Повезане објаве
И даље мислим да ви од 20, 30 више знате, и даље чезнем за вашим знањем и молим вас да ми га некако пренесете у ову моју сужену свест тренутка који ми удара на нерве, рађа боре, чини ме скептиком, гаси оптимизам и активност да има смисла.
Увек сам учио више од млађих.
И кад био сам млад, учио сам од себе. Био сам храбрији, био сам неустрашив, много сам знао, мало су ми дали, а много сам могао. Свет је био мој, волео сам га, волео своју земљу а и она некако мене, иако ми није дала баш све што бих могао. Али и тај мали део је била срећа на мом лицу. Када погледам фотографије тога времена, видим избледеле боје испуњености, за разлику од данашње колористичке засићености ничим.
Једна моја млада и надасве дивна колегиница ме пита: „Шта нама остаје, каква порука, како ћемо даље, ако је твоја порука ‘одустајање’?“
Не, ја заиста нисам песимиста, ја јесам реалиста, и ја не „одустајем“, а мало је тога остало и ту не мислим на то што ме касирка у Маxију упорно пита да ли сам у пензији, а ја процедим сиктаво кроз зубе „Не!!!“, не мислим да моје трајање, не мислим на неку тзв. тренутну ситуацију, мислим на то да ми требате, а ако вас нема, онда ми заиста није много остало.
Ти кћери моја од 25, Ти од десет и Ти сине мој од 5. Вама се обраћам јер ваша ме снага води, ваш ми осмех светло рађа, ваша мудрост чини ме живим. И ви, и ваша околина, другари из парка, и они маааало старији, и они што су школе завршили, и они што пут свој тек прте, немојте учити од мене, јер ви сте ту да ја научим од вас, да ја не одустанем, да ја, не — да ја, него да ми видимо то светло које нам се не указује, а које нам ви можете открити. Ја тако мислим.
Нема страха, нема опреза који је сувишан, нема скепсе, нема питања на која ви не знате одговор, знам, јер сам тај одговор и сам знао али га нисам употребио кад је било потребно. Вама се пружа прилика. Дајте одговор и кад паднете, подигните се као да пада није било, без обзира на модра колена и завој на глави, терајте даље, много даље од онога докле смо ми стигли, јер ми стигли нисмо. Ми смо кривци и немојте нам праштати, ми то не заслужујемо, ми заиста заслужујемо питање касирке у Маxију — „јесте ли у пензији“ (и ако се правимо да тако не изгледамо).
Питам једну дивну, велику, уважену жену, стручњака највишег ранга — добро, реците ми, како ја сада да живим?
„Нормално, пуним плућима, радите све што можете и све што сте и како сте чинили, али не као неко ко има 40, већ у складу са својим годинама.“
Ах, како сам се горко насмејао, пре свега самоме себи у свом одговору: „Мој проблем није у томе што ја не знам да немам 40, већ што мислим да имам 20!!!“
И тако имајући својих 20 пута 3 скоро, имам умањено знање пута 3 у односу на оног од 20. И даље мислим да ви од 20, 30 више знате, и даље чезнем за вашим знањем и молим вас да ми га некако пренесете у ову моју сужену свест тренутка који ми удара на нерве, рађа боре, чини ме скептиком, гаси оптимизам и активност да има смисла.
А смисао постоји, и молим вас да ми га пренесете и унесете своје животе у будућност, која чак и овде мора да има своју будућност.
Хвала вам, ваш Цв…
Светозар Цветковић
13. април 2018, Београд
Извор Недељник
Надасве сте у праву, младости ради и животног елана. Но, погледајмо друге, ове што планирају (донекле су успели) да овладају већим делом света а то су жидови, код њих нема „скидања“ старијих са сцене, старци владају и командују до саме физичке смрти. Жене жидовке су знатно мање активне, углавном видимо јаловице, или оне које су маторе и израђале своју децу. Исте те мешају се нама у живот и уређују га, такође не иду у пензију него раде до своје физичке смрти. (Ријотшилд, и Кисинџер и остали…).
Дакле, младост не треба гушити, али је треба подржавати и чврсто водити и уводити у живот, јер су млади под пуном контролом хормона и младости, лакомислености.