Почетна / Архива / УЗ ЊИХ СЕ ГИНУЛО ЗА ОТАЏБИНУ,СЛАВИЛО,ЈУРИШАЛО – СВЕ СРПСКЕ ХИМНЕ

УЗ ЊИХ СЕ ГИНУЛО ЗА ОТАЏБИНУ,СЛАВИЛО,ЈУРИШАЛО – СВЕ СРПСКЕ ХИМНЕ

Српске химне сећају на јунаштво и крваву борбу за слободу српског народа. Неке су настајале су на бојиштима, друге су писали позната пера српске историје, али све су славиле Бога, идеологију и државу. Прочитајте све о српским химнама..

Химна као песма представља хвалоспев Богу, идеологији или држави, па су и Срби кроз векове проналазиле свој симболични израз у химни, трудећи се да у њој овековече историјске токове свог народа. Како се мењала идеологија, историја и политика мењала се и српска химна, али је она увек представљала оданост, лојалност, поштовање, приврженост и побожност.

Међутим, није све што један народ зове и народна химна, државна. Постоје многе песме које Срби неформално сматрају националним химнама, али је само један део истих то и постао. Увек су се за националну химну бирале песме које су у себи носиле симболику припадности једној, јединственој нацији и вери, а њихова моћна мелодија и текст су имале за циљ да сваког појединца бодре и оснаже у свим спортским, ратним и свакодневним активностима, подсећајући га на јунаштво његових предака.

Прве химне у свету су се појавиле тек у 18. веку, а најпознатија је настала за време Француске револуције, „Марсељеза“, која је од 1795. године обележје националног идентитета Француске. Ипак, прва српска химна је настала готово један век касније. У другој половини 19. века дошло је време да млада српска држава изабере своју службену химну на конкурсу. Та такмичења су се завршавала неславно. Песник Љубомир П. Ненадовић, тадашњи начелник у Министарству просвете и црквених дела, упутио је 17. марта 1864. године песнику Ђури Јакшићу писмо по налогу кнеза Михаила Обреновића, које је садржало наруџбеницу за стихове прве државне химне.

Славни Ђура Јакшић, и поред сиромаштва у коме је провео век, није се одазвао позиву. Кренула су тада из министарства љубазна писма и другим песницима, али без успеха. На конкурсу није прошао ни Јован Јовановић Змај. Он је написао стихове, а мелодију је урадио композитор Корнелије Станковић, иако је већ био на самртној постељи. Њихова химна није никада изведена.

Конкурс је завршен скандалом јер је Ненадовић оптужен да је подмићиван, а он се бранио изјавом да конкурс није ни расписиван. Србима, који су толико жудели за свечаном националном песмом, било је суђено да до ње дођу случајно. Кнежевић Милан Обреновић, наследник убијеног Михаила, 1872. је дочекао пунолетство и сео на српски трон. Тада је наручио позоришни комад у коме је требало да се велича његова династија и пружи кратак преглед српске историје. Обратио се Јовану Ђорђевићу, писцу и управнику Народног позоришта у Београду, иначе великом поборнику монархије.

Писац је брзо представио грандиозан комад „Маркова сабља“. У завршној сцени на позорницу је, уз Краљевића Марка и његову сабљу, ослободитељицу намученог народа, извео и вилу Равијојлу да најави хор народа громким повицима: „Ближи се, ближи, то срећно време. Бачено семе брзо сазрева. Ево, чуј!“ Иза позорнице се зачула весела музика, а за њом је грунуо „сав народ“ песмом: „Боже правде, ти што спасе, од пропасти до сад нас“.

Ђорђевићева песма је убрзо стекла већу популарност међу публиком од самог комада, па се појављивала и у самосталним хорским концертима. Током десет година постала је права народна химна, о чему сведочи чланак у „Српским новинама“ од 23. фебруара 1882. године. Ту се, у извештају са крунисања Милана Обреновића за краља, каже да је после величанственог говора младог суверена хор извео и српску народну химну „Боже правде“. Од тада је ова песма постала и званична химна нове краљевине на Балкану.

Мајским превратом 1903. године гаси се династија Обреновић, а српски краљевски трон заузимају Карађорђевићи. Нови српски краљ, Петар Карађорђевић, желео је да промени државна обележја, па и химну. Царски композитор из Беча, Август Штол саставио је песму за српског краља, а та песма се 6.јуна 1903. године нашла у рукама тадашњег министрА просвете и црквених дела Љубомира Стојановића.

Али, Петру Карађорђевићу се композиција није допала. Без успеха су прошли конкурси у којима су учествовали многи познати песници, одбијен је и велики Алекса Шантић. Тако је све до 1909. Србија била без химне. На Петровдан те године краљ Петар је славио 65. рођендан и одлучио — „Боже правде“ ће остати званична химна Краљевине Србије.

Само је завршетак преправљен у „Краља Петра Боже храни, моли ти се српски род“. Са овом песмом Срби су отишли најпре у Балканске ратове, онда и у Први светски рат и из њега изашли као победници, али је почетак мира и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца означио крај државе Србије и њене химне.

Станислав Бинички је компоновао нову, у којој су почетак и завршетак преузети из старе. Решењем од 12. децембра 1919. министра просвете Краљевине СХС, песма „Боже правде“ још једанпут је преуређена тако што се из ње избацује придев „српски“ и замењује придевом „наш“.

„Боже правде“ је и садашња химна Републике Србије. Изворне речи претрпеле су извесне измене при одређивању званичног текста. На три места, „српског краља“ замењено је са „српске земље“, а стих „српског краља Боже храни“ замењен је са „Боже спаси, Боже брани“. У посебним приликама, последња два стиха певају се као „Србију нам Боже брани, моли ти се сав наш род“!

Иако „Боже правде“ у својим различитим верзијама има најдужу традицију међу српским химнама, једно време је та традиција била прекинута. Формирањем Савезне Републике Југославије, „Хеј, Словени“ је постала химна те државе, а касније и химна Србије и Црне Горе. Данас није у службеној употреби. „Силе Осовине“ су 1941. напале Краљевину Југославију и победили је у Априлском рату. Пошто је међуратна химна, која се састојала из химни Срба (Боже правде), Хрвата (Лијепа наша домовино) и Словенаца (Напред заставо славе), имала много референци на краља и краљевство, антиројалистички партизани предвођени Јосипом Брозом Титом су одлучили да је одбаце и усвоје „Хеј, Словени“. Песма је певана и на Првом и Другом заседању АВНОЈ-а, законодавног тела партизанског покрета и постепено је постајала сматрана за националну химну нове Југославије.

Стара химна је званично напуштена након ослобођења 1945, али нова химна није била званично усвојена. Законом о употреби грба, заставе и химне СФРЈ од 22. априла 1977. формално је уређен статус химне „Хеј Словени“ када је озваничена њена привремена употреба, док Скупштина СФРЈ не утврди нову химну. Тек 1988. године, посебним амандманом на савезни устав, „Хеј Словени“ постаје званична химна СФР Југославије.

Ипак, иако је „Боже правде“ прва званична српска химна, постојале су, наравно, и оне које су предлагане, неусвајане, али у народу сматране српским химнама. Можемо рећи да је и „Востани Сербије“ патриотска химна „устаничке Србије“ која је настала чак 1804. године, а написао ју је Доситеј Обрадовић током Првог српског устанка.

Деведесетих година, поред „Востани Сербије“ и „Марш на Дрину“ је песма која је предлагана за државну химну. Међутим, „Боже правде“ добила је већину на референдуму одржаном 1992. године.

Све српске химне, биле оне званичне или не, настале су из потребе српског јунака да сећањем на славу и јунаштво својих предака мотивишу себе да храбро и сигурно закораче у нове победе и бојеве, борећи се за слободу свог народа и отаџбине. Химне представљају и национално, културно наслеђе, па се тако у њима и величају велике војсковође и борци и евоцирају битке које говоре о историји српског народа. Неке од њих су настајале смишљено, неке случајно из простог надахнућа, на неком боју, ратишту, али оно што им је заједничко је свакако да све одишу патриотским тоном, а то је оно најважније што једна химна треба да поседује.

извор Телеграф

 

Информације о Ana Markovic

Погледајте такође

ХРВАТСКИ ИСТОРИЧАР ЈАКОВИНА: ДА СРБИ НИСУ 1918. СПАСИЛИ ХРВАТЕ, ХРВАТСКА ДАНАС НЕ БИ ПОСТОЈАЛА! (ВИДЕО)

ХРВАТСКИ ИСТОРИЧАР ЈАКОВИНА: Да Срби нису 1918. спасили Хрвате, Хрватска данас не би постојала! Водећи …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *