Naježićete se kada čujete šta je kralj Milan rekao Rusima kad su hteli Bugarima da daju Niš

Počelo je srpskim ustankom u Hercegovini, a moglo je da se završi sa Nišom u bugarskim rukama. Tako su, barem Rusi i velikobugari hteli da bude. Srećom, umešala se Austrija, umešala se Nemačka, a umešao se i Milan Obrenović rečenicom koja je zlatnim slovima upisana u srpsku istoriju i to zaslugom Stevana Sremca!

Bilo je leto 1875. godine, početak jula, kada je Hercegovinom odjeknula moćna nevesinjska puška, pre nego što se proširila na Bosnu, i uzdrmala sultanov tron u Carigradu.
Događaji su se potom nizali kao na traci: Srbija i Crna Gora ulaze u rat protiv Otomanskog carstva da bi pomogli braći preko Drine, potom Rusija ulazi u rat i oslobađa Bugarsku te primorava Osmanlije da u predgrađu Istanbula potpišu Sanstefanski sporazum i stvore Veliku Bugarsku.

Austrija i Nemačka staju na stranu Srbije i primoravaju Rusiju i Tursku na Berlinski kongres.

 

Zašto su Austrija i Nemačka stali na našu stranu, i zašto protiv Rusije? Zar nam Rusi nisu večito bili braća i prijatelji? Zar će nas Germani braniti od braće Slovena?

Idemo redom. Prvo, ni Beč ni Berlin nisu stali na stranu Beograda iz ljubavi, jer tako nešto ne postoji u geopolitici; samo naivni ljudi misle da se spoljna politika vodi srcem: naprotiv, vodi se mozgom. Stali su na našu stranu jer nisu želeli da Rusija ima tako moćnog agenta na Balkanu, što bi Velika Bugarska svakako bila.

Sanstefanske-granice-Bugarske-670x468

Rusija je pre San Stefana planirala da Velikoj Bugarskoj da nezamislivo veliku teritoriju: današnja Bugarska, plus Niš, Pirot, Vranje, Prištinu, Prizren, Povardarje, Ohrid, grčku Makedoniju, grčku Trakiju, i tako dalje… U pitanju je teritorija Bugarske egzarhije, pravoslavne crkve otcepljene od Carigradske patrijaršije pod sultanovim patronatom, i debelo proširene zahvaljujući obmanama lokalnog stanovništva u Makedoniji i istočnoj Srbiji te nameštenim plebiscitima.

Bio je to združeni rusko-bugarski plan, koji je predstavljao veliki šok za rusofilski nastrojene Srbe koji su to prestali da budu kada se pročulo šta se dešava. Iznenadni i snažni talas rusofobije je preplavio osvešćenu i iz slovenskog sna probuđenu Srbiju, koja je sve do tog trenutka bila ubeđena u bratstvo i jedinstvo sa tronom u Sankt Peterburgu (setite se samo sna Svetog Petra Cetinjskog o obnovljenom Dušanovom carstvu na čijem je tronu trebalo da sedi upravo ruski imperator).

 

Knez (od 1882. kralj; uzgred budi rečeno, podigli smo se na nivo kraljevine zahvaljujući dogovoru sa Austro-ugarskom da nećemo tolerisati podrivanje njihovog ustavnog poretka) Milan će se ubrzo okrenuti Srednjoj Evropi što se tiče spoljne politike (naša ekonomija je i tada, kao i pre toga, kao i sada, vezana gotovo isključivo za centralnoevropski prostor), ne želeći više da robuje pogubnoj slovenskoj sentimentalnosti koja je od samog početka bila imperijalistički instrument najveće nacije u našoj lingvističkoj skupini.

Rusi su naravno morali znati da će nas ovo posvađati sa Bugarima sa kojima smo sve do tog trenutka sarađivali; možda su zato sa ovim i pokušali, iako je još uvek bila živa ideja o zajedničkoj državi koju je sa Bugarskim odborom u Bukureštu potpisao knez Mihailo Obrenović desetak godina ranije. Zavadi pa vladaj: isto ponašanje kao i ono bečkog dvora.

Bilo kako bilo, šta god bio rezon koji je stajao iza ovakvog ponašanja ruske vlade, zanimljiva je anegdota koja se desila kada se pročulo šta Rusija planira da da Bugarima a na uštrb Srbije.

Naš čuveni pisac Stevan Sremac ovako je opisao šta je uradio Milan Obrenović neposredno pre San Stefana. On je naime odveo ruskog konzula do Ćele-kule u Nišu (grada koji smo mi oslobodili) i rekao mu:
“Evo, ekselencijo! Kada Rusi načine još jednu ovakvu Ćele-kulu od srpskih glava, i ovu moju povrh njih metnu, tek tada će Bugari dobiti Niš!”  I uspelo je. Rusi su odustali od davanja Niša Bugarima, ali su im ipak dali Pirot i Vranje. Posle Berlinskog kongresa sva tri grada će završiti u našim rukama, a Bugari će ostati u potpunosti kratkih rukava. Valja ovde naglasiti i da se Rusija 1914. godine iskupila za ovaj greh (i sve ostale grehe učinjene nam u poslednjih 200 godina), mada je diskutabilno zbog čega je tačno ušla u Prvi svetski rat. Ipak, poklonu se u zube ne gleda.

Inače, ako neko ne zna (a iskreno se nadamo da takav ne postoji), Ćele-kulu podigao je Husid-paša od 952 lobanje srpskih junaka koji su poginuli junački u Bitci na Čegru, u kojoj je veliki Stevan Sinđelić opalio u punu burad baruta i time izazvao smrt 16.000 Osmanlija i nešto malo preostalih Srba. Namera Otomana je bila da time zastraše Srbe. Efekat je bio potpuno obrnut.

 

Francuski putopisac Alfons de Lamartin zapisao je 1833. godine pri poseti ovom spomeniku: “Neka Srbi sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu decu koliko vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po kakvoj su je cenu platili njihovi očevi”.

(Istoriska činjenica)

Фејсбук коментари
Подели објаву наShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

Погледајте такође

ШЕШЕЉ НАУЧИО СИНОВЕ, НАЈБОЉИ БИЗНИС СУ ПАТРИОТИЗАМ И ПОЛИТИКА

Шешељ “јуниор”  ПОСТАО посланик. Александар Шешељ је студент, а рођен је 1993. године. Он је …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *