Почетна / Архива / На нишану. Вучићу се стално привиђају атентати, насилно рушење и хапшење
Фото: Вести онлине

На нишану. Вучићу се стално привиђају атентати, насилно рушење и хапшење

Чекујући Светог Георгија

Притиснут предстојећим изборима у Београду, великим проблемима који ће настати реализацијом поглавља 23 (правосуђе), али и бригом о заштити својих последњих финансијско криминалних упоришта, Александар Вучић је заборавио на чињеницу да су он и његово политичко предузеће, огрезли у криминалу и постали „капиталци“ за којима иду ловци на транснационалне мафијашке групе. За петама су им истражитељи из САД и неких Европских земаља, а заштита Русије на коју је рачунао током последњег сусрета са Путином у Москви, изостала је. Сам и без савезника, Вучић се поново острвио на грађане Србије и своје политичке противнике, поново тврдећи да се на њега спрема „напад са крвавим исходом“. Истина је само то да се Вучић спрема на обрачун са грађанима и државом, коју на несрећу још увек представља.

Криминална политика Александра Вучића, поново се ухватила у замку лажних вести које свакодневно емитује. Тако је његов шизоидни Информер 2. фебруара ове године на насловној страни објавио најаву приче о томе како је Србска опозиција под шифром „рођендан“, спремила „крвави хаос“ који ће се наводно одиграти у Београду. То изгледа није било довољно, па је већ сутрадан, 3. фебруара на насловној страни овог Вучићевог билтена, освануо наслов „Строго поверљива информација! Путин: ЦИА пали Србију!“ где у наставку текста пише: „…Нашим властима из Москве достављене строго поверљиве информације о плановима САД-а и ЕУ да у Србији, после избора у Београду, изазову грађанске сукобе!“

Наравно, није ово ништа ново. Из Вучићеве лудачке главе излазило је на стотине оваквих паничних наслова. Тако је и „Српски Телеграф“ 13. новембра прошле, 2017. године објавио текст под насловом: „Издаја у СНС! Вучић: Најближи хоће да ми скину главу“. У поменутом тексту даље пише да „удар“ на Александра Вучића креће из врха Српске напредне странке, да „…неки од најближих Вучићевих сарадника више готово и не крију да је дошло време за коначни обрачун и смену у врху странке и државе…“, а да ће за испуњење тог циља „…завереници наредних недеља и месеци преко подобних медија, углавном финансираних из иностранства, пласирати најстрашније лажи о Вучићу и конструисати измишљене афере о људима који су му одани. Такође, неће бити поштеђена ни породица председника Србије, која ће се, баш као и он сам, суочити са најприземнијим оптужбама. Ова прљава кампања, коју ће подржати и опозиција, добијаће све већи интензитет како се буду ближили београдски избори. Нимало случајно јер у тим изборима поједини центри моћи, и у земљи и ван граница Србије, виде велику шансу за свргавање власти…“

Дакле, промена валсти у Србији, за Вучића је смак света. Одговорни политичари у свету подносе оставку и због судара возова…

Одмах након што је „Србски Телеграф“ објавио ову менталну сплачину, огласио се и Александар Вучић оптужбом: „…У Србији ништа не траје краће од захвалности. Ти који су ми данас близу биће сутра први који ће желети да се обрачунају са мном и мојом породицом!“

И тако, из дана у дан, из месеца у месец, од избора до избора. Само напади на њега, завере, новац из иностранства у рукама његових непријатеља, најаве свргавања са власти насилним путем, најаве његове ликвидације…Омражен у Србији, презрен и исмеван у региону, изолован на међународном плану, ухватио се добро проверених подвала па оптужује, напада, прети својим политичким противницима, реалним и измишљеним непријатељима. „Сазнаје из поузданих извора“ како му раде о глави и истиче своју наводну жртву као врхунску врлину коју нико осим њега нема.

У томе му озбиљно помажу и лажни аналитичари, идиотизовани полуинтелигенти, мале, подле подгузне муве напредњачког режима, попут извесног Драгомира Анђелковића који га за пристојну материјалну надокнаду „пали“ говорећи како „…Има много оних и у коалицији и у странци који би на саму најаву било каквих проблема олако пребегли на другу страну и обрушили се на Вучића и његову породицу да би доказали верност новим партнерима и на неки начин се искупили због претходне сарадње с њим. То су, пре свега, они са путером на глави чије се име помињало у многим аферама и учешће у власти им је једини начин да се спасу. Биће спремни на невиђени неморал и да направе свако зло и Вучићу и његовој породици…“

Али, са таквима Вучић нормално валада у коалицији. Не смета му њихов “путер на глави“, све док су њему одани!

На све стране ничу Вучићеви „изливи из мозга“, наслови и телевизијске емисије о томе како „…постоји интерес европских и америчких моћника да заједно са опозицијом ослабе Вучићеву позицију“ (о томе пише Мирослав Бјеговић, наводно безбедносни стручњак). Вучићев „Информер“ дванаест месеци годишње говори о некаквим „разрадама плана“ за политичку ликвидацију Александра Вучића.

Последња оваква вест гласи да ће један дан после избора у Београду, на рођендан Александра Вучића 5. марта, „…опозиција прогласити велику изборну крађу и тако изазове крваве сукобе на улицама, које би онда искористили као повод за стварања општег хаоса у целој држави, те да четворица такозваних опозиционих лидера у овој замисли имају подршку моћних западних амбасада…“

Такође, Вучићев верни тумач његових ноћних мора, Драган Ј. Вучићевић, тврди да је „…призивање духова деветомартовских протеста од пре двадесет седам година илузија опозиције…“

Шта се, уствари, крије иза ових провидних, јадних, простачких покушаја да јавност у Србији саучествује у Вучићевом лудилу?

Чињеница је да се ради о човеку који је болесно опседнут производњом култа своје личности. На том послу раде и хиљаде његових људи, како у заробљеним медијима и скоро разбијеним обавештајним службама, тако и ван њих. Али, на путу да себе издигне на ниво недодирљивог „Краља Сунца“, испречило се много тога. Треба пре свега рећи да је самозвани Вођа заглибио у водама међународног криминала, правећи пословне пактове са власницима прљавог капитала и стварним господарима политичког подземља, од Саудијске Арабије до Албаније.

Страх да ће „неко“ ударити на њега и његову породицу, оправдан је у том смислу. Народ, грађани Србије, па и они ретки слободоумни гласови јавности, нису никаква опасност по њега. Његов истински непријатељ налази се међу његовим „пословним партнерима“ и политичким „пријатељима“ које је стварао више година, ширећи фаму о Србији као „рају за инвестиције“, што је био позив криминалном предузетништву, како оном Ваневропском, тако и домаћем, регионалном, да на овако доброј локацији пере свој прљави новац и бави се транзитом наркотика, оружја, белог робља и сличним „пословима“

Приликом свог последњег сусрета са Албанским премијером Едијем Рамом (Давос, 25. јануара 2018.), Александар Вучић је дао једну симптоматичну изјаву („Имали смо тешке разговоре“) коју су многи схватили као чисто политичку фразу, а била је нешто сасвим друго.

Наиме, истог дана, у Давосу је био и председник самопроглашеног Косова, Хашим Тачи, који је под великим обезбеђењем избегавао да буде виђен у Вучићевој близини. Сведок догађаја, бивши хрватски дипломата Б.Р., који је у Давос дошао на позив организатора, видео је Вучића како брзим кораком иде према Рами, а овај наводни „сусрет изненађења“, снимила је екипа РТС-а која је о том догађају извештавала као да је био унапред договорен. Извор Магазина Таблоид тврди да се разговор Вучића и Раме у ходнику конгресног центра, тицао искључиво питања безбедности и онога што се колоквијално зове „државна тајна“. Тачи ће ових дана изаћи пред јавност са доказима о убиству Оливера Ивановића, а како извори у Приштини тврде, сада је већ јасно да ће за то бити оптужене „неке Србске криминалне структуре“ којима је Ивановић сметао и кога су, захваљујући политици тамошње „Србске листе“, сматрали својим политичким непријатељем према коме треба да примене и „коначне мере“.

Вучић је покушао да разговара са Рамом као са „већим“ од Тачија, као са човеком који може да му гарантује да га Тачи неће „издати“ у тренутку кад је близу потписивање „обавезујућег документа“ (признања независног Косова) и да га неће компромитовати некаквим „неутемељеним оптужбама“. Ни Тачијев положај није бољи, јер се Еулекс одмах на почетку повукао из истраге и дао прилику и њему и његовој влади да престану са „покривањем“ Србско-Албанских криминалних послова.

Но, на Вучићеву жалост, ни Еди Рама није оно што је био на почетку њиховог наводног пријатељства. Ситуација у Тирани је све гора по њега. Круг око Раме у Албанији се сужава. Вучићеви „пословни планови“ са Албанијом и разна „транзитна питања“ (наркотици, мигранти, и слично), пресечени су великом акцијом САД-а и Трампове администрације, која је још прошле године, преко Мојзеса Наима, члана саветодавне групе „Карнегијеве фондације“, описао Србију (и Црну Гору!) као „…мафијашке државе у којима владини званичници постају део, а неретко и челници криминалних предузећа чиме одбрана и промоција њихових делатности постају службени приоритет. Они тада искоришћавају сва расположива средства како би учврстили и повећали своју моћ…“

Како би било јасније у каквим се проблемима Вучић данас налази, треба знати да је у октобру прошле године почела опсежна истрага о девет милијарди евра вредне дроге сакривено у Албанским тунелима (о чему је и Македонска новинска агенција Макфакс извештавала), те да је Еди Рама директно оптужен од групе међународних истражитеља да контролише производњу и шверц марихуане у Албанији. Велику помоћ у томе му је пружила банда породице Хабнилај, коју је обилато помагао и штитио Рамин бивши министар унутрашњих послова Самир Тахири. Брат садашњег министра унутрашњих послова Фатмира Џафаја део великог шверца албанске дроге усмеравао је ка Косову и Метохији, Србији и даље у Хрватску и неке земље Европске уније.

Како би себе заштитио од могућих последица сарадње са Рамом и његовим „бизнисменима“, Вучић је 19. децембра 2017. године отпутовао у званично посету Русији, где је пред Владимиром Путином наступио снисходљиво, тражећи да се „…Русија укључи у процесе на Балкану“. Као што је већ познато, нико из његове пратње, па ни шеф БИА, Братислав Гашић није примљен од колега свога ранга у Москви.

Један од теоретичара „конзервативне револуције“ у Русији, Александар Дугин, Путинов неформални саветник и креатор идеје Међународног Евроазијског покрета, сугерисао је тих дана Вучићу да Србија приступи Руским интеграцијама, а Русија би преузела Косово као свој проблем који би тада „постао питање Русије“. У том случају, рекао је Дугин, ми апсолутно постајемо јамац територијалног интегритета Србије! Али, Ни Путин ни Вучић о томе нису разговарали. Вучића је занимала заштита од стране Путиновог режима (али без мешања у Евроинтеграције), а Путин је својим пасивним ставом ставио до знања да Србија његовој влади није приоритет.

Узалуд је Руски војни аналитичар Александар Тихонов упозоравао рекавши: „…У току је битка за Балкан. Москва не сме оставити Србе да се сами боре са САД“, тврдећи да се води велика трка између Запада и Русије око тога ко ће брже преузети контролу над политичарима и владама у Србији, Македонији и БиХ.

Данас, на почетку 2018. године, ствари су много јасније. Путинов режим нема намеру да се даље ангажује око Србије. Трампова влада је озбиљно кренула да се разрачуна са мафијашким центрима моћи окупљених око политичких вођа на Балкану. Амерички амбасадор у Албанији Доналд Лу упознао је недавно своју владу о постојању четири велика криминална клана, која контролишу 20 криминалних породица, које се баве узгајањем и дистрибуцијом дроге, трговином људи, уценама, крађом аутомобила и прањем новца.

Надлежне службе у Вашингтону су најавиле брзе истраге и велика хапшења, не само у Албанији и на Косову него и у Србији, Македонији, па и у Хрватској и Црној Гори (коју је магазин „Форбс“ назвао криминалном минијатуром у Атланском савезу).

Само за неупућене невероватно звучи да је Љуљ Бериша, шеф Драчког криминалног клана, „грешком“ пуштен из затвора раније него што је требало, па су због тога Америчке власти тражиле да Албански премијер Еди Рама хитно нареди хапшење директора затвора и адвоката који су омогућили ову „мистериозну“ слободу. Ово је важно због чињенице да је Бериша одлично сарађивао са Србским нарко клановима преко посредника, а да су о свему томе знали и људи пословно и приватно блиски Александру Вучићу. Интернет портал Ин4с, објавио је знатно раније (сличним поводом) Вучићеву изјаву као наслов: „И моји пријатељи уплетени у криминал“

А 31. октобра 2017. године, Александар Вучић је у Београду примио делегацију Одбора за спољне послове Сената Републике Италије, у којој су му сенатори Паоло Корсини и Вито Петроћели предочили податке о криминалним мрежама у Србији, а које су повезане са криминалним клановима на Косову и Метохији, Албанији и Западној Македонији. Званично саопштење Вучићевог кабинета гласило је да је „направљен корак у борби против организованог криминала“, што је требало да „покрије“ тему о којој је било говора. Италија у сарадњи са САД и даље тражи одговоре на питања ко је са ким у вези кад су у питању Србско Албански нарко картели. Узгред, Трампова администрација је упорна у настојању да заврне шију Србском тужилаштву и самом Аклександру Вучићу не буде ли у најкраћем року одведен у затвор Горан Радосављевић Гури, човек кога сматрају главним кривцем што су убијени Амерички држављани, Албанског порекла, Браћа Битићи. И, наравно, још читав списак других ствари.

Ближи се крај Вучићеве сулуде, штеточинске, криминалне владавине. Цену ове бандитске авантуре о трошку осам милиона грађана Србије још нико није сабрао. Али, већ сада није претерано рећи да је у питању барем сто милијарди евра.

Уставна овлаштења Александра Вучића су протокаларна. Како је могуће да овај човек и даље тумара по свету, како је могуће да на међународним актима прихватају његове потписе, кад је у Уставу Републике Србије јасно дефинисано шта су његова овлаштења. А, она су, као што је познато, минимална.

Функција председника, према Уставу, је протоколарна. Међутим, у пракси је сва извршна власт сконцентрисана у рукама једног човека. Небројено пута, за само пола године од како је председник републике, Александар Вучић је на разне начине увредио и ту највишу државну функцију и државу и све грађане које представља. Барем десетак пута је виђен на црвеном тепиху испред државне заставе у фармеркама без кравате и раскопчаног сакоа, што никада, ниједан председник у цивилизованим (па чак и у оним мање цивилизованим) државама не би урадио.

Уставом Републике Србије прецизирано је да председник Републике изражава државно јединство државе, представља Републику Србију у земљи и иностранству, а указом проглашава законе. И то је све чиме би и Александар Вучић на овом положају смео да се бави. Али, као што је познато, реч је о човеку који свакодневно крши и Устав и законе, влада „непосредно“ и аутократски.

Приликом ступања на дужност, председник Републике, пред Народном скупштином полаже заклетву која гласи: „…Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део, као и остваривању људских и мањинских права и слобода, поштовању и одбрани Устава и закона, очувању мира и благостања свих грађана Републике Србије и да ћу савесно и одговорно испуњавати све своје дужности“.

Познато је да председник Републике не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност. Но, Александар Вучић је прекршио Устав и заклетву још као подпредседник Владе, потписивањем такозваног Бриселског споразума. Само тај чин је био довољан да га дисквалификује као кандидата за председника републике. Са друге стране, Вучић свакодневно крши Устав обављајући више јавних функција. Реч је, дакле, о диктатору, опасно поремећеној личности, особи која на функцији председника републике може бити и јесте опасна претња по националну безбедност.

Дошао је тренутак кад је Србија дужна да одговори на ово насиље. Није реч овде ни о каквом новцу из иностранства којим треба рушити Вучићеву диктатуру. Овде је реч о пуком праву народа на самоодбрану. О легитимном контранападу после кога мора да се роди једна нова Србија, ослобођена од зла чија је Вучић персонификација.

Реч је о виталним интересима Срба и свих грађана Србије који морају да стану на пут шизоидном фанатику и његовим лудачким плановима.

Написао: Никола Влаховић

Извор: Таблоид

Информације о Јасмина Палић

Погледајте такође

ХРВАТСКИ ИСТОРИЧАР ЈАКОВИНА: ДА СРБИ НИСУ 1918. СПАСИЛИ ХРВАТЕ, ХРВАТСКА ДАНАС НЕ БИ ПОСТОЈАЛА! (ВИДЕО)

ХРВАТСКИ ИСТОРИЧАР ЈАКОВИНА: Да Срби нису 1918. спасили Хрвате, Хрватска данас не би постојала! Водећи …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *