборави и не понови!

ИЗВОР ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА

Информације о Vuk Mihailovic

Погледајте такође

ПАЗИТЕ ШТА ПРИЧАТЕ, ГЕНИ СВЕ ПАМТЕ! – ДР ПЈОТР ГАРЈАЈЕВ

ПАЗИТЕ ШТА ПРИЧАТЕ, ГЕНИ СВЕ ПАМТЕ! – ДР ПЈОТР ГАРЈАЈЕВ Пјотр Гарјајев је доктор биолошких …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *