КРИМИНАЛ У ВРХУ СНС

Александар Вучић злоупотребљава функцију председника Владе како би, утичући на тужилаштво, судове и полицију, заштитио свог кума Петра Панића, званог Пана, сарадника сурчинског и земунског клана, двоструког убицу, осуђиваног на затворску казну због наношења тешких телесних повреда, данас угледног члана Главног одбора СНС и сувласника „Хи Фи Центра“. Откад је Вучић изабран на место премијера, Панић је починио више кривичних дела о којима је јавност обавештена, постоје конкретни докази и сведоци, а Републичко јавно тужилаштво ништа није предузело.

Каквог човека Вучић штити најбоље илуструје његов досије, десетоструко дебљи до докторске дисертације министра полиције Небојше Стефановића. На примерима кривичних дела које је починио Петар Панић могао би да дипломира сваки студент Правног факултета.

10801590_1378739525758722_1808416976348403641_n

До ангажмана у обезбеђењу Српске радикалне странке, Панић је био обичан младић из предграђа. Живео је с родитељима у Миријеву, неки кажу да је чак покушао да студира географију. Кад је стекао Шешељево поверење, све га је кренуло – паре, аутомобили, утицај…

Статус „жестоког момка с београдског асфалта“ стекао је брзо, после првог убиства. Панић је учествовао у пуцњави која се 1992. догодила у једном београдском кафићу. Погинуо је један човек, а Панић је, после једномесечног притвора, пуштен на слободу услед недостатка доказа.

Иако је новинарима причао да у СРС-у ради за плату од 200-300 марака, Панић је успешно развијао бизнис. Са бившим спортистом Дарком Ђикановићем покренуо је ноћни клуб „Архаик“. Сарадња је трајала до 2. септембра 1995, кад су се потукли до смрти. Према полицијским подацима, Панић је Ђикановића одвезао у Ургентни центар, али није било помоћи, младић је сутрадан преминуо. Окружни суд је прихватио Панићево објашњење да је Ђикановић пред „Архаик“ дошао пијан, почео свађу и први потегао пиштољ. Према пресуди, Панић је „у нужној одбрани“ ударио партнера, који је пао, ударио главом о бетон и задобио кобне повреде.

Месец дана касније Шешељев телохранитељ ипак је заглавио у притвор. Извесни Горан Батула, који је био осумњичен за више кривичних дела, током истраге сведочио је да су га Панић и неки заједнички пријатељи наговарали да постави експлозив код Бајлонијеве пијаце, у Жаркову и Вождовцу. Наравно, опет није било довољно доказа.

Како изгледа спрега политике, полиције, судства и мафије, Панић је личним примером демонстрирао 1997-98, кад је постао незванични господар Земуна. Радикали су преузели власт у тој београдској општини, Шешељ је постао председник општине, Николић директор Пословног простора, Вучић „Пинкија“. Челници СРС-а нису много држали до закона, правне проблеме решавали су уз помоћ Панићевих наоружаних батинаша. Упадао је у општинске станове, истеривао неподобне породице са станарским правом и омогућавао усељење радикала.

Уз асистенцију свемоћног Пане, Шешељева секретарица Љиљана Мијоковић упала је у стан породице Барбалић. Шовинистичку фарсу с пљачкашким мотивом, Шешељ је оправдавао причом да је Иван Барбалић Хрват и да његов шестогодишњи син Дарио има хрватски пасош, а да деца с „домовницом“ немају места у српским обдаништима. После телевизијског дуела са Шешељем, 16. јула 1997, у студију БК ТВ, Петар Панић претукао је Николу Баровића, адвоката породице Барбалић. Војвода је збијао шале о „кори од банане“ на коју се поклизнуо Баровић, пао и сломио неколико ребара и носну кост на три места. Суд је тек седам година касније, кад су се стекли политички услови, санкционисао то силеџијство.

Шешељ је био бржи. У знак захвалности за верност и дивљаштво у служби, свом телохранитељу је омогућио да ради што год хоће.

А, Пана је хтео туђе.

За почетак, свидела му се кућа у Шилеровој улици бој 75, у власништву породице Смиљанић. Према власничком листу, кућа је припадала Милки Шмитран, Јелки Негован, Будимиру, Ђури, Милкици и Милени Смиљанић. Милка Шмитран је 12. јуна 1997. свој део од 5/18 дала Богољубу Стојановићу у замену за кредит од 50.000 марака. Дуг је откупио Петар Панић, чиме је стекао право да потражује задужени део имовине. Панићеве планове отежали су остали сувласници, који су одбијали да му продају свој део куће.

– Под принудом и из страха за мој живот, мој отац је 12. септембра 1997. дао пуномоћје Драгани Кушар, адвокату Петра Панића, да у његово име закључи уговор о продаји сувласничког дела куће, с тим да се купац обавезује да у 13 месечних рата исплати суму од 65.000 марака. Међутим, како Панић после месец дана није испунио обавезу и исплатио прву рату, отац је у октобру поништио пуномоћје, што је и заведено у Четвртом општинском суду, тако да Панић није могао да укњижи кућу у своје власништво – објашњавао је Ђуро Смиљанић агонију у којој се нашао.

Јелки Негован, према Смиљанићевом сведочењу, Панић је претио да ће јој поклати целу породицу уколико му не прода свој део од 3/18 куће и ако покрене судски спор против њега. Негован је још добро прошла, тражила је и добила заштиту Градског СУП-а. С друге стране, земунска полиција, на чијем челу се налазио Бобан Максимовић, није хтела ни да саслуша приговоре на Панићеве поступке.

– Притисци су кулминирали у мају 1998. када је Панић потегао пиштољ на мене у центру Земуна. Присиљавао ме је да пристанем да ми у замену за кућу да плац у Вртларској улици и неку земљу у Јакову, на шта нисам пристао – причао је Смиљанић, на кога је касније пуцано и запаљен му је ауто.

Значајну улогу у овом скандалу има судија Ђорђе Мирковић, који је 1997. уписао хипотеку на кућу Смиљанића, само на основу неважећег купопродајног уговора. Без обзира на мотив којим се водио, Мирковић је од тада брзо напредовао у каријери, све до функције председника Четвртог општинског суда, на коју је постављен у пролеће 2001. Оправданост сумњи о његовој сарадњи с мафијом потврђује чињеница да је управо он донео одлуку да се Дејан Миленковић Багзи пусти из притвора после атентата на Зорана Ђинђића код хале „Лимес“.

Породица Смиљанић је тек почетком 2008. успела да добије правоснажну пресуду о враћању куће коју је запосео Петар Панић.

Његова сарадња са сурчинско-земунским гангстерима документована је и у судским списима Четвртог општинског суда, у процесу који је вођен против њега због пребијања Бранка Муњизе.

Крајем 1997. Панић је пожелео да на углу Угриновачке улице подигне киоск. Општина му је, наравно, дала разне дозволе, па и оне на које није имала право, пошто та јавна површина није под њеном, него под јурисдискцијом републичких органа. Кад нешто науми, Панићу закони не представљају проблем. Зато је темеље за киоск ископао испред куће Бранка Муњизе. Љут што му је заграђен прилаз капији, Муњиза је, после серије дописа општинским властима, на које није добио одговор, преузео ствар у своје руке. Тачније, узео је лопату и почео да затрпава темељ.

– Тада се у црвеном „поршеу“ појавио Панић. Стао је, изашао из аута и кренуо према мени. Мислио сам да хоће разговор, али чим је пришао близу кренуо је да ме удари песницом. Успео сам да блокирам ударац, па се он окренуо, отрчао до кола и узео пиштољ. Пошао сам за њим и оклизнуо се на блато, уганувши ногу. У том моменту, Панић ме је три-четири пута ударио пиштољем по глави и ногом у лице. Тада сам изгубио свест – испричао је Муњиза („Наша Борба“, 15. децембар 1997.)

Његов исказ потврдили су комшија Драган Здравковић и адвокат Федор Рибичић, који су били присутни, али нису могли да спрече насиље.

Иако је Шешељ тај инцидент представљао као „обичну комшијску чарку“, тек на суђењу видела се права истина, која је неколико година касније изазвала трагичан хаос у Србији.

У Четвртом општинском суду, у чијој надлежности је Земун, у корист Панића сведочили су најмоћнији мафијаши у држави: Душан Спасојевић Шиптар, Љубиша Буха Чуме, Милан Јуришић, Ђорђе Крсмановић и Лоран Милић. Захваљујући судијама Мирјани Илић, Милану Дилпарићу и Зорану Тејићу, поступак је отишао у застаревање и силеџијство Петра Панића није санкционисано.

Уласком радикала у црно-црвену коалицију са СПС-ом и ЈУЛ-ом, проширили су се моћ и утицај Панића. Таман кад му се чинило да је постао недодирљив, да му нико ништа не може, изрешетан је са осам метака. За разлику од Смиљанића, Муњизе и Баровића, Љубомир Јовановић, звани Стаклени, одговорио је истом мером.

Стаклени је био високо рангиран у сурчинском мафијашком клану, у „Белој књизи“ МУП-а Србије налазио се три места испод боса Чумета. После убиства Зорана Шијана, једно време се скривао, а за њим је била издата потерница, не зна се због чега. Иако су из истог миљеа, упућени на исти ганг, нису избегли ватрени окршај.

Сукоб је изазвао Панић, који је по принципу који је применио на Смиљанићима, покушао да отме паре Јовановићевом пријатељу.

– Телефоном ме позвао Панић, претио ми је, говорио да сам преварант и да ће ми доћи главе. Чуо сам за његова убиства и да му нико ништа не може. Био сам у тешкој ситуацији – причао је на суду Стаклени. – Отишао сам у Сурчин, код мог пријатеља Митровића, и одатле смо звали Панића да дође. Чим је ушао рекао је да сам преварант и ударио ме песницом у главу. Затетурао сам се и почели смо да се гушамо. Одгурнуо сам га и он је пао, па извадио пиштољ, а ја сам почео да бежим. Окренуо сам се и видео како је оружје уперио у мене, те сам ја потегао свој пиштољ и пуцао. Не знам у ком правцу сам пуцао, сећам се да сам бацио пиштољ још у ходнику Митровићеве куће и побегао. Прво сам отишао код тетке, а после кући. Знао сам да Панић има власт и да могу да ме убију, али сам све време био код куће, а нико није дошао да ме тражи.

Петар Панић је задобио шест рана од метака, три у стомаку, две на нози и једну на руци. Повређена су му плућа, јетра, желудац, жучна кеса и црева. Лекарска екипа, коју је лично водио др Владимир Ђукић, директор Ургентног центра, оперисала га је пуних пет сати. Док је операција трајала, у болницу су стигли највиши представници власти, потпредседници републичке владе Војислав Шешељ и Милован Бојић, потпредседник савезне владе Томислав Николић и министар информисања Александар Вучић. Подршку свом рањеном мафијашком другару показали су на најконкретнији начин, дали су крв.

Коме служи, Панић је показао после петооктобарске револуције и обарања радикала с власти. Да би задржали привилегије из времена слобизма, сурчински мафијаши потрчали су у загрљај представницима нове власти. Где Чуме и Шиптар, ту и Пана.

Његова нежна душа, пуна толеранције и потпуно посвећена демократизацији друштва, више није могла да трпи агресивног, подлог и похлепног Шешеља. Након десет година чувања радикалског војводе, Панић је раскинуо братство по туђој крви и повео пикантну медијску кампању сатанизације бившег шефа.

– Шешељ је директно одговоран за бацање бомбе и неке киселине на фотокопирницу преко пута земунске општине, чији власник је штампао летке против радикалске власти. У зиму 1992. по Шешељевом налогу јурио сам новинара Вању Булића да га научим памети јер га је називао ’ражалованим војводом’. Кад смо освојили власт у Земуну, из општинских станова ја сам, са својом екипом, избацивао људе због наводног ненаменског коришћења, да би их он давао својим швалеркама. Шешељ се шверцом и зеленашењем обогатио, има између 30 и 50 милиона марака. Шешељ је смрад, на сахрани нашег истакнутог члана, војводе Оливера Барета, заклињао се да га никада неће заборавити, а касније, кад је Оливерова мајка дошла да тражи неку помоћ, рекао ми је да је отерам, јер за њу он никада није ту. Ако буде одговарао за сва своја кривична дела, Шешељ ће морати да живи као корњача са Галапагоса…

Као у драматичној бракоразводној парници, у јавност су изашле многе радикалске прљавштине, па и оне о којима су актери раније износили битно другачије ставове. Док није пукла тиква, Шешељ је објашњавао да је сукоб између Панића и Муњизе измишљен, али већ тада је сматрао Панића кривим за губитак, како је проценио, „минимум 200.000 гласова“. Такође, Шешељ је најтежим оруђима тукао по свом бившем телохранитељу, доказујући не само да је продана душа, него и бескрупулозни убица.

– Пана! Он је очигледно био врбован за Службу државне безбедности много раније. За ону тучу, пет дана пред изборе, био сам апсолутно убеђен да ју је Удба режирала. Истина, нисам имао доказе, нити смо ми Панића јавно оптужили, али би ту тучу ваљда избегао пет дана пред изборе. Тада је, сећате се, за њим расписана потерница, у свим медијима и на сва звона сви су јурили Панића, а када су прошли избори нико га више није дирао. Затим, сумњиво је било још оно убиство пред „Архаиком“, кад је са својом групом људи намртво изгазио неког човека, а тај човек у болници умро. Ако је било речи о самоодбрани, онда би ваљда био довољан један ударац, јер је тај човек пао на земљу. А они су га после тога изгазили, а Панић је после месец дана истражног затвора пуштен и потпуно ослобођен кривице. Вероватно га је још тада Удба врбовала. Ове нападе у медијима он не ради сам, то је све смишљено – тврдио је Војислав Шешељ. („Сведок“, 25. април 2001.)

Ако ни за шта друго, Шешељ је био у праву да Панић није сам, по својој памети, одлучио да га напада. Као верни војник свог ганга, Панић је само извршавао налоге претпостављених, тада Љубише Бухе Чумета и Душана Спасојевића Шиптара. Доказујући спремност да се, као и бившем режиму, ставе на услугу ДОС-овој власти, сурчински мафијаши су искористили Панића да би компромитовали Шешеља, тада јединог правог опозиционара.

Озбиљније акције с радикалским покајником водили су главни ДОС-ови специјалисти за сплетке и интриге: Владимир Поповић, звани Беба, Горан Весић, тужилац Раде Терзић и тадашњи шеф Ресора државне безбедности Горан Петровић. С намером да компромитују и у затвор спакују вођу радикала, неколико месеци су покушавали да од Панића прикупе обавештења и доказе с којима би могли да остваре циљ.

Можда би и успели да није дошло до цепања сурчинског клана. Под заштитом политичког крила свог мафијашког ганга, Чуме се посветио озбиљном послу – асфалтирању Србије – од којег је легално зарађивао више новца него продајом дроге и осталим злочинима, којима се до тада бавио. Иако су стизале велике паре, Чуме није био расположен да их дели са својим саборцима. Револитран, Спасојевић је одвојио свој део злочинаца и направио земунски клан. С њим је отишао и Петар Панић.

И, опет је послужио за политичке обрачуне. Љут на ДОС-ов режим, који га је занемарио, Спасојевић се окренуо Шешељу. Уз подршку, на располагање му је дао и Панића.

– Годину и по дана систематски су ме уцењивали Беба Поповић, Весић, Терзић и Петровић како бих нападао свог пријатеља и бившег шефа Војислава Шешеља. Уцене су почеле кад је једном мом пријатељу предочено да би досовска власт могла да убрза неке судске процесе који се воде против мене и да ће ме отерати у затвор. Да су озбиљни, доказали су кад су мог кума Сашу Ивановића осудили на велику временску казну затвора за кривично дело које није починио. Беба Поповић и Весић су ми организовали састанак с Петровићем и Терзићем. Састали смо се у ресторану „Милошев конак“ у Кошутњаку. Тада су ми понудили новац, нов идентитет и програм заштићеног сведока, само да на најтежи могући начин теретим Шешеља и лажно сведочим против њега. Био сам принуђен да то радим, с тим да сам се трудио колико сам могао да све то на неки начин ублажим како би што мање штете нанео Шешељу. Намерно сам причао о неким пикантеријама, швалеркама и парама, а избегавао сам да га теретим за убиства и сличне ствари. Најтеже оптужбе би биле везане за наводна сазнања да је Оливер Барет по Шешељевом налогу заклао жену Слободана Јовића. Моје сведочење би теретило Шешеља, а Оливер је у међувремену погинуо у неком револверашком обрачуну. Мртва уста не говоре и Шешељ би имао велике проблеме да се одбрани. Сад, кад се Шешељ кандидовао за председника Србије, решио сам да више не попуштам уценама – тврдио је Панић. („Блиц“, 6. август 2002.)

Слободан Јовић, бивши високи функционер СРС-а, јавно је исказивао сумњу да је убиство његове супруге Паске наручио Шешељ. Истрагу је водио инспектор Драган Радишић, који је у јуну 1996. изрешетан на улазу у своју зграду. Јовић је тврдио да му је Радишић говорио да има сазнања али не и доказе да су морбидни злочин извршили чланови обезбеђења СРС-а. Полиција до данас није открила ни ко је заклао Паску Јовић, ликвидирао инспектора, а велом тајне обавијена је и смрт Слободана Јовића, као и његовог саборца и, такође, бившег радикала Мирка Војчића.

Петар Панић је све то преживео. Није му наштетила ни „Сабља“, током које је неколико недеља провео у притвору. Међутим, власт Бориса Тадића и Војислава Коштунице на његовом примеру је показала да правда понекад ипак буде задовољена. Окончан је судски поступак по тужби Ђуре Смиљанића, из чије куће је Панић коначно морао да се исели, а стигла га је и пресуда због пребијања адвоката Баровића.

Седам година након инцидента, 26. марта 2007. Панић је осуђен на осам месеци затвора. Иако је и Баровић предлагао да казна буде условна, како се не би траумирала осуђеникова породица, суд је остао при одлуци да Панић проведе неко време иза решетака.

На одлазак на служење казне чекало се још три године. Ни тада се то није свидело Панићу, пошто је почетком новембра 2007. ухапшен на београдском аеродрому. Уместо у Црну Гору, одведен је у црну Падинску скелу. Као свој на своме, Панић се првих месеци добро снашао у Казнено-поправном дому. Међутим, кад је одслужио већ више од пола казне, почетком маја 2008, у затворској тучи тешко је повређен.

Према информацијама које су тада објављивали медији, на Панића су насрнула најмање тројица затвореника. Оборили су га и претукли металним шипкама. Од удараца по глави десно око му је избијено, а лево оштећено. Према Вучићевим информацијама, у које не треба сумњати јер се он свим срцем бринуо за повређеног кума, Панић је затворским стражарима цинкарио једног наркомана, Рома. Кад му је дозлогрдило, циганчић од 150 цм висине и 50 кг тежине, узео је шипку и с леђа развалио по глави кабастог издајника.

Како год било, Петар Панић је доказао да је неуништив. Као што је преживео бушење са осам метака, тако се опоравио и од тешких повреда главе.

Кумство и прелазак у службу Александра Вучића, ма шта ко причао, није изазвано тим оштећенима лобање и мозга. Вођен истанчаним инстинктом за преживљавање, неопходним за животни пут који је изабрао, много пута тестиран у критичним ситуацијама, Панић је одувек гајио специфичан однос с Вучићем. То и не чуди, с обзиром на њихову подједнаку склоност за све врсте злочина.

Та симбиоза је документована порнографским памфлетом против Ћурувије који је Вучић осмислио, а Панић преузео одговорност на себе. У јеку смртоносне кампање против власника „Дневног телеграфа“, Вучић је горљиво бранио свог кума криминалца.

– Панић је стотину пута часнији од Славка Ћурувије. Ради се о поштеном и интелигентном човеку – тврдио је Вучић. („Аргумент“, 16. фебруар 1998.)

Подршка пуна поштовања узвраћена је у време кад су обојица били у незавидној позицији, притиснути од стране ДОС-ове власти.

– Вучић је частан и поштен човек – узвратио је Панић. („Недељни телеграф“, 4. април 2001.)

Један другом су понављали „војводо“ и „сердару“, а цела Србија зна ко су и какви су. Само Тужилаштво жмури. Средином маја 2014. године, док су трајале поплаве у Обреновцу, на интернету су објављиване узнемирујуће информације о неадекватним потезима власти и великом броју страдалих. Неке од тих вести на свом Фејсбук налогу преносила је позната београдска шминкерка Јелена Маћић. Тужилаштво за високотехнолошки криминал одмах је реаговало. Под оптужбом да је ширила панику, полиција је привела Маћићеву, а Тужилаштво спровело истрагу и написало оптужницу.

Пресуду је на Фејсбуку написао Петар Панић, који је Маћићевој поручио: „Ако само још једном зуцнеш о 3000 мртвих, хладњачама и другим будалаштинама, починила си кривично дело и идеш у ЦЗ одмах, тамо те чека соба у женском блоку који се са две стране граничи са малолетничким блоком. Клинци кашиком избуше рупу у зиду да можеш да провучеш руку па траже да им дркаш, ако нећеш сврше у папирни фишек па ти убаце у собу и траже да се оплодиш и родиш им дете, другарице у соби биће ти чедоморке и наркоманке које ће да те пребију и пресвуку одмах. Ето пилећи мозгу, то те чека…“

Отворене претње нису засметале тужиоцима, који су истровремено прогонили свакога ко би на друштвеним мрежама написао било какву оштрију реч против представника власти, првенствено Вучића.

На свом налогу, Панић објављује фотографије на којима позира са снајперском пушком. Полиција и тужилаштво не реагују иако Закон о оружју и муницији, у члану 11, јасно забрањује набављање и држање оружја особама које су осуђиване за кривична дела против живота и тела, слобода и права човека, против опште сигурности људи и имовине и сличних дела од којих се многа налазе у биографији Вучићевог кума. На истој друштвеној мрежи он поносно качи фотографије с Вучићем. Ено их у сали за седнице владе; ено их у купаћим гаћама, седе на педалини, летују на мору; ено их и на седници Главног одбора Српске напредне странке. Таква презентација моћи сигурно утиче на Тужилаштво и полицију, који не желе ни да покрену истрагу спорних делатности Петра Панића. О каквој спрези је реч илуструје и фотографија Панића који, у неком ресорану, грли тадашњег помоћника министра правде Милисава Чогурића, који је у новембру 2015. осуђен због претњи двојици судија.

Петар Панић је радио свашта – пуцао је у друге, пуцали су они у њега, прогонио је и био је на удару – остављао је крваве трагове, лагао је и варао, а све да би био уз власт, јер је само тако могао да избегне одговорност за кршење закона. Та борба за опстанак тренутно га је везала за Вучића. Да је пао с власти, Вучић ће сазнати кад му се Панић не јави на телефон. Тај дан није далеко, а кад дође Панић ће, у интересу неког новог газде да открије све тајне напредњачког картела.

Предраг Поповић

Фејсбук коментари
Подели објаву наShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

Погледајте такође

Beogradski Kvisling

Prenosimo preveden tekst Nila Klarka objavljen u britanskom izdanju lista “Gardijan” dan nakon ubistva Zorana …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *