Бесплатни правни савети
ПРАВДА И ПРАВО

Почетна / Архива / Како су Бугари убијали Србе: „Љуљашка” за недужне грађане
Фото: фацебоокрепортер.орг

Како су Бугари убијали Србе: „Љуљашка” за недужне грађане

Лесковац – „На путу за Лесковац зауставили смо се у малом селу Велика Грабовница, где смо нашли први доказ о Бугарском мучењу званом ’љуљашка’. На таваници су избушене две рупе, кроз које су провучени конопци и везани за греде на тавану. Повлачећи му конопац испод пазуха, обесили би голог Србина кога би зањихали тако да је он попут клатна одбачен од једног ударао у други зид, а Бугари су, да би одржали ритам, код сваког замаха ударали по њему дебелом мачетом. Видели смо на лицу места како изгледа ова справа за мучење… У Медвеђи су голе жене бесили о таваницу као код мучења по систему ’љуљашка’ и тукли их по голом трбуху”. Ово је део извештаја Америчког новинара Вилијама Драјтона о Србском страдању у Великом рату. Ово и бројна друга сведочанства изложена су у две галерије Народног музеја у Лесковцу под називом „Југ Србије у Великом рату 1915–1918”.

Изложба коју су припремили историчари-кустоси Мира Ниношевић и Верољуб Трајковић, у сарадњи са музејима са југа Србије, хронолошки приказује период од повлачења Србске војске и народа 1915/16, преко успостављања окупационе војно-цивилне власти, страдања и депортовања Србског становништва у логоре, положаја Србске православне цркве и школства под окупацијом, до избијања Топличког устанка, његовог суровог угушења и, на крају, славног повратка у ослобођену отаџбину.

У први план истакнути су појединци – ратници и јунаци, обични Србски сељаци, занатлије и малобројна Србска интелигенција, који су показали беспоштедну пожртвованост у одбрани Србства. Изложене су појединачне и групне фотографије одликованих заслужних ратника, обичних војника и драматичних призора из борби.

Посетиоци први пут могу да виде фотографије које сведоче о путу наших ратника преко Албаније, Крфа, Солуна, Солунског фронта и ослобађању Србије, потом, о свакодневном животу цивила, жена, деце и стараца на окупираној територији, над којима су Бугари починили до тада незапамћена зверства. Најзад, изложена су документа о избеглицама које су наставиле живот у северној Африци.

Цивилно становништво је претрпело велики терор, силовања, паљења, набијања на колац. Аутори изложбе кажу да злочинци нису трошили муницију, већ су убијали ножевима. Подаци су сурови: 1917. године, осам хиљада девојчица са југа Србије завршило је у турском харему, а шестстотина је стрељано.

Међу бројним документима читамо ратне белешке Тасе Стојановића из Лесковца:

„Десетог ујутру пођемо за Приштину и у подне стигосмо. У Приштини смо чули да је и Скопље пало и Приштина је била пуна избеглица из Скопља поред којих нађох мог зета Владу Петровића, адвоката из Скопља, који је са женом Наталијом избегао из Скопља и хоћемо да идемо за Ниш, па можда у Лесковац код нас. Једанаестог октобра идемо возом за Качаник, где се водила највећа борба и ту дознадох да се налази наша Батаљонска комора првог пука, трећег позива, која је одступала од Шапца. Командир те коморе био је наредник Прока Петровић близнак из Лесковца, а као комесари били су наредник Дина Литрић из Лесковца и Васа Станковић Шумар из Масурице. Иста комора била је на служби при Брегалничкој дивизији, јер је изгубила свој правац ноћу одступајући испред непријатеља преко Овчег поља, па место да одступе преко Велеса право за Прилеп, они одступили испред Велеса правца који води за Скопље. А та грешка можда је била за моју срећу те да имам јединицу из мог пука, па са својом јединицом пребродим све несреће, тешкоће преко пусте Албаније. Кобилу са којом сам дошао у Приштину продао сам Кости Осман Беговићу, трговцу из Лесковца за 140 динара”.

Упечатљиво сведочанство о Бугарским зверствима представља и текст из књиге Мих. М. Шпанића „Окупација, буна и терор у Србији од 1915. до 1918” издате у Београду 1925. године: „Бугари су отворили школу у Прокупљу 1916. године, прво основну, а после и вишу основну – прагимназију. У почетку нико није хтео дати своје дете у школу. Свако је хтео да то избегне. Али је власт отпочела да прети интернирањем и другим ’наказанијама’. Грађанству је објављена ова ’обавеза’ писменим наредбама и преко добоша. Образовала је општинска власт школски одбор. Наставни план и програм био је исти, изузев наставе из Србског језика, место кога се проучавао Бугарски, као и Бугарска историја. Деца нису показивала никакав успех… Учитељице су нарочито биле веома агилне да преко песме и декламације однарођавају. Свечаност школска о Ћирилу и Методију извођена је насред прокупачке пијаце, на којој су подигли трибину (сталну), као и у другим варошима, са које су деца певала и декламовала пред истераном бајонетима публиком, која је оборене главе кувала у дубини своје душе одвратност, мржњу и освету. У школи, као и на улици и у цркви свуда су Бугари говорили о нестанку Србије, о заробљавању краља Петра и о томе како више Србске војске нема”.

 

Написао: Милан Момчиловић

Извор: Политика

Информације о Ana Markovic

Погледајте такође

ПЛАЧ СРБСКЕ МАЈКЕ

Ако се не боримо, онда немамо права никога да оптужујемо за несрећу и пропаст у …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *