Бесплатни правни савети
ПРАВДА И ПРАВО

Почетна / АКЦИЈЕ / ПУТИН ПРАВОСЛАВНИ ЦАР

ПУТИН ПРАВОСЛАВНИ ЦАР

АКСИОС (ДОСТОЈАН)

Путину су светогорски монаси признали највиши статус и захтевали да заузме место на трону византијских царева. И још му дуго нису дозволили да са њега сиђе – све док нису завршили са молебаном, појањем и молитвама за руског и православног цара. Када је Путин требало да се обрати краћим говором присутнима, желео је да сиђе са трона и скромно стане у ред са осталим званичницима. Ни то му, међутим, није било допуштено. Морао је да говори са места одакле су се вековима обраћали ромејски императори! Није то било питање његовог избора. Ако је речено „Аксиос“ („Достојан“), на том месту је морао да буде. Посебан утисак дочека Путина дала су звона која су све време, непрекидно, испуњавала Кареју божанственим звуком, као да је реч о свечаној литургији о неком великом празнику.

ПОНОВНО СПАЈАЊЕ ДУХА И ТЕЛА Руски аналитичари насталу ситуацију објашњавају тиме да светогорски монаси сматрају управо Путина својим политичким лидером, иако је Атос на територији Грчке. „Катехон“, чији су извештачи, укључујући и самог Дугина, неколико дана раније стигли на Свету Гору, истиче да нису само грчки монаси ти који Путину признају лидерство већ и сви остали тамо заступљени. Сви они шефа руске државе сматрају главним заштитником хришћанства и полажу велике наде у њега. Наглашава се, у анализи Дугина и његових сарадника, да су руски председник и патријарх својим доласком на Свету Гору демонстрирали да се византијска концепција симфоније власти обнавља у Русији.

„Руски лидер заузео је важно симболичко место светског православног лидера и практично подржао Атос који се залаже за очување чистоте православља и осуђује обновљенческе (расколнички покрет у Руској цркви после Октобарске револуције, прим. аут.) и криптокатоличке тенденције у животу Цркве, које ће агенти западног утицаја покушати да спроведу на предстојећем Свеправославном сабору на Криту. Са своје стране, Атос молитвено подржава председника у његовом супротстављању безбожном Западу“, истиче се у тексту аналитичког центра.

Ове тврдње тешко је оспорити, тим пре што се већина наведеног јасно видела на лицу места – целивање Путинове руке било је најочигледнији показатељ шта мисле грчки и остали монаси Свете Горе. Било би наивно веровати да би глобални геополитички потреси, оличени у сукобу који прети да прерасте у оружани, могли да мимоиђу цркву и православље, као једно од најважнијих упоришта руске државе.

У свом годишњем обраћању Федералној скупштини Русије 2014, Путин је рекао следеће:

„Без обзира на нашу тадашњу крајњу отвореност и спремност на сарадњу о свим, може се рећи, најосетљивијим питањима, без обзира што смо сматрали… наше дојучерашње противнике за блиске пријатеље, готово за савезнике, подршка сепаратизма у Русији ‘из иностранства’ – и информативна, и политичка, и финансијска, и путем обавештајних служби – била је апсолутно очигледна и без икакве сумње у то да би нас са задовољством пустили да се по југословенском сценарију распаднемо и поцепамо са свим последицама које из тога проистичу за народе Русије“.

Ту је и питање Украјине, која представља најновији извор напетости између Запада и Русије, где обе стране оптужују другу да је „крива за агресију“: западни лидери сматрају да је Русија „незаконито анектирала Крим“ и да подржава проруске сепаратисте у источној Украјини, док Русија оптужује западне силе да су организовале преврат у Кијеву и тамо устоличиле антируске екстремисте, уз тврдње да је Никита Хрушчов Крим нелегитимно припојио Украјини за време СССР.

Опет, у контексту украјинске кризе, НАТО шаље додатне хиљаде војника ка руским границама, као одговор на перципирану претњу од руске агресије, мада је шеф Војног комитета НАТО, генерал Петр Павел, током Минхенске конференције признао да сматра „да Русија нема озбиљну намеру да нападне НАТО“.

Са своје стране, Русија наставља да покреће иницијативе од узајамне користи за некадашње супротстављене стране у Хладном рату, укључујући и предлог за „Европски споразум о безбедности“ који је покренуо тадашњи руски председник Дмитриј Медведев у новембру 2009.

И, мада је тај предлог на Западу примљен са скепсом или отвореним одбијањем, руски лидери нису одустали од њега. На пример, на овогодишњој Минхенској конференцији, руски министар спољних послова Лавров је поновио позив за стварање „заједничког простора добросуседских односа од Ванкувера до Владивостока“.

У корену ових вредносно и цивилизацијски утемељених ставова је процес који пролази практично непримећено на убрзано секуларизујућем Западу – процес убрзане рехришћијанизације Русије. Према извештајима, руски председник је одобрио преко 2 милијарде рубљи (100 милиона америчких долара) из пореских прихода за обнову цркви уништених током совјетског режима. Уз то, током последњих четврт века, односно од пада комунизма, Руска православна црква је изградила или из рушевина обновила више од 25.000 цркви.

„То значи да се отварало хиљаду цркви годишње, односно три цркве дневно,“ каже митрополит Иларион Алфејев, шеф Одељења за спољне црквене послове.

Попут Доналда Трампа, Путин редовно испољава своју религиозност, па чак и у чланку за Њујорк тајмс из 2013, поводом годишњице 11. септембра, у којем је позвао на обазрив приступ сиријском питању, и који је завршио следећом реченицом: „Сви смо различити, али када затражимо Господње благослове, не смемо да заборавимо да нас је Бог створио једнаке“.

А само неколико дана касније, у говору пред руским конзервативним Валдајским клубом, који су многи медији пренели, Путин је позвао Русе да „ојачају нови национални идентитет заснован на конзервативним и традиционалним вредностима попут Православне цркве, упозоравајући да се Запад суочава са моралном кризом“, критикујући западне земље што „стављају знак једнакости између вишедетних породица и истополних партнерстава, између вере у Бога и вере у ђавола“, као и „екцесе политичке коректности“.

Чак је и свештеник Френклин Грем, син чувеног америчког проповедника Билија Грема, приметио да „оно што Русија чини може да сачува животе хришћана на Блиском истоку“, додајући и следеће у погледу ситуације у Сирији: „Треба да разумете да је, имајући у виду све добро и лоше што је урадила у историји ове земље, сиријска влада штитила хришћане, штитила мањине од исламиста“.

(fsksrb.ru) ПЕЧАТ

Информације о pravdaipravo

Погледајте такође

Само референдумско НЕ нема алтернативу!

Стотину је изговора да се буде пизда, али ни један разлог!Баш као што је стотину …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *