Почетна / Архива / ЂИЛАС – ИДЕАЛНИ ВРШИЛАЦ ДУЖНОСТИ ВУЧИЋЕВОГ КОНКУРЕНТА НА ВЛАСТИ

ЂИЛАС – ИДЕАЛНИ ВРШИЛАЦ ДУЖНОСТИ ВУЧИЋЕВОГ КОНКУРЕНТА НА ВЛАСТИ

Избори ће бити одржани 31. марта. Можда 14. априла. Можда их неће ни бити ове године. Није ни битно, с оваквим режимом и оваквом опозицијом Србија нема избора. Александар Вучић је за шест и по година уништио све што је стигао. Погазио је Устав и приграбио сву власт. Политичким и пословним партнерима Тачију и Харадинају помогао је да учврсте независност албанске републике Косово. Државне институције, укључујући полицију и правосуђе, претворио је у сервис за заштиту личних интереса. Угушио је медијске слободе. Опљачкао је пензионере, раднике је свео на ниво робова, а више од 600.000 младих и образованих отерао је у иностранство. Отео је и распродао фирме, оранице, руднике, паркове природе, воду и ваздух. Зауставио је процес демократизације друштва и завео диктатуру. Разбио је и уситнио опозиционе странке, а њихове лидере изложио сталној кампањи сатанизације. Створио је атмосферу страха и насиља.

 

Срби већ двеста година покушавају да направе државу, али никако да макну од почетка. Цивилизацијски и демократски напредак оптерећен је компликованим односом фактора који креирају политичке процесе: владарима, опозиционарима и страним центрима моћи. Иста нит несреће, насиља и борбе за слободу протеже се од Првог српског устанка до данас.

Карађорђе се држао девизе „мјесто пријетње, из кубуре гађати“. Кад се Теодосије Марићевић супротставио његовом апсолутизму, вожд му није претио, убио га је. Петар Добрњац и Миленко Стојковић имали су више среће, преживели су оптужбе за „многе грешке“, али морали су да оду из Србије. Милош Обреновић је имао другачији стил, који је описао Слободан Јовановић: „Књаз је био један од оних опасних људи чија је освета хладна, он није потезао на противника док му овај не би дошао под руку, али онда би га ударио једном за свагда“. Ту стратегију применио је на куму Карађорђу. Проблем с пожаревачким кнезом Марком Тодоровићем решио је тако што га је прво ухапсио, па му опростио побуну, да би, следеће године, послао убице да га на спавању елиминишу. И Милоје Поповић Ђак је остао без главе кад се супротставио владару. По Милошевом наређењу, учесницима Чарапића буне одсечене су руке и језици. Два преживела побуњеника стигла су до Беча, да се жале и личним примером да докажу да је књаз „варварин који заслужује опште гнушање“. И кнез Александар Карађорђевић је у крви гушио побуне у Ваљеву и Шапцу. Хтео је да по кратком постуку казни и учеснике Тенкине завере. Стефан Стефановић Тенка и остали завереници осуђени су на смрт, да би им, под притиском отоманске Порте, казна била преиначена у доживотну робију.

Списку никад краја, а сваки пример личе један на други. Тако је до данас, али уз једну велику разлику. У старим играма око престола учествовали су, свеједно да ли као победници или покојници, углавном претенденти на власт. Обичан свет, иако у сталном трпном стању, могао је да живи релативно нормално.

Данас то није могуће, Вучић не дозвољава. Проширио је фронт, сваког грађанина који му не верује и који мисли другачије прогласио је за непријатеља и ставио на листу за одстрел. Хиљаде људи је, само због политичке неподобности, остало без посла, с угроженом егзистенцијом. Милионима је гурнуо руку у џеп, отео плате и пензије, имовину и послове. Растурио је стотине хиљада породица, натерао је родитеље да се радују кад им деца беже из казамата у који је претворио целу Србију. При том, још се иживљава над жртвама свог пљачкашког похода. Србија је, по свим мерилима, пред банкротом, већина становништва живи у беди, а Вучић очајне грађане назива лажовима који се претварају да им је лоше. Народ му не ваља, власт је добра.

С тим би могли да се сложе само појединци из врха напредњачког картела. Само у оваквим условима, у Вучићевој Србији, они могу да купе факултетске дипломе за 200 евра, а за мало веће паре да постану министри, директори, председници којечега или успешни бизнисмени. А, све на терет већинске, нормалне Србије.

У рату против народа никад ниједан диктатор није победио, неће ни Вучић. То и он зна, зато за противнике бира појединце из опозиције.

Улогу опозиционог лидера доделио је Драгану Ђиласу. Из много разлога, добар избор. Добар за Вучића. Ђиласа је лако компромитовати. Осмогодишњи стаж у власти искористио је за стицање енормног богатства, тргујући огласима, медијима и утицајем. Направио је или купио на десетине фирми, кућа, станова и људи. Успут, као тотални политички дилетант, пресудно је утицао на стварање напредњачког картела.

Такав, Ђилас је идеалан вршилац дужности Вучићевог конкурента на власт. Напредњачка медијска индустрија лажи не мора да буде ни нарочито маштовита, њега може да дискредитује без по муке. Довољно је да се објави списак Ђиласових некретнина или компанија, па да просечан гласач, који балансира од данас до сутра, у њему препозна кривца за своје невоље. Ко нема за кирију или комуналије, падне у депресију кад види такву листу некретнина. Ни мученици који немају сто динара да својој деци дају за ужину, тешко ће се одлучити да подржи Ђиласа, чија деца се школују у најскупљим школама у Лондону.

О Ђиласу ништа боље не мисле ни његови најближи сарадници. Знају с ким имају посла, зато га сматрају човеколиким Вучићем. За њега не би ставили руку ни у воду, а камоли у ватру. Већина њих, већ су на својој кожи осетили колико Ђилас уме да буде нелојалан, некоректан и агресиван. Неки га трпе га као нужно зло, јер само уз њега могу да опстану на политичкој сцени и надају се некој функцији у будућој расподели власти. Други га користе као громобран, боље им је да Вучић грува по њему, него по њима. Трећи су ту јер немају где даље.

Са истанчаним осећајем за популизам, Вучић релативно успешно користи Ђиласов спорни имиџ. Иако је експресно згрнуо петоструко више новца од Ђиласа, Вучић сиротињу уверава да није нормално да подрже тајкуна. Исто тако, инсајдерским полуистинама збуњује и Ђиласове сараднике. Преко својих људи и медија пласира лажне информације о тајним састанцима Ђиласа и Андреја Вучића у београдском ресторану „Пастув“, па и о његовим пословима с напредњачким тајкунима.

Иако је свестан да истина о заједничким финансијским комбинацијама може и по њега да буде непријатна, Вучић је проценио да ће већу штету претрпети Ђилас, његови бирачи су већи пуританци. С намером да их додатно слуди паролом „док ви шетате и ризикујете, ми развијамо бизнис“, диктатор је дозволио да се у његовим медијима, на Пинку и Студију Б, надугачко расправља о мултикомпанијској хоботници која је прекрила Србију, а чије кракове контролишу Ђилас, Драган Шолак, Ненад Ковач, Жељко Митровић, Сава Терзић, Никола Петровић, па чак и Драган Ј. Вучићевић. У тој мрежи истакнуто место има и Младен Вуковић, држављанин Босне и Херцеговине, који у Београду има луксузну вилу, маркетиншку агенцију „Плус медиа“, пословног партнера Николу кума Петровића и правног заступника Срђана Ковачевића. Новосадски адвокат Ковачевић био је пуномоћник офшор компаније „Цомодос Цорпоратион ЛЛЦ“ из Делевера, чији је директор Гојко Ђилас, брат Драгана Ђиласа. Истовремено, Ковачевић је пословни парнер Драгана Ј. Вучићевића у фирми „Зграда Цомпанy“.

У том милионерском клупку значајно место заузима Гојко Ђилас. У сенци брата Драгана, Гојко учествује у свим уносним пословним комбинацијама. Сувласник је фирми „Хуге медиа“ и „Спорт медиа“, које се налазе под контролом „Мултиком групе“. Преко „Цомодос Цорпоратион ЛЛЦ“ и агенције „Линеа“, која је била регистрована у Чешкој, Гојко Ђилас је трговао рекламама и телевизијским правима. Пре четири године у Црној Гори је основао „Мартецх Индустрy“, која се такође бави маркетингом. Покренуо је удружење „Мултиком“ и трговинско предузеће „Таррад“, али она су завршила у стечају.

Ти подаци, прецизно селектовани и обрађени, у режимским медијима скицирају лик Драгана Ђиласа као опскурног тајкуна, који се политиком бави само зато да стекне привилегије које ће му омогућити да настави с богаћењем. Вучић и његови трабанти свакодневно, преко свих насловних страна и телевизијских вести, понављају оптужбе на рачун тајкуна, који је у време док је био на власти згрнуо 500 милиона евра. Иако се држе мантре у којој прете Ђиласу законом и судским процесом, од тога нема ништа. Вучићева власт хапси и затвара џепароше који украду 500 динара, али не и „лопова“ која сумњиче за незаконито стицање 500 милиона евра.

– Хапсићемо и представнике бивше власти и тако ћемо доказати да више не важи правило „врана врани не вади очи“ – рекао је недавно Вучић.

Ђилас је још на слободи. Ту ће и остати. Не зато што је Вучић милосрдан или зато што је Ђилас невин, него ниједан не сме да наруши равнотежу страха. Ђилас јесте, показало се, политички дилетант, али није наиван кад треба да заштити своје интересе. Ако баш буде угрожен, неће се уздржавати у контранападу. А, оружје има. Миодраг Мики Ракић оставио му је снимке тајних преговора у Вучићевом винском подруму у Јајинцима. Главне улоге су, на једном састанку, имали Вучић, Томислав Николић, Борис Тадић и Ракић. Целовечерњи филм могао би да носи радни наслов „Вучић моли за 600.000 евра хитне помоћи“. Други део, у коме су актери Вучић и Ракић, мало је тужнији: „Вучић добио само 250.000 евра“. Засад, сви учесници те коруптивне саге, у којој је рођено зло звано Српска напредна странка, ћутке крију трагове. Међутим, сваког часа то може да се промени, па да у јавност изађе истина о политичком противприродном блуду бивше и актуелне власти. Док је тако, Ђилас је безбедан. Да, трпеће медијске ударе, али ништа јаче од тога.

Злоупотребом државних институција и медијским линчом, коме излаже Ђиласа, Обрадовића и Вука Јеремића, Вучић припрема услове за последњи адут који има у рукаву – расписивање ванредних парламентарних избора. Пропали су му сви претходни покушаји да угаси протесте, остало му је још само да то покуша изборима.

Већ је почео припреме. Јавност замајава причом о томе да ће одлуку о расписивању избора донети у зависности од тога да ли ће албанска власт на Косову укинути таксе на робу из Србије. Могао је да ту дилему реши у зависности од тога ко ће да победи у Задрузи или Паровима. Смисао је исти, само тражи изговор да заобиђе најболнију тему – демонстрације против његове тираније.

Извештаји, које Вучић добија двапут недељно, показују да протести нису битно утицали на промену рејтинга на политичкој сцени. Нити је СНС у паду, нити СзС расте. Међутим, проблем му представља референдумска атмосфера у којој је наметнуто, по њега најнепријатније питање – за или против Вучића. Изборна кампања, заснована на таквој подели на напредњачку и нормалну Србију, лако би могла да измакне контроли и сруши режимску кулу од карата. Тај ризик Вучић намерава да смањи применом старог правила – завади, распиши изборе, па владај. У тој дисциплини, досад је имао успеха. Пред изборе 2014. завадио је Тадића и Ђиласа, касније Јанковића и Јеремића, а прошле године Ђиласа и Шутановца. Сад има мало тежи задатак. Сви лидери Савеза за Србију прогутали су понос, прешли преко старих размирица и ђубре, којим су се раније гађали, коначно су гурнули под тепих. Ипак, Вучић се узда у личне манипулаторске способности. Очекује да до раздора у СзС дође по најосетљивијем питању – бојкоту избора.

За почетак, привид легитимности избора, на којима не би учествовао Савез за Србију, намерава да обезбеди укључивањем у игру својих омиљених опозиционара Војислава Шешеља, Чедомира Јовановића, Александра Шапића, Мирослава Паровића, Заветника и сличних статистичких грешака. За потпун успех биће му довољно да на изборе изведе било коју странку из Савеза. За тај подвиг, Вучићу ће бити потребна помоћ страних центара моћи.

Иако се још нису стишале емоције, узбуркане спектаклом који је приредио поводом посете Владимира Путина, Вучић рачуна да ће представници Сједињених Америчких Држава и Европске уније подржати његове политичке интересе.

Врло самоуверено, сараднике убеђује да ће амерички и остали западни амбасадори сугерисати Ђиласу и Јеремићу да одустану од бојкота. Вучић није склон попуштању, али за ову прилику пристао би да, тобоже добровољно, уреди бирачки списак. Одрекао би се гласова мртвих душа, али избио би главни аргумент којим опозиционари оправдавају претњу бојкотом. Вучића то не би скупо коштало, морао би само мало више да краде, али то му не би тешко пало. С друге стране, Савез би, учешћем на изборима, освојио тридесетак посланичких мандата, а изгубио би подршку грађана.

Предраг Поповић,магазин Таблоид

Информације о Ana Markovic

Погледајте такође

КАДА ЛОВЕ ДА ЗНАЈУ КОГА ТРЕБА ДА УЛОВЕ – ПРИСИЛНИ ЗДРАВСТВЕНИ ПРЕГЛЕДИ ЗБОГ СТВАРАЊА ЛИСТЕ ДАВАЛАЦА ОРГАНА. УЗГРЕД И ЧИПОВАЊЕ МАРВЕ

КАДА ЛОВЕ ДА ЗНАЈУ КОГА ТРЕБА ДА УЛОВЕ – ПРИСИЛНИ ЗДРАВСТВЕНИ ПРЕГЛЕДИ ЗБОГ СТВАРАЊА ЛИСТЕ ДАВАЛАЦА …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *