Почетна / Вести / ЂАКОН НЕНАД ИЛИЋ – ВУЧИЋ ЈЕ СРБИЈУ ПРЕТВОРИО У РИЈАЛИТИ А СЕБЕ У НАЈВЕЋУ ЗВЕЗДУ

ЂАКОН НЕНАД ИЛИЋ – ВУЧИЋ ЈЕ СРБИЈУ ПРЕТВОРИО У РИЈАЛИТИ А СЕБЕ У НАЈВЕЋУ ЗВЕЗДУ

ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВЈУ! Ђакон Ненад Илић: Власт нам је катастрофална, Вучић је Србију претворио у ријалити у ком је он највећа звезда!

У време када се у новинама међу главним вестима поново нашла Српска православна црква, што око борбе дарвиниста и креациониста, што око наводних лобирања око тога ко би требало а ко не би требало да буде нови премијер, решио сам да са ђаконом Ненадом Илићем поразговарам о актуелним темама.

Једном сте рекли да власти не одговара јака Црква. Да ли то проистиче из тога јер смо секуларна држава или је то последица постојања власти какву имамо већ 20 година у назад?

Јака Црква овде не одговара ни једној држави после ослобођења од Турака. Историја то показује. Краљ Милан је хтео да контролише Цркву баш као и комунисти, баш као и садашња власт. Јака Црква је увек опасност за државу. Власт на овај или онај начин тежи што потпунијој контроли народа, а глас Цркве који у неким озбиљним тренуцима може да се успротиви владајућој политици никако није потребан владајућим група и личностима. Тренутно је захваљујући и слабостима у унутрашњој организацији наше цркве власт поводом тога прилично мирна.

Некада се стиче утисак да је и поред поменуте секуларности утицај СПЦ у земљи јачи и већи него што би требало да буде. Да ли заиста СПЦ по Вама жели да се пита више него што је то сада, и с друге стране да ли треба да се пита више?

То је само привид који одређена полтика повремено производи са намером. да прогласи активност цркве прекораченим максимумом допустивог а заправо црква у многоме још није добацила ни оно што се од ње очекује.

Није редак случај да када се у Србији помене реч поп и попови – прва асоцијација буду скупа кола, живот на високој нози… Ко је крив за тај први утисак? Ко је довео до тога да баш то буде први утисак?

Добар део тога је последица претераног прихватања световних вредности од стране дела јерархије, што је стварно забрињавајуће, али све у свему – сви заједно праве ту слику. И свештенство и верујући људи, а поготово они са слабом вером или без вере. Црква упућује позив свима. Поготово свим крштеним људима. Ако ја немам снаге да се одазовем позиву Цркве да ограничавам сопствени егоизам и својим делима растем у љубави према другима, наравно да ћу хтети да видим тамо одакле позив стиже само оно што ће ме оправдати. Нико не гледа стотине свештеника који живе скромно и који искрено испуњавају врше свој позив, него десетине оних који живе стандардом вишим од просека. Они више одговарају нашој слабој вери, не изазивају нам грижу савести и доказ су наше сопствене праведности. А још кад се медији дохвате свега тога као атракције…

И кад смо на теми кола – морају ли заиста сви ти ликсузни аутомобили, мора ли возни парк владика да изгледа тако како изгледа? Мало упада у очи…

Не знам. Ако бих ја био у ситуацији да годинама уназад главна тема пред сваки Сабор буде возни парк, можда бих из стратешких разлога дошао са неким скромнијим аутомобилом. А опет – то би вероватно било лицемерно. У начелу владике пуно путују, а у годинама су. Логично је да имају брзе и релативно удобне аутомобиле… А можда може и другачије. Не знам. Пошто тренутно немам аутомобил, немам слично искушење. Заиста не знам шта би ту било паметно. У сваком случају владике би морале да буду свесне драматичног стања у коме народ почиње да доживљава цркву као некакву финансијску корпорацију. А то јесте њихова одговорност пре свега.

Анегдоте су добре за опис нечега па чак и кад можда нису сасвим истините. Не знам да ли је таква она са патријархом Павлом када је коментарисао аутомобиле својих владика и причао о скромности, али је добар пример да се код нас за свештенство не везује често реч – скромност. Зашто је то тако?

Познајем много скромних и добрих свештеника. Трудим се да их не заборавим пред првим негативним примером , а има и негативних примера довољно. Такви свештеници ме обавезују и храбре. Они други ме само кваре и терају ме да их оговарам. Свако бира шта му је потребније.

Кад смо већ код патријарха Павла… Рекли сте да су “и свештенство и владике људи из народа, не само патријарх Павле. Једино што је он имао дар да се у неким стварима издигне изнад клишеа институције.” То је признаћете велика ставр коју је учинио…

Патријарх Павле је био одличан и инспиративан пример неког ко је радио као што је и говорио. Међутим, неспоразум је што је он на позицији патријарха био кориснији као светао пример усамљеног праведника него као неко ко се практично стара о повереној му цркви. Своје квалитете није успео да пренесе у довољној мери на институцију која му је поверена на управљање, а то му је као патријарху био основни задатак. Црква је заједница у којој сви можемо и треба да учествујемо, заједница која сведочи Христа у историји. Данас је време у коме ни генијални појединац не може много да промени, а квалитетна група је насушна потреба. Једини потенцијално субверзивни чинилац, али и једини носилац реалне промене на боље је данас, у време владавине индивидуализма, група у којој можемо да учествујемо, а не појединац.

Сасвим директно питање на оно што је у јавности тема од његове смрти – треба ли он да буде проглашен за свеца?

Светац се не проглашава. Он се препознаје. Многи га већ препознају као светог. Иако спадам у оне који нису били у идиличном односу са старцем који је и те како умео да буде и жучљив, са љубављу се сећам његове искрене и потпуне оданости позиву коме се посветио. Наравно да је и он у понеким стварима грешио, сви људи греше, али он јесте живео за Бога. На начин на који је умео. Светитељи нису савршени и безгрешни људи него они који могу највише да се предају Богу, да Бог посебно делује кроз њих.

Говорите често о потреби за јачањем саборности. Јесмо ли на том путу?

Нажалост, изгледа да нисмо. Још увек не проналазимо драгоцени рецепт како се одупрети с једне стране тривијалном демократизму, а с дуге стране бирократској ауторитарности. Црква је модел здраве заједнице људи, али тренутно нисмо по том питању довољно инспиративни. Ауторитарност уместо ауторитета је велико искушење у нашој тренутној црквеној организацији. Уместо да проналазе у Цркви начин односа са светом и другим људима, многи мисле да у њој треба само да добију религиозне услуге.

Шта је по Вама највећи грех, СПЦ а шта њена највећа врлина?

Ово питање ми се никако не свиђа. Црква као Тело Христово не може бити у греху. Црква као институција која се односи према силама овог света може у неком тренутку да прави погрешне потезе. Појединци из Цркве могу да праве људске грешке и очигледно их и праве. Али Црква је у директној вези са вечношћу која сажиже све оно што није у Богу. Било је у историји Цркве па и наше помесне цркве периода у којима су се грешке множиле, али увек је у њој било и довољно светих који су чврсто држали отворена врата Царства Божијег.
Постоје наше тренутно озбиљне грешке – затвореност сабора за учеснике или макар посматраче који нису владике, држање свештенства у несигурном стању (нема у СПЦ свештеника стално распоређених на своје парохије, сви су привремени) н што ствара моралну слабост, улизиштво у односу на црквене власти и, као нека врста психолошке компензације – прихватање световних вредности у великој мери.

Апелујете на вернике да се активније укључе у Цркву а не само да су ту кад се треба пожалити на њу. Како би по Вама обични верници требало да допринесу бољитку саме Цркве? Како да се то више укључе?

Да се окупљају у црквама на светој Литургији. Она је „бесплатна“ па нема ко ду да се жали да му је скупо. Кад се заједнички помоле и усмере своју вољу на добро – да приволе своје свештенике да се сви заједно баве важним стварима. Ако се функционисање укочи у незадовољавајућем стању и ако је превише оних у јерархији који се мире са тим стањем, морају да се активирају верујући људи. Изнутра, притиском, а не споља – јаловом критиком.
Постоји ли онда по Вама лицемеран однос дела верника према СПЦ?
Лицемерје није резервисано само за свештенство како се обично то представља. Наравно, лицемерно проповедање једног а чињење другог од стране свештенства увек је била саблазан а данас то већ превише одјекује као некакав идеолошки, политички говор, такорећи – лаж. Лицемерје верујућих је да се жале због тога што се од њих очекује да дају паре за много шта у цркви а да не долазе на оно најважније за шта им нико не тражи паре. Лицемерје је да многи само дају свештенику паре за освећење водице што доживљавају као неку малу трговину с Богом, а после то користе још да оговарају свештеника који те паре узме. Лицемерје је и то што прећуткују добре поступке свештеника а прикупљају само лоше као свој алиби за нечињење и лоше чињење. О чему смо већ говорили…

Може ли се веровати у Бога а не веровати у Цркву? Треба ли заиста човеку посредник између њега и Бога?

У духу овог времена лажне слободе неко може да покуша тако „индивидуално“ да верује у Бога али како може бити сигуран да заправо егоистично и нарцисоидно не верује само у сопствену слику о Богу? Бог је за почетак тамо где су „два или“ три окупљена у Његово име.

Каква је то религија супермаркета коју сте споменули једном?

Религија супермаркета је религија Новог Доба. Са замишљених полица религијских искустава појединац бира оно што му одговара. И тако не надилази своја ограничења него се само затвара дубље у њих.

Не могу да Вас не питам о симболима и симболици који ми парају очи. Шта је то кад неко у кола окачи дрвени крст од пола метра, или га окачи о груди, или истетовира… Шта је то? Чега је то симбол?

Лошег укуса, паганског усмерења… Пре свега неутемељености у вери што се покушава надоикнадити спољним знаковима.

Ви сте неко ко је одувек јасно и гласно говорио о свему ономе што су многи ћутали када је у питању СПЦ. Јесте ли због тога трпели или трпите одређене последице због тога?

На овај или онај начин – наравно трпим. Пре свега финансијски. Тако то иде у овом свету. Свака слобода кошта. А свака критика требало би да садржи и одговорност. Сигурно да и ја повремено погрешим у својим проценама, али без ризика грешке тешко је пробити клишее и инерцију. Неко мора и тај ризик да преузме. А ако је грешка озбиљна – човек мора да има снаге за искрено покајање и исправљање.

Када видите да политичар (били опозициони било из власти) одлази у Патријаршију по савет, мишљење, подршку… Шта Вам прво прође као мисао – Шта ће тамо? Добро је да је тамо. Или нешто треће…

Добро је да је тамо, а о мотивима тешко је судити. Заиста. Кад видим политичаре који на сва уста причају против Царства Божијег, рекламирају неправославне ауторитете, који релативизују веру или уопште не показују ни трунку интересовања за њу – наравно да посумњам да се не ради о чистим намерама, већ само о стицању политичких поена или жељи да се црква држи под контролом.

Каква нам је власт?

Катастрофална.

А опозиција?

Катастрофална.

Како доживљавате то што нам из године у годину говоре да нам је, како кажу, објективно боље али ми то изгледа не осећамо?

Кад сам био дете један од популарних стрипова је био „Мандрак“. Хипнотизер. Моћан. Ко да одоли могућности да може да хипнотизује хиљаде и милионе људи коју данас тако великодушно потпомажу медији? Само зрели и одговорни људи.

Сада већ бивши председник Србије Томислав Николић је подигао цркву. Шта мислите о томе? И, с обзиром да живимо у земљи у којој живимо, да ли је било ако хоћете и богоугодније да је подигао болницу… Или барем инвестирао у обнову неке?

А шта би било да није подигао ништа? О чему бисмо онда говорили? С Богом нема трговине, тако да се с те стране не треба много узбуђивати. А то да ли је тиме вођена и нека трговина с народом – могуће. Очигледно није најбоље успела. А болница – наравно да бисмо сви били одушевљени. Само мислим да је болница много скупља. Ко има паре за тако нешто? Само велики богаташи којима данас не пада на памет да следе пример великих српских добротвора. А ни ти некадашњи добротвори нису баш увек стицали новац на најпоштенији начин.

Ако оставимо по страни да ли је Николић уопште требало или не да подигне цркву, да ли можемо а да не поставимо као јавност питање – одакле новац за тако нешто? Или се то несме? Или није пристојно?

Што да није? С обзиром да се ради о председнику државе који има одређену плату – може да се седне и израчуна. Ја заиста не знам да ли он води и неке приватне послове и колико од тога зарађује. Ваљда би требало да то неко зна.

У каквим временима ми данас живимо?

Живимо у таквим временима да ћемо се стидети – неки онога што су радили, неки онога што нису радили. Можемо их назвати временима „Тамног вилајета“. Времена без доминантне вере времена нису добра. Вера у новац, Мамона, је понижавајућа за људски род.

Ви сте и човек позоришта и не могу да Вас не питам о стању културе и некултуре у Србији. Јесмо ли ту дотерали цара до дувара?

И стање културе говори о томе да смо ушли у самоубилачку фазу једне очајне колоније која има озбиљну прошлост и бедну садашњост. Рекло би се да не желимо да опстанемо као народ и као култура. Оних чувених 0,6 посто из буџета за културу о томе речито говоре. Али и јадан послушнички менталитет „културне елите“. Част малобројним изузецима. Достојевски на једном месту каже да је стваралац кад је аутентичан – самим тим дубоко националан. Јадни су покушаји одрицања од целокупне традиције и некритичке имитације западних узора, а не ваља ни јалов лажни традиционализам који се бави обожавањем пепела историје уместо одржавања ватре.

Сарађивали сте са значајним именима нашег глумишта Мирјаном Карановић, Мимом Караџићем… Ипак остаје жал за неостварену сарадњу са Зораном Радмиловићем.

Са Мирјаном и Мимом сам највише радио на академији, за време студија. Радио сам и са покојним Батом Стојковићем, Данилом Лазовићем, радио сам пуно тога са Петром Божовићем и Гораном Султановићем и са многим другим одличним глумцима. Нажалост Зоран Радмиловић који је био у подели једне представе коју сам радио у Атељеу 212 разболео се и уочи почетка рада на представи упокојио се. Да, жао ми је што нисам са њим радио. Био сам млад и имао сам и те како шта од њега да научим.

Ријалити је загосподарио медијским небом. По Вама, свакоме ко добровољно више од 3 сата гледа ријалити треба забранити да може да гласа на изборима. Јесте ли и даље при том ставу?

Наравно. Спрега неморалне политике и заглупљивања народа држи нас овде где смо. Код нас су механизми онога што се назива савременом „демократијом“ тако болно видљиви мада овако или онако они делују и другде у свету. Можда није лоше за разбијање илузија. Ако успемо да одвојимо поглед од тих сиротих људи чије лажне животе пратимо као утеху за наше бедно живљење и низак степен личне остварености. Многи немају снаге за то а новине које разрађују каљугу ријалитија због тиража у многоме помажу продубљивању болести.

Многи политику код нас пореде са ријалитијем. Има ли у томе истине?

Не само код нас. Шта рећи кад дођемо у ситуацију да навијамо за једну звезду ријалитија против зле жене у избору за владара најмоћнијег царства данашњице које и те како утиче на наше животе? Наш владар је, шта год имали да му замеримо, а имамо много тога, у првом ешалону вазалских владара који су схватили да је ријалити данас добитна комбинација. Током изборне кампање учинио је све да убеди народ да је и он звезда ријалитија.

Утихнула је, засад, броба између дарвиниста и креациониста код нас али ме занима, по Вама, откуд одједном та тема на дневвном реду у Србији? Откуд толико простора за сукоб који није од јуче? Да ли је и та тема била одвраћање пажње јавности од неких других ствари?

Заиста не знам како се та тема пробила у први план. И зашто баш сада. Сукоб у вези са науком у широј јавности је бесмислен, али сукоб вере и идеологије које се заклања иза науке никако није бесмислен. Непрепознавање суштине проблема, а то је да се нешто из науке, која је иначе данас беспоговорна као вера некада, користи у стварању слике бесмисленог света, света без Бога, довело је до низа погрешних поступака на разним странама. Показали смо као црква у свему томе и неке слабости, недовољно спремности да разумемо једни друге. А да ли се ради о скретању пажње јавности са других проблема – могуће је. Не знам. Очигледно нас из дана у дан медији засипају најразличитијим проблемима на које трошимо енергију уместо да се концентришемо на препознавање каљуге и начина изласка из ње.

Да ли вера у Бога чува човека од страха од смрти?

Не чува вера човека страха од смрти, него је вера неопходна да би човек могао да се суочи са смрћу као кључним проблемом живота. Смрт је кроз целокупну историју цивилизације била централна тачка према којој се одређују вредности, страшна препрека коју треба превазићи. Страх ове културе од смрти је постао за човека понижавајуће јак, толико да нико ни не сме о њој да мисли и њоме се бави. Подметнули смо себи испред смрти разне мање страхове да не би о њој мислили. Пре свега страх од болести, где наука има своје велико „свето“ место. А опет – смрт нас чека па чека. И само васкрсли Господ нас може превести преко те препреке на коју бисмо да заборавимо све док неумитно не стане пред нас. И онда пред њу ступамо беспомоћни у паралишућем страху.

И за крај… Кажу ако желиш да насмејеш Бога ти му само реци своје планове. Има ли по Вама Бог заиста последњу реч?

Не, него нас двојица.

Извор Курир

 

Информације о pravdaipravo

Погледајте такође

ИЗБОРИ У МЕДВЕЂИ ФАРСА И ЈОШ ЈЕДНА ПРЕВАРА ВЛАДАЈУЋИХ САМОЖИВАЦА …

Синоћ су напокон завршени општински избори у малој општини на југу Србије Медвеђи.Власт СНС, СПС …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *