Почетна / Архива / ПРВИ СРБСКИ УСТАВ – ДУШАНОВ ЗАКОНИК

ПРВИ СРБСКИ УСТАВ – ДУШАНОВ ЗАКОНИК

Душанов законик је неспорно један од најсветлијих тренутака у нашој историји, барем након примања хришћанства. Он је толико дубок у жељи да покрије све могуће аспекте живота у средњевековној Србији да се са правом понекад назива и првим српским уставом, у тренутку у коме ништа слично у Европи није постојало.

        Он је доказ наше високе друштвене развијености у касном средњем веку, он је доказ наше цивилизованости, култивисаности, у њему многи проналазе и одјеке старијег српског права, оног из древних времена које су на нашу несрећу данас прекривене велом таме, пре свега због фаталистичког става цркве која је, попут комуниста, махом сматрала да историја почиње са њом и да је све оно пре ње безвредно и небитно.

Најзначајнији  правни споменик Немањићке државе донет је на сабору у Скопљу 1349 г. (првих 135 чланова), а допуњен на сабору у Серу 1354. са још 66 чланова, тако да има укупно 201 члан. Оригинал Душановог законика није сачуван, али су се сачували многобројни преписи (преко 20) у периоду од XIV до XVI века. То сведочи о његовој примени не само у средњем веку, већ и касније под Турцима у оквиру цркве. Душанов законик је писан на народном, старосрпском језику, за разлику од других законика тог доба (мађарског, чешког, пољског) који су писани латинским језиком. Душанов законик није у потпуности оригинално дело, постоје бројни извори из којих су чланови преузимани: старо словенско и српско обичајно право, раније повеље српских владара, византијско право, статути приморских градова.

Један од најважнијих задатака Душановог законика био је да учврсти пространу Душанову државу, да уједначи правне прописе различитих области царства и зближи новоосвојене градове и области. По свом садржају Душанов законик претставља скуп прописа из разних области права. Највише је у њему прописа о уређењу државе, о органима власти — о владару и властели, световној и црквеној, о њиховим обавезама и правима, о њиховим међусобним односима и њиховим односима према себрима.

После прописа о државном и друштвеном уређењу, у Душановом законику највише је одредаба о кривичним делима и казнама. Закоником су предвиђене већином врло строге казне за крађе и разбојништва, за паљевину у селу и ван села, за повреду туђих граница и уопште повреду туђе земљишне својине. Закоником се прописују казне за кривична дела против личности, за убиства, за телесну повреду, за силовање, за увреду делом и речју. Најзад, Душанов законик, нарочито у првим својим члановима, наређује да се казне сви они који раде против цркве или не поштују црквене прописе. Посебно, кажњава се јерес, прелаз из православља у католичанство и пропаганда католичанства, вађење из гробова и спаљивање мртваца, као и друге магије и враџбине.

Казне су биле разноврсне, најчешће су примењиване имовинске казне (глобе у новцу или у стоци), затим тешке и сурове телесне казне као што су сакаћење (отсецање обеју руку, језика, сечење носа и ушију, ослепљивање, жигосање по образу или паљење косе по глави и бради) и батинање.

Главна доказна средства на судовима била су: заклетва, клетвеници, божји суд, свод, обличеније, сведоци и исправе, и признање. Не само у грађанским већ и у кривичним стварима туженик се могао оправдати заклетвом. Клетвеници (или, у Душановом законику, „поротници“) имали су за дужност да оптуженог „оправе” или „окриве”, заклињали су се у цркви у корист једне или друге стране. Божји суд примењиван је на тај начин што је туженику било досуђено да, ради свога правдања, голим рукама извади из котла узавреле воде комад усијаног гвожђа или камен или да комад усијана гвожђа из ватре пренесе од црквених врата до свете трпезе. Свод је примењиван као доказно средство највише у случајевима крађе стоке, онај код кога се нађе украђено живинче, мора дати „свод”, тј. рећи од кога је то живинче купио или добио, и тако даље, док се не дође до лица које није у стању да каже откуда му живинче. „Обличеније” је значило хватање кривца на делу; то је било најјаче, пресудно доказно средство.
Што се тиче брака, обавезан је био и правно једини важећи закључен у цркви и по црквеним прописима. По Душановом законику, брак који је закључен „без благословенија и упрошенија цркве”, морао се раставити. Сматрао се као ништаван брак између католика и православне и растурио би се, осим у случају ако би католик пристао да пређе у православље. Исто је тако био забрањен брак између Срба- меропаха и Влаха-сточара. Жена је у браку имала саевим потчињен положај. Жичка хрисовуља, на пример, предвиђа да муж може казнити жену која би напустила брак. Мираз је припадао мужу и он је њиме располагао.
Ред у наслеђивању властеоске баштине регулисан је Душановим закоником, ако властелин умре, његову баштину наслеђују његова деца, а ако нема деце, онда га наслеђују рођаци до осмог степена побочног сродства. Син попа могао је наследити газдинетво свог оца само у случају ако би се спремао за попа. Слично томе ако би занатлија имао више деце, његов занат и његово имање наслеђивао би само један син који би изучио занат, а остали су морали радити као меропси.
Због тога што Срби дубоко осећају битност писаног споменика Цара Стефана Уроша и његове укорењености, често се може чути како неко позива на његову обнову.Његова примена била би могућа једино уз велике модификације,али би сигурно имала јаке резултате.

Информације о Ana Markovic

Погледајте такође

СРБИЈУ ТРЕБА ЛЕЧИТИ ИЗ КОРЕНА, А КОРЕНИ СУ СЕЛА

КАКО РАЗВИТИ СРПСКО СЕЛО – Идеје и САВЕТИ за развој села Уместо жаљења како српска …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *