Повезане објаве
Иако можда тако не делује, Београђани нису кретени. Кретени су они који управљају Београдом.
Београд је метастазирана кошница надрканих и несрећних људи.
На његовим улицама можете срести: пешаке, кориснике градског превоза и возаче. Пешаци су најсрећнији међу београдским несрећницима. Али само ако је реч о појединцима. Већ кад се налазе у паровима, Београђани умеју да постану опасни, о већим групама да не говорим. Међутим, када ландрају около без потребе да се пред неким доказују, они унаоколо зевају попут предшколаца, покушавајући у пакленом шаренилу београдских отужних фасада, улове неку успомену из доба када је Београд био нормалнији и када је живот био срећнији; а ако нису из Београда, тада гледају преко зидина његових оронулих зграда, ка небу, присећајући се колико је само лепо, плаво и недостижно, нарочито када је испод таква туга, као што је београдска.
Корисници градског превоза се намрштених лица, загњурених у мобилне телефоне, возе трамвајима, тролејбусима и аутобусима, којих има довољно, али само ако није шпиц. ЛЈуде који користе градски превоз тамо очекују џепароши, које је власт частила начелним опростом грехова, услед чега им је бизнис процветао. У јавном превозу умеју да се нађу и контролори, непријатни и спремни на сукоб са усамљеним женама, док смркнуте громаде тестостерона без очитане карте углавном вожњу проводе без трзавица. Возачи акају бус као да им је све на свету скривио, што путници умеју да испрате шамарима. Имајући све то у виду, вожњу после које ниси завршио оџепарен, изгужван, легитимисан или смрдљив треба доживети као малу животну победу и вредну лекцију.
Хронично незадовољство градом у коме си се нашао, нарочито се манифестује ако поседујеш нешто што може да убије човека. На пример, ауто. Највећи кретени међу Београђанима су, дакле, возачи. Чињеница да истим тим колима, којима су управо заузели целу јебену траку у Булевару краља Александра, теоретски могу некоме да одузму живот, у комбинацији са сопственим животом, кога има све мање и све је ружнији, од београдских возача прави чудовишта каквих нема надалеко. Они су спремни на свађу, на дреку, на потезање кључа за точак, ножа, сузавца или пиштоља, на убиство и самоубиство и све то најчешће пијани.
Иако можда тако не делује, Београђани нису кретени. Кретени су они који управљају Београдом. Својом бахатошћу, корумпираношћу и пљачком, они само што нису појели дух нашег града, а самим тим и наш дух. Окружени са толико ђубрета, полако али сигурно и сами постајемо ђубре. Да бисмо уопште добили шансу да поново будемо срећни у Београду, најпре морамо да избацимо ђубре из скупштине града.
Данас,Марко Видојковић
