Ćerka srpskog glumca o ocu: Petar Kralj, zauvek kralj

Ne očekuj da ti nešto pripada, bićeš nesrećna. Ne očekuj da drugi nešto moraju da urade za tebe. Očekuj od sebe. U životu postoji milion stvari kojima možeš da se baviš, ništa nije oglavu. Maštaj! Ovo su neke od lekcija koje je Milica Kralj dobila od svog oca

Bio je monarh glume i boem života. Promovisao je skromnost, dobrotu i lepo vaspitanje do poslednjeg daha. Imao je skoro pobožan odnos prema svojoj profesiji, ogroman strah kad bi izlazio na scenu, naročito kad treba da igra pošto bi dobio neku nagradu. Plašio se da će baš te večeri neko prvi put da dođe u pozorište i kaže: „Da li je moguće da je ova krpa dobila tu nagradu?“ Strahovao je da će on biti baš taj zbog koga će gledalac-početnik da izgubi veru i u glumu i u nagrade i u pozorište i da će otići kući pitajući se: „Ako je ovaj najbolji, kakvi li su onda najgori.“ Mala scena Ateljea 212 danas nosi njegovo ime, a taj gledalac-početnik verovatno i dalje dolazi i čeka da se pojavi Petar Kralj.
Rođen je dva dana pred početak Drugog svetskog rata, u Zagrebu, kao sin jedinac gimnazijalskog profesora istorije Ðorđa i profesorke geografije Stanislave Kocan, koja je bila poljsko-ukrajinskog porekla. Znao je da pošalje roditeljima razglednicu s mora: „Hvala što ste me doneli na ovaj svet.“

Sahranjen je 2011. u Aleji zaslužnih građana, na beogradskom Novom groblju. Iz prvog braka s glumicom Ljiljanom Gazdić ima kćerku Milicu. Posle se oženio balerinom Sonjom Divac.

Milica je rediteljka, upravo je završila s probama komada Mile Mašović Nikolić „Car je go“, po motivima Andersenove bajke „Carevo novo odelo“, i sprema se za odlazak na odmor. Premijera se očekuje u septembru u „Dušku Radoviću“.

Njeno prvo sećanje vezano za tatu je – šaka.

„Moja mala šaka u velikoj šaci koja je topla i pruža osećaj sigurnosti. Smirujući glas čita mi „Biberče“ i ja zaspim. Ljubav.“

Pretpostavlja da je on presudno uticao na njeno odrastanje i kasnije profesionalno formiranje.

„Kad živiš u glumačkoj porodici, imaš samo dva puta – da od pozorišta pobegneš glavom bez obzira ili da se u njega bezrezervno zaljubiš. A pošto si svestan i onih loših osobina, onda ako se zaljubiš, to bude neka ozbiljnija vrsta zaljubljivanja. Pozorište je tad bilo utočište i istinski hram umetnosti i privilegija je bila da možeš da pobegneš u neku magičnu kutiju i zaroniš u neki lepi svet, pa ma koliko se on zapravo bavio ružnim. Mene su učili da se trči maraton, a danas su važne samo kratke deonice. Nisam stara, ali moram da kažem da je ono vreme delovalo smislenije. Ljudi su se više družili i razgovarali, a i slušali. Postojali su autoriteti, u pravom smislu reči. I više je bilo radosti. Danas ako se raduješ, ispadneš naivan, glup, smešan. Bez veze.“

Perin profesor glume Predrag Bajčetić reći će da je delovao kao stidljiv jer je bio obazriv, a kasnije, kad je i sam počeo da obučava ljude za „izvođenje glumačkih radova“, posebno je držao čas razbijanja stida, gde je glavna mantra bila: „Razbij stid, otvori se, ne srami se ničega.“ I stalno im je ponavljao: „Slušaj, nemoj da glumiš da slušaš, nego slušaj.“ Lekcije koje je dobila od oca Milica skoro da recituje.

Sreća je u malim stvarima. Raduj se.
Gde god se zadesiš, možeš da urediš da ti bude dobro.
Ne očekuj da ti nešto pripada, bićeš nesrećna.
Ne očekuj da drugi ljudi nešto moraju da urade za tebe. Očekuj od sebe.
Tvoje je samo ono što ti je u stomaku.
Čuvaj i raduj svoje prijatelje.
Ne stidi se da kažeš „volim te“.
U životu postoji milion stvari kojima možeš da se baviš, ništa nije oglavu.
Maštaj!
„Njegov osmeh i radost na poklonu pred publikom, to se ne može zaboraviti. Smatrao je da na poklon treba izaći sa osmehom, ali i da nije – to je kod njega bilo prirodno i stvar posvećenosti i uzvraćene ljubavi. U svojoj bolesti bio je veličanstven. Da se postide svi oni skloni kukanju. Nikad, pa ni u bolesti nije želeo da opterećuje nekoga. Otišao je spokojan jer je imao svoj mir. A i gradio ga je celog života. Njegovo geslo je bilo: ‘Najvažnije je da čovek može mirno da spava.’ Otišao je okružen ljudima koji ga vole i koje je voleo. Okružen ljubavlju koja nije bila tajna. Često je ponavljao: ‘Kad nekog voliš, nema razloga da se stidiš da mu to kažes.’ Nije se stideo da kaze ‘volim te’, a bio je izuzetno stidljiv čovek.

Izvor Newsweek

Фејсбук коментари
Подели објаву наShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

Погледајте такође

ШЕШЕЉ НАУЧИО СИНОВЕ, НАЈБОЉИ БИЗНИС СУ ПАТРИОТИЗАМ И ПОЛИТИКА

Шешељ “јуниор”  ПОСТАО посланик. Александар Шешељ је студент, а рођен је 1993. године. Он је …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *