Повезане објаве
МИЛИОН ГРАЂАНА СРБИЈЕ ЈЕ НА СПИСКОВИМА ИЗВРШИТЕЛЈА ЗА ПРИНУДНУ НАПЛАТУ ДУГОВА, УГЛАВНОМ ЗА КОМУНАЛНЕ РАЧУНЕ. ОСАМДЕСЕТ ОДСТО ГРАЂАНА ЈЕ, ПРЕМА ПОДАЦИМА ЕУРОСТАТА – СИРОМАШНО. ОД 2014. КОМПАНИЈА ПИНК ИНТЕРНАТИОНАЛ ЖЕЛЈКА МИТРОВИЋА ПОЈАВЛЈУЈЕ СЕ НА ЛИСТАМА ПОРЕСКЕ УПРАВЕ КАО ЈЕДАН ОД НАЈВЕЋИХ ДУЖНИКА, АЛИ ИМ РАЧУН НИЈЕ БИО У БЛОКАДИ НИКАДА. ШТАВИШЕ, У ВИШЕ НАВРАТА ДОБИЈА КРЕДИТЕ ОД ДРЖАВНИХ АГЕНЦИЈА.
Мирослав Стојановић је живео у селу Јелашница, код Ниша. Био је избеглица са Косова. Имао је 44 године и четворо малолетне деце. Није имао струју јер су му је исекли због дуга од 22.000 динара. Имао је инсектицид етиол. Пре него што је одлучио да га попије, само неколико сати пошто му је струја исечена, испратио је жену и децу код таште у Ниш, позвао сестру и рекао јој да нема чиме да храни децу, нити да плати рачун за струју. Умирао је неколико сати.
СМРТ ИЛИ СИРОМАШТВО: Није ова вест, нажалост, нимало необична, нити је реткост. У Србији су самоубиства због сиромаштва уобичајена ствар, свакодневица у којој живимо, а несрећне судбине људи на крају постану наслови у новинама: Драган Младеновић се обесио у кругу фабрике „Гоша“, Стефан Симић из Мола се обесио крај Тисе, Гордана Зекановић из Жабља полила се бензином и запалила… Још на почетку ове декаде били смо на високом 13. месту по броју самоубистава у свету. А тај се број из године у годину само повећава, са све учесталијим узроком – бедом. Држава Србија је, према подацима Еуростата, земља најекстремнијих неједнакости у Европи и чак 80 одсто људи у Србији себи не може да обезбеди достојан живот зато што су сиромашни. Свега 20 одсто људи живи добро, али и то је шаролико друштво. У распону између просечне зараде од 422 и 13.236 евра, што су месечна примања оних један одсто најбогатијих.
С друге стране, милион грађана Србије је на списковима извршитеља за принудну наплату дугова, углавном за комуналне рачуне.
ЕПС је поводом трагичног догађаја у Јелашници позвао све социјално угрожене грађане да се пријаве надлежнима у локалној самоуправи и добију бесплатне киловат-сате. У саопштењу ЕПС-а стоји да „ЕПС нема законско овлашћење да одређује нивое социјалне угрожености грађана нити да самовољно одређује ко има право на бесплатне киловат-сате“. Онај ко је срочио саопштење ЕПС-а, сматрао је како је важно да се прецизира да је „Мирославу Стојановићу из Јелашнице код Ниша у априлу упућена опомена пред обуставу испоруке електричне енергије за дуг од 22.000 динара, а да је до јуче (уторак, 10. јул, на дан када се Мирослав убио, прим.н) дуг достигао 35.000 динара“.
МОНОПОЛИСТА: Да подсетимо, Електропривреда Србије је највеће јавно предузеће, монополиста у производњи струје у Србији, у протекле три деценије познатије по производњи афера него струје. Гигант на чијем је челу увек био неко кога је поставила најјача странка на власти, досад се „прославио“ нерегуларним тендерима, злоупотребама службених положаја, пренадуваним рачунима за струју, дуговима, као предузеће које је у једном тренутку имало више од 600 директора… Због свега тога је пажње вредна та прецизност у писању саопштења поводом једног дуга и једног самоубиства.
„Дошао је човек да пломбира бројило. Молили смо га да нам не искључује струју, молили смо људе из Социјалног да нам помогну, рекли су нам да није требало да рађамо децу ако немамо услове да их чувамо“, казала је новинарима „Новости“ удовица Мирослава Стојановића, Славица. Иначе, кућу у којој су живели у Јелашници, добили су од државе пре две године: „У њу је требало толико улагања да је било боље да смо остали да живимо у колективном центру где смо боравили пре тога.“
Две недеље пре овог трагичног догађаја, једна Нишлијка је покушала да се полије бензином зато што је извршитељ Миљан Трајковић, без икаквог папира како су за Јужне вести потврдили очевици, избацио из стана. Снежана Стојилковић и њен син остали су без крова над главом због дуга који има Снежанин бивши супруг, иако је стан, како кажу, после развода припао њој и у катастру уписан на њено име. Снежана, иначе инвалид, разведена је већ 15 година. Покушала је да увери извршитеља да је стан њен и да не могу да их иселе због туђег дуга, али је извршитељ то учинио без икаквог решења или најаве. Извршитељ је потврдио да жена коју је иселио „није странка у поступку“, а дуг због кога је стан продао износи око 4 милиона динара.
ПОСЛЕДНЈИ РЕЗЕРВОАР ВРЕДНОСТИ: Јавности је познат и случај породице Маурер, која је исељена марта ове године из стана у Булевару краља Александра 26 у Београду. Полиција је успела да обије браву док је Силвана Маурер била у продавници, а потом јој нису дали да уђе у стан, али ни да изађе из ходника. Окупљене комшије, грађани и активисти Здружене акције Кров над главом нису успели да спрече извршитеља и полицију да иселе породицу Маурер из стана. Према речима Силване Маурер, са случајем су били упознати и СУП Врачар, и судство и тужилаштво, као и Еуробанка која је на аукцији продала стан 2017. године да би наплатила дуг. Реч је о класичној превари, јер је бивши подстанар са лажном личном картом ставио њен стан под хипотеку, подигавши кредит у Еуробанци од 145.000 евра. После неколико месеци је побегао, а Силвана Маурер је, мислећи да је побегао јер није платио станарину, накнадно у полицији сазнала да је реч о извесном Ђури Милошевићу, који је већ три такве хипотеке направио: „Радници из банке су рекли да не могу да наплате дуг од тог криминалца, а имали су хипотеку на стан и да не желе да буду колатерална штета због тог случаја преваре. Знају да је у питању фалсификат, а и банка је знала да је документација направљена на основу лажне личне карте: име једног човека, број личне карте другог, слика трећег, а они мене исељавају“, речи су Силване Маурер.
Изгледа да се грађани ове земље који нису део повлашћене касте не могу добром надати, нити рачунати на своја Уставом и законима загарантована права. Србија је премрежена утицајем локалних кабадахија и моћника. Неуки, корумпирани и подмитљиви партијски намештеници у свим државним институцијама на незаштићеним грађанима као на покусним кунићима до истребљења тестирају новоуведене законске инструменте, гледајући тај свет добро познатим спокојством шалтерског службеника, како дословно скапава на улици.
ПОСЛЕ 73 ГОДИНЕ – УЛИЦА: Закон о извршењу и обезбеђењу (ЗИО) на снази је од 2011. године, приватни извршитељи који су у народу названи „утеривачима дугова“ положили су заклетву 31. маја 2012. док је институција приватних извршитеља званично представљана као ефикасан начин да се наплате дугови за комуналије, као и да се олакша и убрза рад судова. Ипак, самим тим што су комунални дугови дати приватним извршитељима на наплату, било је и више него довољно да се ова нова институција – приватних извршитеља – разуме као инструмент који ће држави омогућити да се обрачуна са дуговима најсиромашнијих грађана, чак и по цену да им узме кров над главом. Данас, као и на почетку примене овог Закона никако није јасно како је могуће да ЕПС искључи струју дужнику који дугује 15.000 или 22.000 динара за струју, а не искључује струју, нити може да наплати дуг оним корисницима који дугују од неколико стотина хиљада до неколико десетина милиона динара било да су приватна лица или државне фирме које су годинама уназад на врху спискова дужника ЕПС-а и Србијагаса, на пример? Укратко тзв. нулта толеранција се спроводи само према појединцима, немају сви потрошачи исти статус.
Закон о извршењу и обезбеђењу измењен је први пут 2015. наводно због критика независних институција, стручне јавности и грађана. За портал „Инсајдер“ недавно је у Министарству правде потврђено да се спрема још једна измена овог Закона и да ће се „измене тицати пре свега судске контроле над радом извршитеља“. Портал „Инсајдер“ је раније извештавао да је 2018. године, рецимо, „12 извршитеља разрешено јер нису положили правосудни испит у складу са законом, четири јавна извршитеља су разрешена дужности због обављања неспојивих послова, док је један извршитељ разрешен на лични захтев“, што им је потврђено у Комори извршитеља. Дакле, ниједан извршитељ није разрешен због кршења закона, а жалби грађана је било колико хоћете. Претходне измене нису ништа промениле; хоће ли нешто променити нове измене ЗИО?
Почетком овог месеца, баш некако после најаве о новим изменама ЗИО, после 73 године проведене на адреси Милоша Поцерца 10 у Београду, КУД „Бранко Цветковић“ избачен је на улицу. Избацио их је извршитељ по захтеву Савеза самосталних синдиката Србије. Чланови друштва су казали да извршитељ није најавио извршење, нити је показао било какав папир. Ушао је у просторије и пописивао инвентар, ношње и трофеје чувеног фолклорног ансамбла, који је наступао пред осам милиона гледалаца и имао 7000 наступа од Шведске до Јапана. У Синдикату тврде да су играче тужили због дуга од милион динара за струју и воду и да је још 2012. године београдски Привредни суд донео решење о исељењу.
Према речима Јована Шијачког, председника КУД „Бранко Цветковић“, решење је незаконито, а спор са Савезом самосталних синдиката траје више од десет година јер је Синдикат некако успео да се укњижи као власник зграде још 2007, па од тада хоће све да иселе: „Зграда је подигнута 1945. као Дом железничара и одувек је била у власништву државе, а ми смо ту од самог почетка. Скупили смо папире који доказују да је укњижење Савеза синдиката незаконито и Виши суд је 2012. уписао као власника Републику Србију.“ За дугове тврди да их нема и тражи од Синдиката да покажу један неплаћени рачун, док Синдикат од Шијачког тражи да покаже макар један – плаћени.
КУД се жалио Државном правобранилаштву које је констатовало да је исељење неовлашћено и прогласило га недопуштеним. Ипак, тај документ извршитељ није желео да прими.
У Већу Савеза самосталних синдиката кажу да је пресуда 2012. о исељењу КУД-а и донета због нагомиланих дугова за струју и инфостан, и да су већ три или четири пута већ покушали да их иселе из зграде. У КУД-у су уверени да је све то због близине Београда на води и да се зграда Дома железничара налази на атрактивној локацији. Али, власт која инсистира на бризи о традицији и култури, можда, када преузме зграду, поплаћа те дугове за инфостан и струју уколико их има, и врати фолклораше на стару адресу.
Пре неку годину је, рецимо, порески дуг пет компанија из наменске индустрије, вредан 15 милијарди динара, конвертован у капитал државе, а дугови оружара пребачени су на грађане. Реч је, наиме, о фирмама које већ јесу државне, само је овом конверзијом пореског дуга увећан удео државе, у „Застава оружју“, „Крушику“, „Наменској“ из Трстеника, „Слободи“ из Чачка и „Милану Благојевићу“ из Лучана. Укратко, уместо пленидбе имовине, за лоше пословање и неизмиривање обавеза државне фирме су на неки начин награђиване. Слично је било са Сартидом, РТБ Бором…
ПОВЛАШЋЕНА „ЗАДРУГА“: А да постоје и повлашћенији од повлашћених, рекло би се да је медијска компанија Пинк Жељка Митровића – најбољи пример. За дугове Пинка у Пореској управи је, међутим, увек било разумевања, па ова компанија никада није била у блокади. Као што се зна, Центар за истраживачко новинарство (ЦИНС) открио је да је ова компанија противзаконито успела да добије од државне Агенције за осигурање и финансирање извоза (АОФИ) скоро десет и по милиона евра у периоду од 2014. до 2017. године на име „краткорочног кредита“.
Само прошле године, Пинк Интернатионал Цомпанy, према писању ЦИНС-а, добио је нешто више од 3,2 милиона евра од ове државне агенције. То је, како се наводи на сајту ЦИНС-а, показала документација Управе за трезор до које је дошао Центар за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС): „Из података Управе за трезор не може се закључити у коју сврху је АОФИ дао позајмицу, шта тачно Пинк извози, нити због чега је државна агенција одлучила да подржи извозне активности ове приватне фирме. Такође, није јасно ни да ли је ово укупна вредност кредита.“
Занимљиво је, међутим, да се 2014. кад је држава преко АОФИ-ја такође помогла компанији Жељка Митровића, Пинк Интернатионал Цомпанy појављује на листама Пореске управе као један од највећих дужника. Један од услова за добијање кредита од АОФИ-ја је и то да компанија нема пореска дуговања, те је по том основу кредит Пинку свакако био противзаконит.
Али, када је ЦИНС од Пореске управе Министарства финансија затражио податке из 2017. године о пореским дуговањима Пинка, Пореска управа је одбила захтев ЦИНС-а, као и АОФИ, уз образложење да су подаци о томе колико Пинк Интернатионал Цомпанy дугује пореза држави – службена тајна, пише новинарка Анђела Миливојевић.
Дневник „Блиц“ је, међутим, открио, врло брзо после овог ЦИНС-овог истраживања, десетак дана касније, највеће пореске дужнике у 2017. И погодите, ту није било компаније Пинк. „На списку највећих пореских дужника за 2017. годину који су држави остали дужни милијарде динара налазе се фирме познатих бизнисмена Мирослава Мишковића, Мирослава Богићевића, Богољуба Карића и Драгана Ђурића“, открио је „Блиц“ (3. фебруар). Изгледа да међу дужницима на списку Пореске управе постоје мање и веће службене тајне.
Како год било, једна је ствар овде знаковита. У Митровићев ријалити-пројекат „Задруга“ уложено је више од 10 милиона евра, како су се хвалили у компанији пред почетак „најимпресивнијег ријалитија свих времена“, што је новац, таман толико, који је компанија Пинк добила од државне Агенције за осигурање и финансирање извоза на име „краткорочног кредита“ у протекле три године. Не знамо да ли је несрећни Мирослав Стојановић из Јелашнице имао телевизор да види то чудо од ријалитија.
Али знамо да је председник Вучић пре неколико месеци рекао: „Ко нема да плати струју, нека је и не користи.“ То је у реду, нема струје, нема ни Пинка.
Преузето:Време,Зора Дрчелић
