Повезане објаве
Ворон Рејвенски
Албански пут, III део
Дневник, субота 04.11.2017.
Сада је готово немогуће писати на fb-у. Измишљен да би помогао у свргавању „непожељних режима“ он се претворио у супротност првобитне намере. Данас је то бастион антиглобализма. И зато му укидају једну по једну функцију. Тако ни моји путописи не могу доспети до вас. Поготово не са странице Дневници Ворона Рејвенског. Зато се навикавајте на „алтернативне“ начине информисања. Захтевају мало више труда, али бојим се, ускоро ће бити једини.
И зато, ако вам се свиђа, поделите. Тако се једино може…
Све су учинили да запрече пут према „крајњем кориснику“. А ви будите Срби, немојте бити „крајњи корисници“.
Ето нас у Призрену…
Царски град… Некада најважнија тачка на међуцивилизацијској путањи Дубровник – Цариград. А одатле даље на исток до Кине. И на запад, преко Венеције, ко зна где…
Путописци онога времена су га звали Друга Фиренца. Средњовековни мегалополис који се простирао од Манастира Светих арханђела па све према данашњој Ђаковици.
Ех… Сада је то бледа сенка… Окупирана, са великим упливом турског капитала.
Тренутно им је стигло наређење да буду толерантни. И глуме то, али једва. Оно што су срушили су расклонили, оно што су запалили покрпили су, па је наизглед све у реду. Нема Срба да посведоче о њиховом правом карактеру… А нама је доспело да све заборавимо и да у интересу демократије поново заиграмо на братство – јединство! Сачекајте, више о томе ћу вам причати у наредним дневницима из Албаније.
Много тога Призрен показује шта Срби не смеју да раде. А најважније је то – да не смеју по наређењу ничијем да се препусте забораву!!!
Шетањем по Призрену човек се замисли и не примети где је… Диван би то био град, да није…
Тако и ја. Снимајући клип поред Sinan pašine џамије, а због гужве и галаме, прилично сам викао… И рекао оно што ћете чути. Када сам угасио камеру и окренуо се, видим иза мојих леђа поголем šiptar. Блед, титра му доња усна, не може да верује… Изгледа да ме је разумео. Тако се ја сетим чувене филозофије Грунфа – Боље храбро узмаћи него кукавички погинути, и трк у цркву… Даље је све било у реду…
А онда Богородица Љевишка. Води нас Слободан. Један од ретких Срба у Призрену. Плаче се човеку када нас види. Он једини има кључеве од жицом и арматуром блокиране Цркве. Унутра је било сметлиште, јавни нужник и место за окупљање наркомана и сатаниста… Све до 17.03.2004. Црква није запаљена, али су унутра запалили гуме да би очађавели и уништили неке од најважнијих и најлепших фресака које је видео свет. ОГРОМНА ЈЕ ТО СВЕТИЊА!..
Појави се однекуда и неки Италијан који каже да је хришћанин и да већ јако дуго покушава да уђе… Рекох му – ово је окупирана зона и пустисмо га…
И ту прича добија дивни обрт. Велика је Воља Господња и блажене Богомајке!..
Фреске су посредством УНЕСКО-а делимично обновљене, мада су приметно замрачене и огарављене. Све осим једне и најважније! Ње саме – величанствене Богородице Љевишке!
А Њена прича је чудна и дивна. Вековима су фреске биле премазане малтером, све док их екипа београдских рестауратора почетком педестих година прошлог века није обновила. Човек који ју је пронашао је постао приљежан верник и клео се да није могао да се заустави на том зиду. Није му се тражило ни да једе ни да пије… Годинама ју је рестаурирао… И успео!!!
Када су је šiptari оскрнавили, појављује се УНЕСКО и екипа не много заинтересованих италијанских рестауратора ( опет као по команди спомињем Италијане, али кад јесте, не чиним им рекламу ). Радили су колико су били плаћени. Сви осим једног! Е тај је био одабран. 10 година је он обнављао само ову фреску! Под лупом, са бескрајном љубављу и пажњом. Сваку тачку, сваки детаљ! И сам и за своје паре. Кад год би имао времена, а то чујем ради и данас, дошао би сатима клечао и молио се и радио до перфекције!..
Људи Она СИЈА у том полумраку! Не одбија светлост него је даје! Ваш је гавран помало скептик и тешко га је убедити у било шта. Али ја сам видео СВЕТОСТ И СВЕТЛОСТ! Како сам је спазио, клекао сам. Што ја, тако сви!
Морате тамо отићи и помолити јој се!!! Она вас чека и има сво време овог света за то…
Поделисмо толико ордење којекоме… И Црква и држава. А Талијанац?.. Па нађите га, није тешко. Када год има времена, тамо је… Није њему стало до пара и признања, али јако је заслужио! Да му је до новаца, он би то спалио и добро „зарадио“!
За Свету Богородицу Љевишку се ја не секирам. Њена воља је велика и нама недокучива. А чувају је анђели!!!
И да се вратимо на профане теме. Сарадња међу пријатељским народима повремено може упасти у ћорсокак. Нпр. када су Amerikanci правили šiptarima ауто пут ка Тирани од нарко долара, покушаше да направе и прикључење од Призрена. Узеше катастарске карте и кренуше. Кад оно јест. Њима је незамисливо да постоје цела неубележена насеља. И тако ауто пут стиже до пред саму нову и велику џамију. Да су биле само куће, срушили би их да не буде инцидента. Овако су стали. Балкан има своја правила. Срби и šiptari су део тога. Никада они нас неће разумети…
Сада када са Космета идемо у Албанију, мала напомена. На Космет се иде само са личном картом! Понесите је. Немојте šiptaru давати пасош! Тиме признајете да је то иностранство. Ко је он да гледа ваш пасош!!!
И опет, а тако ће и остати, два прилога.
Прилог 2 – Богородица Љевишка, Призрен.
