Повезане објаве
НАЈНЕОБИЧНИЈА ЛИЧНОСТ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ,ВЕЧИТИ ЕКСЦЕНТРИК И ЈЕДАН ОД НАШИХ НАЈУЧЕНИЈИХ И НАЈОБРАЗОВАНИЈИХ СРБА 19 ВЕКА ЛАЗА КОСТИЋ,НАПИСАО ЈЕ И НАЈДИВНИЈУ ЉУБАВНУ ПЕСМУ – САНТА МАРИА ДЕЛА САЛУТЕ.КАЖУ ДА ЈЕ ПЕСМА НАСТАЛА ИЗ ПЕСНИКОВЕ ВЕЛИКЕ ЉУБАВИ ПРЕМА ЈЕЛЕНИ ЛЕНКИ ДУНЂЕРСКИ.
Ко је била жена која је тако снажан утисак оставила на најнеобичнију личност у српској поезији, вечитог ексцентрика и једног од наших најобразованијих романтичара, најученијих Срба 19. века? О њој је остало мало података, због чега је постала и митска личност некадашњег Новог Сада.
Ленку Дунђерски (1870–1895), најмлађу од петоро деце Лазара и Софије Дунђерски, најбогатијих и највећих српских добротвора, српски песник упознао је још као девојчицу у њеној родној кући, као велики породични пријатељ и кум цењене породице из Србобрана. Никада у друштво укалупљен, Костић долази у сукобе са званичном политиком у Србији, 1884. године на позив кнеза Николе иде на Цетиње, где ради као уредник званичних црногорских новина, те све до 1891. године не виђа најмлађег члана куће Дунђерски. На позив Лазара Дунђерског, након несугласица у које је упао и на Цетињу, овај песник екстроверт, „с нечим аристократским у изгледу и понашању, светски човек према коме су његови песнички другови изгледали као повинцијалци“ долази на породично имање Дунђерски у Челареву.
Ту Лаза, вечити миљеник жена, затиче 21-годишњу девојку, која је за време његове црногорске саге завршила школу за енглеске госпођице у Пешти, виши васпитни завод у Бечу, много путовала, школовала свој глас о коме су сви са дивљењем причали, свирала клавир, научила неколико језика, волела коње и јахање.
Девојка чија „плава коса и очи, и струк, нису остављали равнодушним ни младиће у Бечу“, како је записала у свом дневнику, била је самостална, друштвена дама завидне лепоте гласа. Њену несвакидашњу појаву освојила је још мање честа песникова личност. А овај интелектуалац, доктор права, новинар, књижевник, есејиста и песник, адвокат, професор новосадске гимназије, први преводилац Шекспира у Србији, после Доситеја наш највећи полиглота, али и романтичар који је највише пута бивао хапшен или се налазио пред хапшењем, имо је чиме да буде освојен.
Сачуване фотографије Ленке Дунђерски у балској хаљини, коњичкој опреми и црногорској ношњи, њен лик на портрету Стевана Тодоровића у Народном музеју у Београду, све сведочи о истоме – о лепоти. Но то је само један део личности Ленкине, онај који су сви видели, а који је и песника међ’ јавом и међ’ сном могао да занесе.
У лирској студији „Ленка Дунђерска“ Пере Зупца први пут објављен портрет Лазе Костића из Сингеровог новосадског фото-студија, сведочи да је Лаза у својој 51. години био леп, без иједне седе.
Проблеми су већ настали, Ленкина мајка Софија већ се по Новом Саду жали да јој Лаза растерује просце, а на Лазино питање Ленки зашто никог ваљаног не одабере и не уда се, она одговара: ако би већ морала, морао би тај неко бити као он.
Немоћан да било шта промени, Лаза тражи сламку спаса. Како му је некада Ленка рекла да се диви Николи Тесли, он пише великом научнику кога је упознао у Пешти да му је нашао одличну прилику. Тесла није много размишљао. Он је венчан с науком.
Ту је и део дневника Ленкиног, који отворено говори о препрекама које су гушиле Костића. На њено питаје зашто се не би удала за њега, песник одговара:„ Ја сам стар и недостојан Вас. Ни по чему Вас нисам достојан.“
Да би побегао од својих осећања, одлази у манастир Крушедол, још једном пише Тесли, али све је узалуд. У манастиру, где је остао четири године, пише прву песму посвећену Ленки – „Госпођици Л. Д“. У њој се јасно види песниково осећање недостојности да буде просац савршене лепоте. Приложио ју је у Ленкин споменар, дрвену кутију са осликаним ружама на поклоцу, који је нестао.
Лаза прави последњи очајнички корак. Жени се Јулијаном Паланачки, богатом 46-годишњом мираџиком, својом вереницом већ 12 година, која га је верно чекала. Кум на венчању 54-годишњем Лази био је Ленкин отац, Лазар Дунђерски.
На брачном путовању у Венецији Лазу затиче вест о Ленкиној смрти. Према званичној верзији умрла је од тифусне грознице у Бечу, а последњи редови забележени у њјном дневнику могу упутити и на сумњу да је млада жена сама себи прекратила муке.
Скрхан од бола, Костић утеху проналази у Цркви Госпе од Спаса – Санта Мариа делла Салуте – а 15 година касније објављена је грандиозна песма с називом ове цркве у наслову.
Ленка је умрла на Светог арханђела Михаила, када верници масовно долазе у Венецију да се поклоне православној икони Богородице, донете са Крита. Пре смрти Лаза је 1.000 круна завештао манастиру Крушедол да се сваке године на дан Арханђела чита молитва за спас душе Ленке Дунђерски и исто толико манастиру Раваница у Врднику да се на Видовдан моли за покој душе Јулије Паланачки.
Лаза је умро 1910. године, годину дана након смрти своје супруге и објављивања химне љубави „Санта Мариа делла Салуте“. Последњих дана живота Ленка му је редовно била у сновима, чак је веровао и да будан чује њене кораке. Цео свој живот и хтења преточио је у песму са именом италијанске цркве у наслову, у којој је љубав основни принцип живота, место сусрета њега и Ленке и после смрти. Рефрен „Санта Мариа делла Салуте“, најважнији елемент звучности песме, постаје и тајна формула којом песник дозива своју драгу, разбија „безњеницу“, пустош насталу после смрти виле од које „лепшу не виде свет“.
