Почетна / Архива / НА ДАНАШЊИ ДАН РОЂЕН ЈЕ ЈОВАН ДУЧИЋ СРПСКИ ПЕСНИК,ДОБРОТВОР,ДИПЛОМАТА – СРБИН

НА ДАНАШЊИ ДАН РОЂЕН ЈЕ ЈОВАН ДУЧИЋ СРПСКИ ПЕСНИК,ДОБРОТВОР,ДИПЛОМАТА – СРБИН

ЈЕДАН ОД НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ СРБСКИХ ПИСАЦА И РОДОЉУБА РОЂЕН ЈЕ НА ДАНАШЊИ ДАН 17  ФЕБРУАРА 1871.ОВАИ РЕДОВИ ПОСВЕЋЕНИ СУ ЊЕМУ СРПСКОМ ПЕСНИКУ И ДОБРОТВОРУ У ЗНАК ЗАХВАЛНОСТИ.ВЕЧНА МУ СЛАВА И ХВАЛА ЗА БЛАГО КОЈЕ ЈЕ ОСТАВИО ИЗА СЕБЕ ЗА ПОКОЛЕЊА.

Многи споре податак да је Дучић рођен 05.02.1874. године у Требињу (Хрупјела). Перо Слијепчевић је забележио да се Дучић родио 05.02.1871. Иста година наводи се у и у Лексикону писаца Југославије- (Тодор Крушевац) – али се мења датум- 17. Фебруар.
Међутим, претпоставка да ли је Јован рођен 1871. или 1874. године, неће много утицати на све оно што се може рећи о овом великану писане речи. Но, недвосмислено је да је Јован рођен у сиромашној сељачкој породици, у подножју брда Леутар у селу Подгливље, у каменој кући на спрат; од те куће данас постоје само зидине и стари чемпрес испред врата.

 

родна кућа Јована Дучића,Требиње

 

Дучићев отац Андрија, био је трговац. Погинуо је у херцеговачком устанку (сахрањен на Посату- Дубровник, у заједничку гробницу). Јованова мајка била је Јока која се први пут удала за Шћепана Глоговца са којим је имала сина Риста и кћер Соку (Ристо ће бити тај који ће свом полубрату Јовану омогућити школовање). Други пут се Јока удала за Андрију Дучића из Подгливља са којим је родила кћер Милу и сина Јована.

Послеје очеве смрти 1878. сва брига око деце пала је на плећа мајке Јоке. Уз макстмалне напоре и одрицања Јока је успела да децу одхрани и одгоји.

Јован расте у средини гдје су гусле биле и остале прво и основно образовање сваког Херцеговца па и Јована. Приче о Требињу и старој Травунији, о Дубровнику и његовој госпоштини, о Млечанима и Турцима, хајдуцима и ускоцима имале су и те какав утицај на Јованов интелектуални развој. Требиње и његову околину у срцу је носио до краја живота а о својим земљацима увијек је имао најлепше мишљење. Једном приликом је написао:

„Вјерујем да су од свију људи у нашој земљи, Херцеговци по природи најучтивији, најмање склони сплеткама. Њихова убога покрајина направила их је скромним, побожним и умереним…

Породица Јована Дучића

 

Основну школу Јован завршава у Требињу. Због врло тешких услова за живот; Јован са мајком напушта Требиње и прелази у Мостар, где га прихвата његов полубрат Ристо Глоговац. У Требињу остаје Јованова сестра Мила која је била удата за Риста Ћеловића из села Засада.
У Мостару Јован наставља трогодишње школовање у трговачкој школи, а у слободно време помаже полубрату Ристу у трговачкој радњи.У Сомборском листу „Голуб“, Дучић објавио своју прву песму („Самохрана мајка“). Тих дана по слому српске побуне против окупаторске Аустрије, почиње културни рат против ње. На првој светосавској прослави у Мостару 1887. год Јован обучен у народну ношњу (како каже његов пријатељ Воислав Шола — сав у злату народног одијела) са великим успехом рецитује пролог Суботићеве драме „Крст и Круна.“

 

Раног пролећа 1887. Јовану умире сестра Милева (Мила). Та га смрт тешко погађа и он пише песму посвећену сестри:

Спусти се благо вече,
Умукли птичији гласи,
А на твом гробу, сејо,
Пошљедња с зора гаси
Па суши чисту росу
На гробу што се сије;
Мајчине сузе то су
То бистра роса није…

У новосадском „Невену“, објавио своје песме. Наредних година, чешће ће објављивати у часописима „Босанска вила“ и „Нова Зета“. Прве песме које му је „Невен“ облавио дале су му полета и снаге да се његово име наредних година објављује на страницама „Босанске Виле“ и „Цетињске Зоре“.

Године 1893. Јован добија диплому учитеља. За време школовања нарочито се истиче у познавању матерњег језика, историје и књижевности. Постављен је за учитеља у Српској основној школи у Бијељини, 1893. појављује се са низом националних чланака у Сарајеву, Новом Саду и Панчеву. Један је од запажених националних радника и као такав пада у очи полицији.

 

 

У Мају 1894 изложен је полицијској истрази, а затим оптужен због „сметања јавног мира и реда“.
Тада су полицији пале у очи две Јованове песме. Прва је била „Ој Босно“ са стиховима:

Мученице света…
Пркосећ бури грдних вјетрова
Што т’зимом бију чаробну груд,
Ти носиш терет ропских окова,
Ти носиш судбину и удес худ…

Друга песма му је била „Отаџбина“ у којој каже:

Не трза те ужас бједе,
нит’ те трза ужас рана,
Мирно спаваш мила мајко,
тешким санком успавана.
Зарудиће љепша зора,
Љепшем добу сванут дани…

Решењем Земаљске владе у Сарајеву Јовану је забрањено вршење учитељске дужности у Српским школама на простору Босне и Херцеговине
Отпуштен из службе и кажњен забраном „обављања учитељске службе на Српским школама у Босни и Херцеговини“. Изгледа да је узрок овом процесу била поезија са социјално- патриотском подлогом (песме „Ој Босно“ и „Отаџбина“?!).

Наредне 1895/96. године успева да се запосли као учитељ Српске православне школе у манастру Житомислићу код Мостара, али му ни ту власти не дају мира. Јован одлучује да напусти учитељски позив. Враћа се у Мостар.

Са сарадницима покреће часопис Зора – лист за забаву, поуку и књижевност у којој објављује низ запажених чланака и расправа о књигама, сликарима, догађајима у култури и сл. Био је сарадник, преводилац (Пушкин, Доде, Љермонтов, Мериме, Хајне).
Лист је покренут у Мостару 15. априла 1896. и излазио, два пута месечно, до краја децембра 1901. Прва два годишта уређивали су Алекса Шантић и Светозар Ћоровић, треће Алекса Шантић и Јован Дучић

Летопис „Матице српске“ штампао Дучићеве Јесење елегије.

 

Мостарска средина, без обзира колико се у њој пријатно осјећао, спутава његове амбиције и гуши га, он одлучује да крене даље.
Јован одлази у Женеву у лето 1899 на студије књижевности и филозофије. Овим се коначно испуњава његова жеља за студијама у Швајцарској, где исте године постаје предедник студентског клуба ВИЛА.
У Женеву је отишао материјално незбринут. Поред скромне уштеђевине, помажу га пријатељи а касније стиже потпора и од Српске Владе из Београда. Но, највише се издржавао од својих књижевних радова и превода са руског и немачког за Матицу Српску у Новом Саду и часописе у Сарајеву.

Дучић са великим еланом проучава Француску Књижевност (захваљујући стипендији српске владе, провео је неколико месеци у Паризу). 31.12. Дучић стиже у Париз где ће га дипломата К. Кумануди упознати са песником Миланом Ракићем.

1900. година.
Први покушај да објави књигу својих песама није успео. У Босанској вили штампан Дучићев есеј о Светозару Ћоровићу.

У мају је умрла Дучићева мајка. Почетком Јуна пише Милану савићу у Нови Сад:

„Не одговорих Вам прије, јер за ово вријеме ваљало је да оплакујем једну тешку несрећу. Првог маја јавише ми из Мостара да сам напрасно изгубијо моју јадну мајку, коју сам бескрајно волио. Њена смрт поразила ме и оборила у постељу. Пишем вам ове ретке послије неколико дана грознице.

То нека ме извини у Вас. Ако сте подносили сличне ударце, разумећете ме. Добра и племенита мајка заузима у души дјетета толико мјеста да за собом задуго остави једну неутјешну пустош. Притом сам остао потпуно сам. На мој долазак, мој повратак у отаџбину сада чека само неколико убогих гробова. Ако вам додам да имам част бити син једне поштене плебејске куће, у којој с нама заједно за половину вијека под истим кровом становаше несрећа и непрекидна борба, вјероваћете колико су ми ти гробови речити. А сви гробови су речити. Треба да у сваки положимо по парче срца, да их послије оплакујемо са дубином бола који нас обара, а којег сам сада први пут спознао…“

Љетне ферије проводи код рођака у Требињу и пријатеља у Дубровноку и Мостару. По проласку ферија поново се враћа у Женеву, али незадовољан машта о Паризу. 19. децембра пише Гргуру Јакшићу у Париз и каже: „…Све је у реду као сат! Предамном стоји пасош у најпотпунијем реду и ја немам ништа осим да метнем ногу у узенђију и да Вам одјашем.“

Са стипендијом Српске Владе остаје у Паризу цело пролеће. Новац који је добио од Матице Српске донекле је санирао љегово материјално стање.

Јован Дучић као студент,Женева

 

У издању мостарске Зоре објаво Песме (Јадрански сонети, Циклу Леили, Моја пјесма, Јесење елегије, Венецијанске вечери, Моја отаџбина). Скерлић га дочекује са похвалама „Најбољи млади лиричар у нашој књижевности“.

Из Требиња пише Шантићу:
„У Требињу сам ти тако добро да ми се још не враћа натраг. Мјесто два дана, бојим се да не останем 12 дана. Сестра ме једва дочекала, а мој долазак читав је догађај за мирно и безазлено Требиње. Свијет ми се диви- колик сам узрастао! Не знаш како ми ти наивни комплименти чине задовољство…
Требиње је дивно. Ноћи, кад су ведре, и Требишњица у ноћи са са сликом јабланова у њеном стаклу, изгледају као мистичне слике из Берлина.
У јесен 1901. послије школских ферија, Јован се поново враћа у Париз, да би се у мају 1902. године вратио у Швајцарску, да тамо како сам каже: „У тишини се одморим и спремим за љетошње и јесење испите.“
У часопису „Дјело“ пише есеј: „Споменик Воиславу“ (Илићу).
Књижевни су историчари утврдили да је тај текст, у ствари, својеврсни пјеснички програм, њен модерни манифест. У том есеју Јован отворено тврди, Само рђави писци не подносе утицај…

О Јовану тих дана пише Антон Густав Матош (1873—1914): Ако Јован Дучић није до данас најбољи од младих српских лирика, може то постати. Он се развија, расте, почео је тек песнички самостално живети…

Јован сарађује у низу листова и часописа широм тадашње Југославије: Сарадник је Дубровачког гласа „Срђ“, кога тада уређује Антон Фабрис. За „Срђ“ Јован пише чланке и ситније приказе нових књига. У једном писму Фабриса моли да помогне његовој полусестри и каже:

„Молим Вас да рукопис изађе оним писмом којим Вам шаљем. Ја ћу Вам у будућности слати више латинице. И још нешто и преко моје воље. Слушајте, драги господине Фабрис, па макар се одмах одрекли мога пријатељства.

Има у Требињу једна жена, чија је кћи била некада удата за некадашњег начелника Ћеловића, која је била некада срећна, а која је данас јадна. Она је моја родбина. Ја сам је видио када сам прије двије године био тамо, и обећао сам да ћу је помагати колико могу у њене жалосне старе дане. И ја сам до сада плаћао њену кирију за стан, да је добри хришћани неби избацили на улицу. Ових дана требало би да јој пошаљем 20-30 франака; она то чека дан и ноћ од мене.

Слушајте, дакле, драги господине и пријатељу. Ја Вам шаљем све ове рукописе с молбом, ако можете из „Срђа“ да одвадите и да јој пошаљете и то на моје име. Ја за се верујте ни у ком случају не би ништа тражио од „Срђа“, али за ову јадницу није ме ни мало стид да вам затражим… То је једна сиротица која са једном племенитом гордошћу и нијемом тугом подноси своју мизерију чију судбину нико не зна колико ја…“

Године 1903. још је на студијама у Женеви и у преписци са Гргуром Јакшићем због новчане кризе. У преписци је и са матицом Српском у Новом Саду интересујући се за судбину Пушкинових превода. Један је од најревноснијих сарадника „Српског књижевног гласника“.
У новембарској свесци 1903. године објављује „Јадранске сонете“.
У београдском народном позоришту изведена Дучићева поема „Крунисање Душаново“. У Берлину, објављен превод његове поезије на немачки језик.
Почетком лета 1904. године, стиже у Београд и састаје се са раније познатим друштвом: Скерићем, Станковићем и Ракићем.

У Српском књижевном гласнику објављује своје песме „Дубровачки пастели“ и „Дубровачки Полкисар“.

1905. година.
У „Српској ријечи“ Дучић објавио есеј о Бори Станковићу.

У Децембру пише Милану Савићу:
„Ја сам ти, ентре ноус, дошао мало у незгодан положај… Имам да свршим за 7 мјесеци али је моја стипендија свршила пораније него ја. Можда ће пријатељи успјети у Б. да ми се продужи. Ако не, ја ћу морати да ставим своје перо на теразије и да се промучим журналистичким животом.“
Дучић у том периоду већ припрема есеје о Ћипику, Кочићу, Војновићу, Ракићу…

Од 1.1.1905. године води дневник у који највише бележи о својој љубави. Занемарује студије и тако до краја марта 1905. када се гасе његове љубавне авантуре. Окреће се свакодневном послу, учењу и испитима.

Почетком 1906. године, планира да напише књигу есеја о нашим писцима. Из Женеве обраћа се по тим питањима Петру Кочићу.

„Ја спремам, колико ми је могуће у положају коме сам (ни на небу ни на земљи, него у Женеви), ја спремам једну кљигу Књижевне импресије… У њој ће изаћи есеји о 1. Бори Станковићу, 2. Иви Ћипику, 3. Петру Кочићу, 4. Иви Кнезу Војновићу, 5. Милану Ракићу. Можда и један напис о Светозару Ћоровићу, Ав. Стефановићу и сличним писцима о којима ваља неко да рече једном без лажи која нигдје није одвратнија него у књижевности и нигдје виче акредитирана него у нашој књижевности гдје се нико не зове својим правим именом“.

1906. година.
У јулу 1906. јавља се Алекси Шантићу и поред осталог каже: „Ја сам постао озбиљан човјек, драги мој Алекса и говорим само о моралу и пијем само сифон…“

Летопис „Матице Српске“ тих дана штампа Јованове песме: „Гама“, „Дубровачки карневал“, „Дубровачко вино“ и „Нирвана“.

1907. година.
Завршио је студиј „који се одужио“. Уз помоћ пријатеља из Српског књижевног гласника, добија посао у Министарству иностраних дела (писар).
У Летопису „Матице Српске“објављено више Дучићевих песама.
У Петербургу и Москви штампани Дучићеви стихови.

1908. година.
Неко вријеме Дучић ради у редакцији Политике (књижевна хроника).
У јесен у Политици, пртотествује поводом најаве анексије БиХ. У данима анексионе кризе Влада га шаље у Рим, гдје објављује брошуру Анестоне делла е делл Ерзеговина е ла qуестионе Сербе.

1910. година.
Именован за аташеа Посланства у Цариграду да би ускоро био премештен на двогодишњу службу у Софију, где се упознао са бројним писцима, глумцима и сликарима.
У Сарајевском листу „Српска ријеч“, објављује своје текстове под насловом „Писмо из Бугарске“ (псеудоним „Крум“). У „Босанској вили“ штампао есеј о Кочићу.

1911. година.
У издању Цвијановића објавио Песме (награда Задужбине Н. Ј. Мариновића).
У Српскохрватском алманаху објављује три песме и есеј о Милораду Митровићу.

1912. година.
Коначно, након више молби, у августу, Дучић је постављен за секретара 5. класе посланства у Риму.

1913. година.
Балкански рат. Дучић пише своје патриотске стихове. У Гласнику објављује чланак о књизи Сапутницими Исидоре Секулић.

 

1914. година.
Именован секретаром 4. класе посланствау Атини. Док траје Први светски рат, Дучић пише патриотску поезију (Аве Сербиа…). Објављивао је и у Српским новинама на Крфу.
1919. година.
Аница Савић Ребац у Новом Саду, у Француско српском клубу у свом предавању о Дучићу наглашава:
Модерном српском поезијом доминује велика појава Јована Дучића. Аристократизам једне расе витештва нашао је у њему високо умјетничког израза…. Дучић изражава једну другу страну наше народне психе: љепоту…

1920. година.
Заједно са Јулијем Бенешевићем, Миланом Гролом, Миодрсгом Ибровцем, Бранком Лазаревићем, Иваном Мештровићем, Матијом Мурком, Миланом Ракићем и Јованом Цвијановићем у Загребу покреће часопис „Нова Европа“.

1922. година.
У лето се враћа из Шпаније.
Агилан и угледан у књижевним круговима Београда (игноришу га само млађи писци окупљени у кафани Москва). Након боравка у Дубровнику и Требињу гост је Сарајевских књижевника.

1923. година.
Враћа се дипломатској служби у Атини (отправник послова).
1924. година.
Постаје дописни члан Српске краљевске академије. Уследио је нови премјештај, именован је делегатом при Лиги народа у Женеви.
У Политици пише о браћи Рибникар.

У Књижевној републици Мирослав Крлежа објављује памфлет о Дучићу:
„Он је један од јунака наше расне епопеје и један доказ о мисији Београда међу онима који још нису расно пробуђени. Као дипломат, он је био један међу онима који су на страни били носиоци свих великих одлика наше расе; њене способности за културу, њених високих мјера за етичке вриједности, њеног поноса у енергији за живот, њене воље за афирмацију, њене лакоће за асимилацију. Он је у Риму био Италијан, у Паризу је био Француз, у Лондону је био Енглез, као што је у Београду био Београђанин или у нашем Загребу Загрепчанин- Космополита..
1926/27. година.
Дучић је отправник послова у Каиру, где ће почети да пише „Благо цара Радована“. Са Мештровићем обилази пирамиде…
У Спском књижевном гласнику објављује путопис из Швајцарске, а у Политици пише о Риму.

 

Дучић у Каиру

 

1927. година.
Пензионисан због „Женевске афере“.
Тада је у нашу  престоницу стигло писмо од извесне госпође Вогел из женевске улице Руе Ферме Но 9, упућено министру спољних послова господину др Нинчићу, где је претпостављеном Јовану Дучићу упутила тешке оптужбе. Дотична госпођа, уцвељена мајка једне младе девојке, јављала је да је господин Жан Дучић, изасланик наше “цењене земље у Друштву народа, окаљао част њене породице”.
У њиховој кући је приман са симпатијама, постао је члан породице. После петомесечног гошћења, чим је сазнао да је његова љубавница Антоанета родила дете, збрисао је без трага и гласа! Обешчашћена породица, наводи се даље у писму, повешће судски поступак за утврђиваје очинства, како би натерали господина Дучића да призна своје дело.

Неко је Дучићу покушао да “намонтира” ову непријатност и успео је да докаже уз сведоке да је дотична дама била лаког морала и стални посетилац ноћног локала „Лаидот“. Тужитељка је изгубила спор, јер је Јован Дучић дошао у Женеву у јануару, а Антоанета се породила већ у јуну 1925. године!
Женевски љубавни случај Јована Дучића постао је светски трач. Био је сензација којом су се забављали многи европски листови, чак и афрички. Најпре су га из Женеве склонили, а потом, после још једног скандала остао је и без редовне службе!
1928. година
Јавља се у штампи и књижевним часописима.
У тексту Култура нашег сељака подвлачи:
„У Србији је држава сељачка, династија сељачка, војска сељачка а сељачка литература под именом народних песама и народних приповедака дала је нама песницима све обрасце фигура и метафора, савршен метар и ритам стиха, често чак и безазлене али лепе риме…“
У антологији модерне српске поезије на Мађарском језику (Базсаликом, Дебрецени и Сентелеки), Дучић је најзаступљенији пјесник.

У разговору са Бранимиром Ћосићем, Милан Ракић каже:
„За мене је свака песма Дучићева била велики догађај; замислите, читати на нашем језику једну песму доведену до савршенства. Појава Дучићева, била је за наше људе читаво откровење…“
Чест је гост у кући трговца Луке Ћеловића гдје се налази са земљацима из Требиња. Станује у хотелу Бристол, навраћа у Руску „Лиру“.
1929. година.
У пролеће ове године излази прва књига Дучићевих Сабраних дела, И- В (посвећена Шантићу и Шоли), Песме сунца (предговор Богдан Поповић). Другу књигу, Песме љубави, Дучић је посветио Слободану Јовановићу.

У Српском књижевном гласнику Исидора Секулић пише:
„Сабрано дело Јована Дучића посведочиће да је оно саставни дио наше класике, сем по високим умјетничким вредностима још и по нечем што је код нас свеједно реткост у животу и раду; дисциплина. Дучић је ученик Француза, људи код којих су се деломично сачувале метод римске дисциплине. Дучићеве песме се знају напамет у прегрштима; оне су, што поезија највише може, ушле не само у наш унутрашњи, него и у наш свакидашњи живот…“

Краљ га враћа у дипломатију. Опет је постављен за отпремника послова у Каиру.

Богдан Поповић пише о Дучићу:
„Обрада песничких тема, у дучићевој поезији, стоји још више- врло високо; местимице, и у једном нарочитом правцу, она је на највећој висини… Било да описује, било да исказује осећања, било да казује мисли, његова дикција је- реч је увек о о најлепшим песмама- скроз и свестрано уметнички чиста, блистава, сугестивна, пуна стилистичке инвенције, пуна мелодије, ритмичког полета, сажета где треба, сјајно развијена појединости, логична у саставу целе песме…“
Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије.

 

Дучић као посланик краљевине Југославије,Будимпешта

 

1933. година
Именован послаником у Риму и одликован Орденом Светог Саве И реда.
1934. година
У Требињу (28. и 29.маја) откривен споменик Његошу, рад вајара Томе Росандића. Дучићев поклон родном граду (први споменик Његошу).
1934. година
Перо Слијепчевић, Јован Дучић и Алекса Шантић, земљаци, пријатељи, спомињу се заједно као Диоскури. Умногоме су опречни један другоме.
Шантић је прави хришћанин – Дучић паган изричит;
Шантић песник прегора и жртве – Дучић живота и освајања; Шантић заљубљен у своју земљу – Дучић у номадско ослобођење од свих веза уопште;
Шантић, демократ, љуби сељакове руке хранитељке – Дучић аристократа, једва ако је и споменуо реч сељак, а још мање реч радник. Шантић сав огрезао у своме Мостару – Дучић је од све наше земље могао задржати само Дубровник, наш господски град у њавишем смислу речи, и још наше море, зато што је море.
Иначе, нити се у тој поезији налази специфично нашег пејзажа, ни карактеристичног нашег типа. Шантић је прилазио: од српске нације у Мостар, од Мостара у Париз, од Париза у Козмос. Шантић се хвали што су му бар дедови са села, ако није он;
Дучић у једној од најлепших и сигурно најсрдачнијих песама, жели „летети, летети високо… Витлат се као омађијан соко… Да не памтим ниско рађање под мраком“.

Шантићева муза води народ:
Устај и црну одежду обуци,
Свијетли путир понеси у руци
И крепком вјером мој народ причести!

док Дучић овако своју опомиње:
Мирна као мрамор, хладна као сена,
буди одвећ лепа да се свиђас сваком,
„одвећ горда да би живела за друге“…

1935. година
У Требиње стигао нови Дучићев дар. Реч је о „Пошиљци разних мермерних копова, три камене чесме као и две спомен плоче“ (15 сандука, 5.000 килограма, „књиге , мраморни и жељезни предмети за јавну збирку). Сви ови предмети, у јесен 1935. изложени су у сали Општине.
1936. година
Два пута се састао са Грофом Ћаном, италијанским министром иностраних послова и зетом Мусолинија. Том приликом јавио је у Београд да Ћано отворено тражи савез са осовином Рим-Берлин. Након више сусрета, склопљен споразум у политичкој и трговинској сфери између Италије и Југославије.
1937. година
Дучић напушта Рим…
Мој бол је често морални, интелектуални, естетички. У овом граду на свакој фасади има такмичења, на свакој фонтани укуса, на сваком споменику идеје, на сваком раскршћу славе и побједе. Све опомиње, уздиже и упоређује, надвисује. Вера и право, херојство и понос, љубав за земљу и за славу, све се то изразило по споменицима овог најљепшег града на земљи… Ја сам овде после двије године (1913-14) проживио сад опет нове четири године (1933-1937) сталне екстазе пред три хиљаде година овог града гдје су Вјера и Право, право паганско и вјера хришћанска, подигли своје тврђаве до неба.
Постављен је за посланика у Букурешту.
У атмосфери срдачности и повјерења, уз редовне послове, често је друштву румунских умјетника. Изабран је за почасног члана Друштва румунских књижевника.
У Букурешту превођени Градови и химере, Благо цара Радована и Плаве легенде.
Италијански краљ Виторио Емануле ИИИ одликовао Јована Дучића (Цавалиере ди гран Цроце децорато дел гран цордоне!).

1938. година
На вест о смрти Милана Ракића, Дучић написао (Српски књижевни гласник):
Ми смо баш доба цветања слободног стиха (1895-1915)… писали у најстроже везаним строфама и одмереним стиховима. Нисмо ишли за временом. Али је време пошло за старим добрим пјесничким освједочењима: данас већ слободни стих је изашао из моде, и најбољи песници последњих година враћају се старој естетици, строгој строфи, ритму и слику, као у доба најпреданијих парнасоваца…

Петог августа исте године, поводом двадесетогодишњице ослобођења Требиња, откривен споменик „Херојима и мученицима за слободу“. Споменик је изграђен према Дучићевом нацрту, подигнут је његовим новцем. У септембру је дошао у Требиње и присуствовао освећењу темеља за нову гиманзију. (Ово је био Дучићев посљедњи сусрет са Требињем).
Крајем 1938. румунско посланство подигнуто је на ниво амбасаде. Дучић је тако постао први посланик који је унапрјеђен у звање амбасадора. Београдска штампа је извијестила да је г. Дучић направио пријем какав ова престоница не памти..

1939. година
Пред Ускрс посјетио Турску.
У овом периоду Дучић ревносније скупља грађу о грофу Сави Владиславићу.
СКЗ у Београду објављује Градови и химере. Писма из Швајцарске, Француске, Грчке, Италије, Шпаније, Палестине и Египта).
1940. година
У мају, Дучић је постављен за посланика у Мадриду и Лисабону (сједиште у Мадирду).

Његов секретар, сликар Пеђа Милосављевић, касније је записао:
У доба кад смо се упознали био је то човјек у зрелим годинама на прагу старости. Имао је пуних седамдесет година. Повремено је побољевао. Био је умерен у јелу и пићу. Вино је ценио као еликсир, никако као пиће. Свакод дана у 17 часова служио је чај свим својим сарадницима и службеницима у салону посланства или свом кабинету… Проповедао је умереност у јелу и говорио да је грех и помислити на бољу исхрану од осредње.

Иво Андрић, тада амбасадор у Берлину, шаље му своје „Приповјетке“, уз посвету:
Драгом господину Дучићу, нека вам ова моја црвена књига каже ово:
„Ваше дело је постало својина једног народа: вашим делом се заклињу поколења. Али, кад би нешто било могућно да једном буде заборављено ваше име и изгубљено ваше дело, тврдо верујем да би младићи и девојке их далеких нараштаја хтијући да изразе оно што је најлепше у њима од бола до љубави проговорили језиком ваше поезије, нашли исте, ваше речи и усклике. То је судбина великих песника“.

 

1941. година
Пошто су успостављени дипломатски односи шпанске са НДХ, Дучић је напустио Мадрид и прешао у Лисабон.
У овом граду, у хотелском камину, прама изјави чиновника Миленка Поповића, спалио је свој мадридски тестамент и написао нови, у коме је све оставио Требињу [Дучићева замисао о Требињу као граду културе] …
Отпутовао је из Европе тужан….Хидроавионом, огромни амерички клипер, пливао је по реци Тежо, неких стотину метара од обале на крају дугог гата. Издалека, са брда, спуштао се сутон, као нека болесна измаглица….
Дефинитивно напустивши дипломатску службу, у августу нашао се у САД. Сместио се код свог рођака Михаила у граду Гери (Индијана).
Повремено, путовао је у Чикаго, Њујорк, Питсбург, Вашингтон… Због болести, у септембру није могао да дође на парастос краља Александра.

Моје је здравље поколебано догађајима у нашој земљи и свети толико да ми је сад потребан одмор и нега у једном санаторијуму у Мичигену где идем ових дана са Рођаком Михаилом Дучићем и где ћу се налазити за време ваше прославе.
„Вила на језеру“ кућа у којој је Дучић провео своје последње године, постала је центар окупљања Срба из тог диела САД. У том амбијенту Дучић је написао и патриотску, касније анатемисану песму Врбас и своје публицистичке радове „(„Др Влатко Мачек и Југославија“, „Југословенска идеологија“, „Федерализам или централизам“ и политичке текстове за Србобран.

У писму Радоју Кнежевићу, министру Двора, Дучић подвлачи:
Ми присуствујемо.. не само катастрофи наше несрећне државе, основане на лажи и издајству, него и расулу једног друштва које је могло бити близу великим остварењима у сваком погледу….

Уз нападе који стижу из хрватских емигранстких кругова, уз стални притисак левичара, Дучића осуђују његове дојучерашње колеге. Милан Грол, министар у избегличкој влади, скреће пажњу Слободану Јовановићу на случај Дучићев који је са свом својом безобзирном кампањом против Југославије и против владе, још активан чиновник – на боловању амбасадор.
Дучићева политичка делатност, у круговима владе, биће оциењена као рушење Југославије.

1942. година
Дучић, у Питсбургу у издању Американског Србобрана објављује монографију о грофу Сави Владиславићу – Рагузинском

1943. година
Првог априла Дучић се разболео (шпанска грозница) Убрзо добио је запаљење плућа…
Умро је на Благовијести 7. априла (среда 1:30 послије поноћи)
У суботу 10. априла, после опела у цркви Св.Саве његово тело, положено је у спремиште Цалварз гробља у Гагу.
На песников одар положен је само венац Краља Петра ИИ и венац породице.
На дан сахране светло дана угледала је његова Лирика.
13.9.1943. Дучићеви земни остаци пренесни у порту манастира Св. Саве у Либертвилу.

 

Јован Дучић преминуо је 10 априла 1943

2007. година
Песник је почивало шест деценија у САД, након чега су његови земни остаци пренесени у отаџбину и положени у крипту манастира Нова Грачаница изнад његовог родног Требиња 2007. године.

 

 

 

 

Информације о Ana Markovic

Погледајте такође

ОВО СЕ КРИЈЕ ОД СРБА

ОВО СЕ КРИЈЕ ОД СРБА Европски комитет за људска права – по скраћеном поступку до …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *