Повезане објаве
ОНИ СВОЈУ ДЕЦУ УЧЕ ДА НЕ БУДУ АЛАВА И ПОХЛЕПНА.ПОМОЋ НЕ ТРАЖЕ,АЛИ ЈЕ И НЕ ОДБИЈАЈУ.СИГУРНО ЈЕ ТЕШКО,АЛИ ШТА МИСЛИТЕ КОЛИКО ЈЕ ТУ СРЕЋЕ И РАДОСТИ КАДА СЕ ОКУПЕ?
Зоран (45) и Младенка (47) Гојковић из Барзиловице код Лазаревца имају седам синова и три ћерке… Деца нам никада нису гладна ни прљава, за остало ћемо лако. Нама мало треба за срећу, кажу Гојковићи.
Младенка (47) и Зоран (45) Гојковић из Барзиловице код Лазаревца имају највећу породицу у овом делу Србије – седам синова и три ћерке! Иако свакодневно прехрањују десеторо гладних уста, тврде да су срећни и задовољни и да им није потребна никаква помоћ.
Почасни члан породилишта
У лазаревачком породилишту Младенка Гојковић је почасни члан. После трећег детета већ су је сви знали и веза јој није била потребна. Како каже, имала је третман бољи него у хотелу.
– Увек су лепо бринули о мени, помагали ми и имала сам посебан третман. Шалили смо се да су ми постали друга кућа. Када бих добила неке паре, прво бих уложила у лазаревачко породилиште, јер су ми у њему помогли да родим толико здраве и праве деце – захвална је Младенка.
Њихово најстарије дете, син Стефан има 22 године, док је најмлађи четворогодишњи Душко и, како тврде, сви се лепо слажу.
Највеће богатство
Младенка је домаћица, а Зоран ради као возач и његова скромна плата им је једини извор прихода. Ипак, кажу да и поред тога њихова деца никада нису ни гладна ни прљава.
– Избегла сам из Книна и удала се са 24 године. Да ми је неко причао да ћу бити мајка десеторо деце, не бих му поверовала ни у сну! Али данас, са ове тачке гледишта, могу да се захвалим само Господу Богу. За мене нема већег успеха и среће него кад видим да су моја деца насмејана, сита, здрава и васпитана. Ни све паре света то не могу да купе. Док год смо скромни и здрави, ништа нам неће фалити и ни на шта се нећемо жалити – прича Младенка.
Гојковићи су прешли тежак пут, али Младенка тврди да су га сами бирали.
– Живели смо као подстанари 15 година и једини циљ ми је био да својој деци обезбедимо кров над главом. Сада имамо своју кућу, а деца су нам подељена по собама, на старије и млађе, дечаке и девојчице. Сви имају свој дневни распоред у кухињи и купатилу и тога се придржавају. Највише волимо празнике, када смо сви на окупу, па нам гости и не требају. Увек спремимо мало богатији ручак, торту и сокове. Окитимо кућу, пустимо музику, веселимо се, смејемо, боље него у ресторану. Мени је тада срце пуно, а то нема цену. Сами смо направили оволико деце и зато ни од кога ништа не тражимо – поносна је Младенка.
Како каже, своју децу је научила да воле, поштују и цене ситнице.
Свако има своје обавезе
Ко не зна, а пролази поред дома Гојковића, никада не би могао да претпостави да у кући живи вишечлана породица. Тамо су свађе ретке, а смех и шала су свакодневни.
– Никада нису добили батине, већ само казну. Када се играју, свако има своју екипу и свој ћошак. Млађи се играју са играчкама или гледају цртани, ови старији имају заједничке теме и милина свима. Укључени су и у кућне послове. Док једни доносе дрва или чисте двориште, остали сређују своје ствари, иду у продавницу, помажу у кухињи. Јован и Стефан такође зарађују хонорарно, па се увек труде да нешто купе овим млађима или за кућу – истиче отац Зоран.
– Своју децу сам учила да не буду алава и похлепна. Одећу, обућу, топлу собу и три оброка увек имају. Помоћ не тражимо, али је и не одбијамо. Никада ме није било срамота да од неког узмем ствари или намештај, јер нама то значи. Томе учим и своју децу, да буду људи! Зато и јесу миљеници у селу – истиче ова мајка.
Кад дође школа…
С обзиром на то да деце има пуно, немогуће је да сви добију ствари у исто време. Највећи је проблем, каже Младенка, када се креће у школу.
– Највише ми муке задаје 1. септембар, јер волим да првог дана школе сви буду лепо обучени. Иако Зоран ради од јутра до мрака, не можемо свима да приуштимо све у исто време. Приоритет имају они који крећу у први разред. Остали се стрпе, па сачекају свој ред. Нешто наследе од старије браће, нешто купимо или добијемо. И на крају сви су задовољни – открива Младенка.
извор:београд.ин
