Повезане објаве
У Неготину је 1890. основана прва виноградарска задруга, годину дана касније на земљишту закупљеном од Манастира Буково указом краља Александра И Обреновића основана је Школа за винодеље и воћарство којој је иначе претходила прва виноградарска школа коју је 1887. на свом имању основао Манастир Буково. Највеће површине под виновом лозом у Србији крајем 19. века биле су баш у Неготинској крајини.
Рођење наследника или наследнице “залива се” вином које и саставни део обреда крштења, венчања, смрти. Вино заузима и важно место у славским обичајима. И не само тада, јер све чешће је оно неизоставни део свакодневних оброка. Чини ми се да домаћа вина, кад кажем домаћа мислим на она произведена у Србији, полако враћају примат над иностраним – француским, италијанским, аргентинским, македонским… А зашто и не би када се у Србији справљају вина врхунског квалитета. У таква се сигурно убраја тамјаника, јер мало је оних који су је пробали, а да им она није постала омиљено вино. Можда из мене говори и локалпатриотизам, будући да ми је Неготинска крајина, један од најпознатијих виноградарских крајева у Србији, ближи комшилук. С друге стране, велики број иностраних и домаћих туриста које вински пут с намером доведе у Неготинску крајину, доказ су да данашњи винари и виноградари веома успешно настављају традицију својих предака.
А све је почело јако давно, у време Римљана када се гајење винове лозе проширило са Фрушке горе где су први чокоти посађени, преко Смедерева пратећи Дунав стигло до Неготинске крајине. Производња вина у Неготину први се пут у писаном документу помиње 1530. године, а прави “бум” био је седамдесетих година 19. века када је филоксера десетковала француске винограде. Тада су се неготинска вина извозила у Француску, Аустроугарску, Немачку, Русију јер је овдашња лоза одолела овој бољци. У Неготину је 1890. основана прва виноградарска задруга, годину дана касније на земљишту закупљеном од Манастира Буково указом краља Александра И Обреновића основана је Школа за винодеље и воћарство којој је иначе претходила прва виноградарска школа коју је 1887. на свом имању основао Манастир Буково. Највеће површине под виновом лозом у Србији крајем 19. века биле су баш у Неготинској крајини. Дакле, нимало чудно што је Винарија манастира Буково позната поодавно, а сам манастир је, слободно се може рећи, безмало синоним и главно обележје виноградарства и винарства овог краја. Та вековна традиција Манастира Буково мотивисала је тадашњег Епископа тимочког Јустина, да са манастирским братством обнови и настави традицију виноградарства и винарства. Подигнут је засад црне тамјанике чиме је ова древна сорта сачувана од заборава, а од ње се у Винарији манастира Буково справља јединствено вино, непоновљивог мириса и укуса.
Тамјаника је сорта која има безмало митски статус и црна тамјаника је локална и аутентична сорта грожђа у Неготинској крајини. Њено се време враћа и све чешће вина од црне тамјанике могу да се сретну у овдашњим малим подрумима и винаријама. Познаваоци вина кажу да је са правом производњом вина од ове сорте највише одмакао Манастир Буково који има неколико хектара под црном тамјаником. Шта је оно што њу, произведену у Винарији Манастира Буково разликује било је прво питање којим је започео разговор са монахом Платоном коме је винарија послушање.
– Данашњи љубитељи вина, поготову страни туристи, који су углавном засићени стандардним сортама попут “шардонеа” и “каберне совињона”, са великим интересовањем трагају за нечим новим. То их често доводи у Неготинску крајину, која, слободно можемо рећи, поново постаје оно за шта је, уверени смо, Богом дана – виноградарска регија. Гласине о црној тамјаници која је очигледно била заборављена и сведена на мит, су биле изазов да пре скоро десет година Манастир Буково одлучи да мит преведе у стварност, тиме што сади два хектара винограда црне тамјанике. Уједно, ово је почетак једне нове приче, засноване на традицији коју је манастир одувек имао. Овим се такође, обнавља и чува једна аутохтона српска сорта грожђа од које и те како може да се справи добро вино. Мислимо да буковску црну тамјанику издваја од осталих то што је стопроцентно чиста, сува и што се прави од грожђа искључиво из нашег винограда, без додатака и купаже са било којом другом сортом, што мислимо да није пракса код осталих произвођача, мада не тврдимо, јер је сорта прилично непозната и постоје различитости у клоновима. Радимо на томе, да уз помоћ селекције извучемо најбоље и поставимо стандарде – каже монах Платон.
Треба рећи да је црна тамјаника специфична мускатна сорта ретка у свету која је тешка за узгајање због проблема са цветањем. Све то иде у други план када се добије вино непоновљивог укуса и мириса у коме се се преплићу цветни, воћни и зачински тонови (ружа, суво грожђе, босиљак). Зато буковски монаси својим трудом и преданошћу негују манастирски виноград и древну црну тамјанику, трудећи се да уједине традицију и савремену технологију у производњи вина.
– Уз помоћ данашње науке и технологије човеку је омогућено да се више приближи и да скоро микроскопски види и спозна оно што грожђе може да да и оно што ће људским рецепторима највише да прија. Али, не треба отићи у крајност и произвести лабораторијски производ, већ пронаћи баланс између природног процеса и људских тежњи. Традиционално прављење вина је прилично једноставно, али оно што га чини бољим, квалитетнијим и свакако сигурнијим процесом је примена данашњих нових технологија која се тиче опреме, механизације како у самом винограду, тако и касније у винарији – објашњава монах Платон.
Будући да је захтевна, занимало ме је и колико је мајсторство, знање, искуство потребно за црну тамјанику, као и да ли је и љубав према ономе што се ради још један неопходан састојак?
– Искуство је почетничко, скоро да га нема. Уздајући се најпре у Божји благослов без кога не бисмо успели да остваримо ништа од овога поменутог започињемо и упуштамо се у упознавање ове врло комплексне сорте. Без стручне помоћи која се огледа у заједничком раду са др Радованом Ђорђевићем, нашим технологом, као и Миланом Алексићем, заштитаром, практично не бисмо могли да за овако кратко време дођемо до оваквих резултата. Ми као монаси који смо на првом месту дужни да имамо љубав према Богу, а све око нас је руку Божијих дело, а свако наше дело је жртва Богу и ближњима, те стога имамо огромну одговорност – каже монах Платон.
Црна тамјаника није једино вино које се справља у манастирској винарији, шта је опредељујеће код одабира винских сорти које ће се узгајати и од којих ће се справљати вино било је следеће питање за монаха Платона.
– Обнављајући старе манастирске винограде чији су засади углавном Шардоне, Бургундац, Гаме, Мерло и Каберне Совињон, развили смо и саму производњу вина од ових сорти. Поред овога, опредељење нам је свакако очување и повратак старим аутохтоним винским сортама Неготинске крајине као што су “зачињак”, “багрина” итд. Неготинска винска регија са 265 сунчаних дана, у току године, по чему је она јединствена у односу на све остале регије у Србији, омогућава успешно узгајање скоро било које сорте грожђа. Штета што се овакав потенцијал не користи више – сматра монах Платон
Филигран је мајсторски рад у изради накита, мајсторство у справљању вина је такође потребно које је оличено, претпостављам, у производњи вина у манастирској винарији те је вероватно то био један од разлога што је “филигран” назив бренда ваших вина?
– Само име “филигран” је благослов владике Јустина који је практично обновитељ и утемељитељ данашњег братства манастира Буково. И не знајући на почетку шта изискује прављење вина увидели смо да је то заиста право име за вино, јер оно тражи да се сваком детаљу обрати пажња, што и јесте у неку руку филигрански рад – објашњава саговорник Данаса од кога сазнајемо и како изгледа један обичан дан.
– Општежитељни начин живота који је установљен у нашем манастиру подразумева да је било који успех на било ком послушању од најпростијих до најкомпликованијих успех свих нас у целини, почев од игумана до најмлађих. Свако доприноси на свој начин. Наравно, послушање у винарији је послушање једног монаха и оно носи одговорност, али без молитвене подршке осталих монаха све то не би било могуће. Дан почиње и завршава богослужењем, све остало време је испуњено трудом монаха на разним послушањима – каже монах Платон.
Озбиљан и предан рад не остају без резултата који представљају темељ за будућност.Вина произведена у Винарији Манастира Буково све присутнија су у јавности и специјализованим сајмовима вина. Оцене и коментари добри.
– И сами смо изненађени добрим коментарима људи који се овим послом баве годинама и на тај начин добијамо одговор и потврду да смо на добром путу и подстиче нас да се још више трудимо и истрајемо. Пошто се углед и истински успех огледа тек када нешто постоји и живи генерацијски, трудимо се првенствено на постављању добрих темеља који су одржавање квалитета, проучавање и унапређење производње, на којима ће будуће генерације, уз Божију помоћ, моћи да наставе започето и створе нешто заиста вредно – каже монах Платон завршавајући разговор.
Производећи врхунска вина достојна Неготинске крајине братство Манастира Буково, као и други већ квалитетом потврђени винари, покушавају да неготинском крају врате реноме који је некад имао. И како монах Платон рече на добром су путу.
У манастиру Бањска „пиво узтвраћа ударац“
Косово и Метохија познати су вековима по производњи вина, а посебно по манастирским винима од којих је најпознатије оно из манастира Високи Дечани, тзв. Дечанских виница. Од прошле године на северу Косова у манастиру Бањској, задужбини краља Милутина, производи се, не вино већ пиво. Ово ће значити наставак традиције овог манастира прекинуте пре шест векова. У савременој пивари биће произведено 30 тона пива месечно којим ће се подупрти манастирска економија. Иначе, производња пива у манастирима, мада неуобичајена на нашим просторима, је у ствари заштитни знак средњеевропске пиварске традиције. Најстарије европске пиваре су управо настале у оквиру манастира. Најстарије пиво кувано је у подрумима манастира Wеихенстепхан у Баварској и то још 1040. године. Такође у Немачкој само 10 година касније опати манастира Велтерберг почели су да мешају јечам, хмељ и воду и кувају пиво. И данас, скоро хиљаду година касније може се попити пиво произведено у пиварама ових опатија
Извор Данас
