Повезане објаве
ЗЛОЧИНИ НАД ДЕЦОМ
Клиника за дечије болести Загреб
Ово је клиника за дјечије болести у Загребу… Иза зидина ове установе долази јако тужна и жалосна прича дјевојчице која је у њој доживљавла пакао свог живота…
Дуго времена сам добијао поруке у инбоксу од те сад већ дјевојке која је своје дјечије дане паклено проводила у овој болници… Имао сам осјећај да тиме што мени прича неке детаље из тог времена као да се мало ослобађа те негативне енергије, гнева и бола из дјетињства! И сваки би се пут узнемирила и узрујала јако брзо… На моје молбе и предлог да ми каже све шта је мучи она би ми говорила да још није спремна, да је јако болно и да још није психички спремна за то… И онда би се нагло губила неко вријеме… Кад кажем губила, мислим на онлајн… Не би је бивало данима на нету тјст. ФБ-у… Никада нијесам престао да је молим, убјеђујем и инсистирам да ће јој то бити олакшање и да мора то да уради, обећавајући јој апсолутну анониму… Јако ме је заинтригирала њена прича као и њено стање, осјетио сам се некако одговорним да морам да јој помогнем! Она се мени почела јављати у инбокс без да смо пријатељи на ФБ јер како ми рече видјела је у мени неког истинитог и загриженог борца против свега лошег, мрачног и неправедног а поготово са геноцидном СЗО и фармако мафијом… Гдје није ни мало погријешила! Стекла је моје повјерење и на крају сам је успио убиједити да ми се исповиједи… Њено име ће заувијек остати анонимно као и све у вези са њом… То сам јој се заклео гробом очевим… А све ово радим по личном нахођењу, савјести и моралном одговорношћу, у жељи и нади да се ова прича не заврши на овоме већ да се све разоткрије и спаси свако дијете потенцијална жртва фармако мафије и сатанистичке СЗО геноцидних лјекара који можда и дан данас раде исте или сличне монструозне радње у овој установи! И да сви буду ухапшени и адекватно кажњени… У коментарима прилажем две фотографије Стрептомицина…
Ево у наставку у оригиналу преносим причу дјевојке која се као дјевојчица намучила и напатила у овој установи… Прича је јако потресна, тако да сви који имате осјетљивије нерве или слабији желудац немојте даље читати одавде……Исповијест дјевојке је ова…….
Име писца текста познат редакцији
••••••••
Замољена сам да испричам једну ружну и болну причу из прошлости. Наравно није измишљено него по самој истини, али не желим да будем именована….бар не за сада и надам се вашем разумевању због тога…
Први део приче је исповест мојих родитеља…
Рођена сам давне 1980. године на зиму у Хрватској, некадашња Југославија. Била сам сасвим здраво дете, на време рођена. После мало мање од годину дана добила сам веома високу температуру, да су родитељи морали да ме воде у болницу где сам рођена, у Госпић. Морала сам бити примљена на дечје одељење због превисоке температуре и дехидрације. Као мало дете од непуних годину дана била сам проблематична по питању исхране. Флашицу нисам волела никако због алергије на гуму, тако да су ме могли хранити само родитељи и нико више, одбијала сам да једем. Приликом смештања у дечје одељење мајка је молила докторе да остане у болници са мном управо због тог проблема што ћу да одбијам да једем. Међутим они мајчину молбу нису прихватили. Не знам тачно колико дана сам лежала у тој болници, изгладнела, дехидрирана и жедна… а температура није спадала никако. Назови “доктори” одлуче да ми даду инјекцију стрептомицин да ми спусти температуру. А стрептомицин је инјекција за животиње, мада се у та времена између 70-тих и 80-тих година користила за спуштање температуре код деце… Касније забрањено наравно!!! Дајем вам део описа тог антибиотик инјекције у сликовном прилогу, мада можете и сами да истражите на интернету његов састојак и за шта је намањен. Сад тачно порекло те инјекције ја не знам… дал‘ је тадашња фабрика која ју је производила припадала СЗО нисам успела да сазнам са 100% сигурношћу. Ал‘ да се вратим на причу… Приликом добијања те инјекције стање ми се погоршало, не да ми температура није спала, него више нисам ни спавала, нон стоп плач дерњава… ал‘ узалуд … Мајка и отац више нису могли да поднесу то мучење, на своју руку су ме силом узели из болнице да ме лече сами уз Божју помоћ. На путу кући до села отац стаје код продавнице, мајка у ауту са мном на рукама… Купио је целу векну хлеба, паштету и неки сокић… Целих 20 км до села ја сам гладно гутала хлеб и паштету… попила сав сокић … Замислите тако мало дете и толико гладно да је појело пола векне хлеба??? Кући сам некако и заспала… од премора… Ни дан данас не знамо како су мајка и покојна бака успеле народном медицином да ми спасу живот… Али ту није крај… почела сам постепено да губим слух на десном увету, очи су ми се кривиле… Десно је ишло улево према носу, а лево око бежало нагоре… Вртоглавице сваки трећи дан, поремећај равнотеже, проблем са ходањем…У четвртој години ми оперисане очи како би се спречило тотално слепило…
323-01-00448-14-001-1- 4.2 ИндикацијеЛечење примарних и секундарних бактеријских инфекција респираторног, урогениталног и дигестивног тракта, проузрокованих микроорганизмима осетљивим на стрептомицин код коња, говеда, оваца, свиња, паса и мачака.
- 4.6 Нежељене реакције код коришћења стрептомицина: Након примене виших доза у току дужег временског периода, код третираних животиња може доћи до оштећења слуха, равнотеже и функције бубрега. Могуће су алергијске реакције на стрептомицин, пролазни оток и болност на месту апликације. Мачкама се стрептомицин даје опрезно јер уобичајена терапијска доза код ове животињске врсте може да проузрокује мучнину, повраћање и атаксију.Овај лек може проузроковати неуромишићну блокаду и довести до мишићне парализе па и апнеје.
Е то је један део приче о тровању инјекцијама, а сад иде други део… прича које се сећам као да је јуче била, прича која ме прогања цео живот као најгора ноћна мора… За дете од 10 година не постоји нешто горе….
1990 година… Родитељи се нису мирили са тим што не чујем на десно уво… Детињство пре рата проведох по болницама, Задар, Ријека, Загреб, Београд… и ништа. Вид ми је спашен али лево уво тотално мртво а десно нормално… бар је још увек било… Решили по препоруци доктора из центра СУВАГ у Загребу да ме сместе у дечју клинику за дечје болести у Загребу, улица Клаићева број 16. Смештена сам тамо, нисам знала зашто ни како, али предосетила сам…неки чудан дечји предосећај који улива страх… Дани су ми били преспори, свако јутро уз буђење добијала сам некакве инјекције, стално су ме боли иглама за вађење крви… Моји прстићи су сви били избодени од рана игле… вене на зглобу лакта у крастама… Болело је… После сваке инјекције повраћање и вртоглавица… На жалост не знам са чиме су ме тровали. Доктори и медицинске сестре су били веома хладни и нељубазни, некад сам добијала и батине. Сећам се једног од најгорих случајева. Био је дечак у истој соби са мном … мрзео ме је, а нисам знала зашто… Стално је имао навику да ме удара, гребе, да ми ломи ствари, цепа књиге које сам добијала за разбибригу… Добила сам јако леп стрип бојанку од рођака, волела сам га баш… Тај дечак ми пришао док сам лежала исцрпљена од чудних прегледа. Смејао се, вређао ме, узео стрип и поцепа га… Ја сам викнула НЕМОЈ ТО МОЛИМ ТЕ… он ме је ударио… Полудела сам и осетила жељу да морам да се браним ако крене опет на мене… И кренуо је, хтео ме ударити у главу, шчепала сам га за руку и угризла свом снагом… у том трену неко ме шчепа за косу свом снагом и баци ме у ћошак да сам се разбила од бола… таман сам подигла главу, изнад мене једна од медицинских сестара. Скичала на мене, дерала се… Питам је зашто ми то радите? Шта сам то икоме направила??? Нешто је проскичала бесно кроз зубе и рекла: ЗАТО ШТО СИ МАЛА ЧЕТНИКУША СМРДЉИВА!!! Ударила ме ногом у стомак и пљунула. Остала сам да лежим и плачем… Шта је то четникуша? Шта значи та реч? Да питам мајку кад дође? Ил‘ боље не… можда се наљути, можда је нешто срамотно… Прећутаћу…
А сад‘ … прелазим на њихове назови “прегледе”…
Инјекције вам споменух… Е сад идемо даље. Често су ме водили у неку чудну замрачену собу са једним светлом, некаква лампа… Та столица је подсећала махом на зубарску, ал‘ опет није… Имала је неко узглавље, на узглављу каиш који се везе око врата, на рукохватима исто каиш, као и око чланка ногу… столица је имала точкиће… Стављали су ме на њу… Уболи би ми некакву иглу у вену и нешто убризгали, то ме је терало на спавање, глава ми је била ненормално тешка, хладно ми је било…онда су ми на главу стављали неку врсту слушалица… Тачније само једна страна је имала слушалицу за једно уво, а друга страна некакву коцку, та коцка вибрира. У тренутку кад ми већ очи падну и глава клоне, осећала сам прејак звук који се појачава све јаче и јаче…. на лево здраво уво слушалица а на десно та коцка сто вибрира… јак звук ненормално појачан и јака вибрација, бацали су ми главу… Болело је… молила сам немојте више… Говорили да сам размажена, да ми није ништа и да тако мора да се уради…
Друга справа… Справа која ми је уништила дугу и лепу косу… То је био лежај болнички покретни у некој уској собици таман да тај лежај стане у њу… мени са леве стране велико стакло, одакле су ме посматрали… Пре него би ме ставили на тај лежај… главу су ми стављали у некакву чудну гумену мрежу… дебела јака гума коју ставе на главу као капу и везује се испод браде… давила је… нисам могла да дишем ни да гутам… У размак по коси у тој мрежи умакали су некакве диоде у неку лепљиву течност, затим је лепили мени на главу, било их је посвуда… И онда опет везивање за проклети лежај… Терали ме да спавам…нисам могла, не иде… Покушала сам да затворим очи, рекла себи, пусти само нека прође… издржи… погасе се светла… нешто зуји и помало бруји по мојој глави…. одједном се упали прејако светло одмах до мојих очију… огромна лампа, спуштена скроз једва пет сантиметара од мог носа… Вриштала сам… очи ми биле сузне нисам могла померити главу ни руке ни ноге… држе тако неко време па угасе… мрак… олакшање…. таман се навикнем оно изнова опет….
А знали су да ми преко ноћи не дају да спавам… држали ме будном, некад шамарима, некад водањем по болници, а најчешће су ме стављали у кантину где деца ручају, ту је био телевизор… пуштали су ми неки веома језив филм о црвеној куги… филм пун насиља и крви… Некад кад не гледају умела сам да се искрадем и одем у свој кревет… Ал‘ кад то урадим добијала сам батине… Питала сам зашто ме тако муче… Рекли не смеш да спаваш, сутра имаш преглед, мораш да будеш преморена и заспеш кад те ставимо на сто….и шта ћу трпим…Кад ујутро опет лампа… после лампе, она столица….
Зове мајка на телефон, најављује посету за који дан… одмах су ми давали некакве витамине од којих би мало живнула, не дирају ме док не прође мајчина посета… И тако дође она… молим је, преклињем је да ме води кући, да ме муче. Ал‘ узалуд… они сви фини глуме и говоре. Она је много добро дете и послушно, само је много размажена, плаче за оцем и дедом… И ту је крај… мајка нажалост поверовала јер стварно увек сам желела оца и деду… И тако од одласка кући ништа… Мајка оде… а они опет по старом све… Схватила сам да ми је слух на левом све слабљи и слабљи… већ губим осећај за орјентацију, равнотежу и теже комуницирам… Поново ноћ где ми не дају спавати… Ал‘ ту ноћ биле су две медицинске сестре… Она сто ме шутирала зла… а друга је била донекле у реду… Ја сам запала у руке тој која је донекле добра… Ал‘ она се плашила ако ме остави да ћу опет отићи спавати… Ухвати ме за руку и каже идеш са мном… Ушле смо у лифт… Не знам дал‘ смо ишле горе или доле… Али кад су се врата отворила ушле смо у ходник, осветљење је било чудно и јако црвено, баш као на филму том црвена куга… Уплаших се, тресем се и укочим… Каже ми она ајде не бој се… видећеш мале бебе… Какве бебе? Каже мале, ал‘ не смеш рећи да сам те доводила овде… Ово ћеш да заборавиш, јел‘ ОК? Ја рекла ОК… шта сам друго могла и смела??? Идемо кроз неки ходник, личи на тунел и улазимо у једну велику салу… исто била осветљена у црвено јарко светло… По целој сали било је јако пуно креветића за бебе… креветићи су били чудни, у кавезу и још стакло… додуше не свима… неке су биле само кавез без стакла… Све бебе су биле непомичне… прикопчане за некакве каблове и чудне течности које светле у мраку као флуоросцентне… Ја сам питала зашто су ове бебе у кавезима и не мрдају… Она рекла: БЕБЕ СПАВАЈУ….
Никада током живота нисам видела такву собу да постоји ни на тв… Не знам вам објаснити шта је то било… и била сам само једном на том одељењу… Не знам колико сам дуго била на тој проклетој клиници… Сваки дан и ноћ су ми били предуги…Слуха више нисам имала, коса ми је одсечена, била сам преслаба, мршава, без равнотеже стално падала… Нисам више могла… Мајку да преклињем да ме води, не вреди биће исто као увек… Мајка најавила долазак… дуго сам седела и размишљала шта ћу… И онда узмем парче папира и оловку… Пишем мајци писмо… То писмо мајка дан данас чува… ИЗВИЊАВАМ СЕ ШТО НЕ МОГУ ДА ПРЕПИШЕМ ТО ПИСМО… НЕ ЖЕЛИМ ГА ВИДЕТИ, НЕ МОГУ… рећи ћу вам само укратко састав… чак не знам дал‘ се добро сећам, верујте ми једва сам га исписала, више нисам могла ни да плачем, суза није било… Писала сам молбу и обећање мајци, да више никад нећу бити несташна, да нећу лутати по селу, правити ситне дечје невоље, да ћу бити послушна и шта треба и шта не треба… молила сам је само да ме води кући… Смотала сам тај папир и ставила у џепић пиџаме… Крила сам га, да ми га не нађу они што ме називаше ЧЕТНИКУШОМ нисам желела још батина… Некако издржах и мајка дошла, ја сам само ћутала, седела крај ње, нисам се више радовала ничему што ми је доносила, нисам је питала да ме води кући… ништа… Била сам јој чудна, испитивала је докторе зашто сам тако мршава и дезорјентисана… зашто ми је коса тако ружно одсечена… Нисам слушала, нисам ни могла више разумети ко шта прича… Тражила је објашњење зашто не реагујем више уопште на њен глас… гледам у празно… Не знам које је одговоре добила, ал‘ кренула је кући… ишла сам за њом и у торбу јој убацих писмо… Мајка је од Загреба до Госпића путовала аутобусом… отац би је са аутом чекао на станици да је вози кући у село… Стигла је, он је дочекао, на путу за село мајка нешто тражила по торби и набаса на писмо… Читала га и почела да плаче… отац јој истргао из руке и узео да чита… Био је љут, бесан, повређен… отишли су кући да се пресвуку и одмах поново за Загреб истог трена… Тражио је да га пусте код мене, испрва му нису давали јер се појавио неочекивано, а ја у том трену била баш на проклетој столици, инјекцијама и јаким звуковима…. Некако су успели да му забране улаз на дечје одељење… Ал‘ не задуго… Схватио је да нешто није у реду чим му не дају да види сопствено дете… Отишао је у полицију да са њима покуша да ме узме из болнице… они су у међувремену покушали да ме поврате у нормалу…. Ал‘ узалуд… ја више нисам могла… у тренутку кад је отац ушао ја сам већ била лежала у беспомоћном стању… нисам имала снаге ни да скочим да га загрлим… само су ми сузе ишле на очи и благи осмех…рекла сам тихо; ДОШАО СИ…. и заспала…. Силом сам одведена кући уз отпусну листу… од те болнице имам само један усрани папир на ком не пише ништа посебно осим да сам одпуштена после дужих медицинских испитивања…. Слух ми се никад више није вратио, психички сам била тотално на дну….. Отац дан данас не може да опрости сам себи за то… годинама смо мислили да је то све било зато сто сам била ћерка Србина…. Али….
Године су прошле одрасла сам…. И отишла сам у неку другу државу…. За бољим животом… Решила после тол‘ко година да одем тамо на преглед код стручњака. Урадили су ми све могуће прегледе… у глави оштећења видљивог нема…. По правилу би требала да чујем…. ал‘ не може… онда је почела прича и испитивања како се то десило. Испричала сам им и закључили су да сам трована нечим… да имам дан данас тај отров у себи и спречава ме да чујем нормално… Постоји могућност да оздравим, без операције, али да би то успело морам добити ту стару архиву из Загребачке болнице да би нашли противотров томе шта су ми давали… Али… не може… све болнице широм Хрватске у којима сам била имају моју архиву и дају ми је без проблема… Само они у Загребу не дају… покушано је више пута, увек друга прича… НЕМАТЕ ПРИСТУП АРХИВИ, онда други пут кажу ТА АРХИВА ЈЕ ЗАСТАРЕЛА НЕ ПОСТОЈИ, трећи пут кажу ТА АРХИВА ПРИПАДА НАУЧНО ЕКСПEРИМЕНТАЛНОМ ДЕЛУ КЛИНИКЕ НЕМАМО ОВЛАШЋЕЊЕ ДА ВАМ ЈЕ ДАМО… како год покушамо увек одбијају а постоји!!!!! И тако дигнем руке поново у ту туђу земљу… тражили ми да опишем те справе на којима су радили експерименте на мени. Ја сам рекла без проблема могу да вам их нацртам, што сам и урадила… Претражили су целу болничку архиву клинике главнога града и такви уређаји код њих не постоје. Цртежи су послани у архиву војне клинике те државе, веровали или не нађено је… све… а испод пише ЛОГОР ДАХАУ И АУШВИЦ….. ТЕ ПИШЕ ДОКТОР МЕНГЕЛЕ.. Гледали су у мене, гледам ја њих и шта сад… Питају ме дал‘ желим судски поступак да отворим против те болнице… Рекла сам не могу… немам ја тол‘ко новца за то развлачење по суду, а они чим буду схватили да сам их тужила спалиће ту архиву и нећу ништа доказати никада… Тако је како је…
А сад… прошло је још пар година од тога, сад тренутно стање… има можда два три месеца… Упознах човека који је годинама истраживао злочине над децом и бебама, над органима, дрогама итд… Имао је све доказе за цео Балкан и шире… Питала сам га… само ми реци да ли је болница у Загребу улица Клаићева број 16 на списку клиника које су се бавиле трговином беба, дечјих органа и експeримената… Одговор је био мртав хладан са: ДА! И ТЕ КАКО!!!
Тад сам схватила….да није било то само зато сто сам ћерка Србина у време кад је почела мржња између Срба и Хрвата…. него сам имала срећу што сам упркос губитку слуха и паду психе успела да преживим то зло… Схватила сам да сам била део те деце у том ланцу, да су оне бебе биле спремане за продају… вероватно тек рођене и одузете од мајки… не знам можда нећу никад сазнати….. Годинама сам ћутала и ретко кад проговорила о овоме…. Ал‘ сад ми је дошло.
