Почетна / Архива / SRBIJA NIJE DRŽAVA a SRBI NISU NAROD, EVO ZAŠTO………

SRBIJA NIJE DRŽAVA a SRBI NISU NAROD, EVO ZAŠTO………

Srbija nije država a Srbi nisu narod, evo zašto …..

Jedna od važnih tačaka globalizma (atlantizma) je: od države napraviti – teritoriju, a od naroda – stanovništvo.

Kad ima države ima i reda, a on je propisan ustavom i zakonima koji štite narod. Osnovni pokazatelj da je neka država svedena na teritoriju, a njen narod na stanovništvo, stanje je u kome je ustav suspendovan, a zakoni i sudovi takvi da uvek štite strance na račun domaćeg življa.

Evo tri slučaja iz Srbije.

Od Maje Kocijančič, portparolke Evropske komisije (a to je naziv za vladu EU), saznali smo 10. decembra 2016. (a preneo Tanjug), da je Srbija, dan ranije, „uputila obaveštenje o prestanku službe sudija, tužilaca i administrativnog osoblja (na Kosovu), koje stupa na snagu 10. januara 2017, posle čega će biti izvršena njihova integracija u kosovsko pravosuđe“.

Dakle, Vlada Srbija je, svojom odlukom, otpustila iz službe sve sudije i tužioce koji rade na teritoriji Kosova i Metohije (prvenstveno u četiri opštine Severnog Kosova) i uputila ih da se, od 10. januara 2017. godine, stave u službu secesionističkih struktura koje sebe nazivaju nezavisnom „Republikom Kosovo“.

Po našem Ustavu,  „sudska vlast je jedinstvena na teritoriji Republike Srbije“ (čl. 142, st. 1), „sudijska funkcija je stalna“ (čl. 146, st. 1), a u izuzetnim slučajevima „odluku o prestanku sudijske funkcije donosi Visoki savet sudstva“ (čl. 148, st. 2). Nema govora o tome da vlada može svojom odlukom da otpusti iz službe sve sudije i tužioce s jednog dela zemlje, a kamoli da ih uputi da se zaposle upravo kod „države“ koja nastaje na nekom delu Srbije.

U Srbiji je, očigledno, suspendovan Ustav i ukinuta je podela vlasti, jer je egzekutiva preuzela nadležnosti judikature, a Vlada ne haje za ono što piše u Ustavu. I da li se neko zbog toga pobunio? Ne, „pojeo vuk magarca“. Očigledno je da tabloidizovana javnost prihvata suspenziju Ustava, što i sama sudska vlast prima ćutke, zaključno sa ovlašćenim braniocem Ustava – Ustavnim sudom.

Drugi primer: u Srbiji su strane banke sklapale sa građanima ugovore o stambenim kreditima koji su se pokazali kao očigledno nepravedni; recimo,  građanin bi uzeo kredit od 50.000 evra, indeksiran u švajcarskim francima, a posle deset godina uredne otplate dugovao bi još 90.000 evra. Ako to nije zelenaštvo onda zaista nije jasno za šta bi se ta reč mogla upotrebiti.

No, ne samo da Narodna banka nije ništa preduzimala da zaštiti građane – kao, recimo, u Hrvatskoj – gde su svi krediti u švajcarcima automatski konvertovani u evre prema kamatnoj stopi koja je važila na dan sklapanja ugovora. U Srbiji nisu reagovali ni tužioci ni sudovi, kako bi svojim odlukama zaštitili građane. Tek 10. oktobra 2016. doneta je prva presuda po privatnoj tužbi kojom je poništen kredit građaninu od sedam miliona dinara pozajmice (indeksiran u švajcarcima), jer je on posle osam godina otplate, tokom kojih je banci isplatio 6,5 miliona dinara, ostao dužan još – 13 miliona.

No, kada se očekivalo da 20.000 građana koji imaju kredite u švajcarcima bar preko sudova dobiju zaštitu, ispostavilo se da su pojedini sudovi sklopili povlašćene ugovore s tim istim bankama o specijalnim stambenim kreditima za sudije. Kada je opozicija upozorila Premijera da je to, praktično, bankarska korupcija sudija i zatražila da se čitava stvar ispita, Premijer je odgovorio „da nikome, pa ni sudijama, ne može da se zabrani da uzmu kredit, a da građani imaju mogućnost da traže izuzeće tog sudije“ (kao da građani znaju ko je od sudija uzeo stambeni kredit).  

Očigledno, na delu je savez domaćih političara i stranih bankara kojim se, uz korupciju sudija i izigravanje zakona, upropašćavaju građani. I opet, najveći deo javnosti ćuti i teši se mišlju – „šta me se tiče, nemam kredit u švajcarcima“. Ali, svako od nas, jamačno, ima nekog posla sa bankama i sudovima, i svima je u interesu da te dve sfere budu regulisane i funkcionalne. Za to je prvenstveno zadužena država, a ona u slučaju Srbije kao da neće da postoji.

I treći primer – Kragujevčanina Dragana Arsenijevića sa ženom i petoro dece sudski izvršitelji izbacili su na ulicu iz njegovog pradedovskog doma, pošto je Draganova kuća (vredna 40.000 evra) prodata na javnoj licitaciji za 9200 evra zbog ranijeg porodičnog duga od 4600 evra. Sudski izvršitelji tom prilikom su izjavili da „država mora da obezbedi zaštitu dece i roditelja, ali ne nauštrb prava poverioca i kupaca nepokretnosti“. Iz Komore izvršitelja Srbije saopštili su da je „pravda ostvarena“, jer je „bivši vlasnik boravio u nekretnini koja je prodata na ime duga i nije njegovo vlasništvo na osnovu pravosnažne presude“.

„Takav je zakon“, reći će neko, „to je kapitalizam“. Podsetiću stoga na paragraf 471 Zakonika o sudskom postupku u građanskim parnicama Kneževine Srbije, iz 1865, koji je zatim potvrđen Zakonom o okućju iz 1873. Tim odredbama utvrđen je minimum poseda domaćinstva koji se nije mogao sudski ili na bilo koji drugi način prodati zarad duga ili zbog izvršenja kakve presude. Minimum je obuhvatao: kuću, plug, kola, volovsku zapregu, kobilu sa ždrebetom, kravu s teletom, 10 ovaca, 5 svinja, 5 koza, alat, hranu do sledeće žetve, a što se zemlje tiče, 5 dana (1 dan = 1.600 kvadratnih hvata) zemlje i okućnicu od 1 dana oranja.

Srbija je tada bila „kapitalistička“ država, ali je bila država koja je štitila svoj narod, u kojoj su poštovani Ustav (1869) i zakoni. Uporedite tu Srbiju i današnju i videćete razliku objašnjenu upravo na početku ovoga teksta: država je postala teritorija, narod stanovništvo.

Da li bi u Srbiji 19. veka vlada mogla da deo zemlje preda nekoj drugoj „državi“, a sve sudije s tog dela zemlje da otpusti? Da li bi u Srbiji 19. veka bilo dopušteno stranim bankama da neomeđeno i nekažnjeno ugovaraju zelenaške kredite sa domaćim stanovništvom? Da li bi u Srbiji 19. veka porodica s petoro dece mogla biti isterana na ulicu zbog naplate duga?

Na sva tri pitanja odgovor je isti – ne bi; jer je Srbija bila država; i jer su Srbi bili narod.

Pa kad nas danas neko pita „a šta da se radi“, evo jednostavnog odgovora – da ponovo dobijemo državu i da ponovo budemo narod.

Piše: Slobodan Antonić

Izvor: (fsksrb.ru)

Информације о Ana Markovic

Погледајте такође

ЗАШТО COVID – 19 КОСИ АМЕРИКАНЦЕ?

Објашњење није само у томе што су власти САД у почетку потцењивале епидемију, него и …

Један коментар

  1. ЗАР СВЕТ И ЕВРОПУ НИЈЕ СРАМ
    И ИЗДАЈНИЧКИ СРПСКИ ШЉАМ ?

    Ни један камен земље Србије,
    под овим Сунцем сигуран није?
    докле га газе чизме тиранске,
    Храмове руше хорде албанске.

    Није сигурна трешња у цвету,
    јер ће пауци да је заплету,
    Пауци људи што крију лице,
    Око цркава заплићу жице.

    Европски олош чим Сунце зађе,
    за нови злочин прилику нађе,
    Србима срце чупа из груди,
    за злочин нема ко да им суди.

    Свет и Европу зар није срам,
    гробља скрнави шиптарски шљам,
    и манастире српска кандила,
    руши и пљује нељудска сила.

    Косово је Јерусалим српски,
    по њему вршљају моћници дрски,
    да на гробници српских хероја,
    саграде паклена здања своја.

    Фашистима су увек Срби мета,
    и нашим јудама из „преокрета“,
    Чак ни к`о Ирод руке не перу,
    кад за вечеру продају веру.

    Некад су Срби клели Јуде,
    и кажњавали их без пресуде,
    А данас људе без морала,
    чека ордење и похвала.

    Кукавни Срби у страху ћуте,
    у свом не знању још не слуте,
    Само ти видиш драги Боже,
    Бранковићи се рађају – множе!

    Миодраг Томић Стублински

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *