Почетна / Вести / АЛЕКСАНДАР ВЛАХОВИЋ Заслужно на Србском зиду срама ИСТИНА ЗА ПОТОМСТВА

АЛЕКСАНДАР ВЛАХОВИЋ Заслужно на Србском зиду срама ИСТИНА ЗА ПОТОМСТВА

Александар Влаховић по други пут у Железари Смедерево
Пљачка већ опљачканог
Изненадно помирење Александра Вучића и Александра Влаховића, кога премијер сада јавно назива „пријатељ Аца“, знак је да је српски премијер озваничио своју сарадњу са највећим пљачкашима ове земље и народа, и да не тежи даљем приближавању Европској Унији. План по коме се данас поступа у вези Железаре Смедерево на једној „неформалној“ вечери 2002. је у присуству тадашњег америчког амбасадора у Београду Вилијама Монтгомерија, Влаховићу издиктирао Џон Гудиш, тадашњи мозак УС Стеел-а за операције у Србији, а данашњи сувласник предузећа које преузима менаџмент Железаре. После те вечере српски буџет је био олакшан за више од 600 милиона евра. Колико је износила зарада учесника ове завере? А питање је за колико стотина милиона евра ће буџет бити лакши после најновијег комплота у режији Влаховића и Гудиша.

Милан Маленовић

Европска унија је, својевремено, поставила услов Србији да преиспита 24 спорне приватизације великих компанија, чију продају је оспорио Савет за борбу против корупције Владе Србије, на чијем је челу била, сада покојна Верица Бараћ. Још док је био у статусу кандидата за будућег првог потпредседника Владе Србије, чији мандатар је био Ивица Дачић, Александар Вучић се у јуну 2012. свечано обавезивао да ће истрајати у борби против организованог криминала и корупције.

Прошле, 2014. године, Александар Вучић је одбио да иде на Копаоник бизнис форум, или како га зову Српски Давос, јер је домаћин и први говорник био Александар Влаховић. Цео прошлогодишњи скуп је више него скромно пропраћен у медијима, управо због одсуства политичке елите.

Годину дана касније политичари су се утркивали да би раме уз раме са Александром Вучићем продефиловали по Копаонику и срдачно се поздравили са Александром Влаховићем.

Пажљиви посматрачи дешавања на двору Вучића одмах су разумели ове сигнале.

Влаховић је почетком 2014. још увек гласио за непожељну особу, јер се тада водила истрага о 24 спорне приватизације и то на захтев Европске Уније, а његово саучесништво у бар једној од њих (ако не и у скоро свима) било је неспорно. Годину дана касније, истрага је обустављена без икаквих конкретних разлога, истражитељи су послати на нове задатке, док је прикупљени материјал предат Александру Вучићу како би могао да уцењује криминалце који су се обогатили купујући у бесцење српске фирме. Међу њима је био и Влаховић који је, за разлику од неких других, без поговора и без отезања платио тражену путарину и тако преко ноћи постао један од најомиљенијих премијерових саветника.

На овогодишњем Бизнис форуму на Копаонику Вучић је пред новинарима Влаховића чак назвао „пријатељ Аца“. Новац је најјачи љубавни еликсир.

„Није све у новцу, нешто је и у идејама“, рекао је Влаховић Вучићу купујући своју слободу. Добар део свог криминалног стажа овај бивши министар приватизације је потрошио проучавајући методологију пљачке смедеревске Железаре, а управо су савети из те области у том тренутку били потребни Вучићу.

У периоду од лета 2012. године, када је обрађен највећи део материјала везаних за поклањање САРТИД-а америчком УС Стеел-у, до лета 2014, када је дошло до отопљавања односа између Влаховића и Вучића, постојали су интензивни контакти између њих двојице. У том времену је израђен и план нове пљачке буџета помоћу овог посрнулог привредног гиганта, а Влаховић је поседовао више него драгоцена искуства у том погледу.

Директор српске полиције, несмењиви Милорад Вељовић, који за месец дана слави десетогодишњицу у руковођењу српском пиолицијом, а није још ни на половини свог другог мандата, изјавио је да полиција нема доказе за суд, у већини спорних приватизација, чије преиспитивање и даље захтева Европска унија! Он је, зна се, изговарао Вучићеве речи.

А овако је почело…

“…Александар Вулин тврди да ће се иза решетака наћи и бивши министар за приватизацију Александар Влаховић, и то због ‘неуставног Закона о приватизацији’ “ пренели су његову изјаву од 7. августа 2012. године сви српски медији.

“…Полиција је завршила истражне радње у случају приватизације смедеревске железаре ‘Сартид’ и незаконито присвојених шест милиона долара приликом њене продаје америчком ‘Ју-Ес стилу’, тако да ће, како ‘Ало!’ ексклузивно сазнаје, за недељу дана почети прва привођења умешаних у малверзације. Међу онима који би до краја месеца требало да заврше иза решетака су бивши министар приватизације Александар Влаховић, шеф радне групе за продају Сартида Немања Колесар и бизнисмен Данко Ђунић, који је радио процену вредности Сартида“. – објавио је дневни лист Ало, 2013. године. Али..

Говорећи о случају Сартид, Вучић је истакао да су кривичне пријаве поднете за четири лица, а међу њима није некадашњи министар Александар Влаховић, јер не постоје никакви докази! (28. децембар 2013. ТВ Панчево)

Александар Влаховић је био министар за приватизацију у Ђинђићевој влади. Заједно са Данком Ђунићем, у време транзиције, распродао је фабрике, јавна предузећа, цементаре, пиваре, и згазио српску привреду. Силно се обогатио, купујући за мале паре успешна предузећа и робне куће, које је касније препродавао.

Влаховић је Ром из београдске општине Сопот. Његова супруга је учитељица, данас је директор те школе. Погазила је пре десет година дете на путу, али није оглашена кривом. Шта знају деца о саобраћају, поготову ако вози Влаховићева жена…

Бивши амерички амбасадор, аутор Статута Српске напредне странке

Амерички новинар из Питсбурга (седиште УС Стеел) долази до књиговодственог извештаја УС Стеел-а. У њему налази сензационалан податак да је плаћен порез на провизију од 12 милиона долара за трансакцију куповине Сартида! Узгред, према америчком закону, сва предузећа су дужна да посебно назначе средства која су утрошена за провизију у циљу сузбијања корупције.

Даље истраживање кретало се у правцу вредности трансакције. Када је сазнао да је њена укупна вредност била 23 милиона долара, новинар је објавио шокантан текст у локалним новинама да је провизија била уместо уобичајених два до три одсто – чак 50 одсто! Погађате, провизију су примили Мирољуб Лабус, тадашњи потпредседник српске владе, министар Александар Влаховић и Данко Ђунић.

У априлу 2004. у изјави листу Питтсбургх Пост-Газете, Иван Вујачић, наш амбасадор у Вашингтону, изјавио је да је САРТИД купљен за 33 милиона долара, од којих 23 милиона у готовини, шест милиона за трансакције-провизије и четири милиона за збрињавање незапослених.“

Колико је стварно САРТИД плаћен, колике су биле провизије играчима Прве и Друге лиге, шта је све била имовина стечајног дужника, који су све повериоци оштећени и какви су били дугорочни политички ефекти операције САРТИД, знају само они којима је то у опису посла.

Наравно, шест милиона долара провизије у овако великом послу само је ситниш за моћнике из Прве лиге. Постоје докази да је у годишњем пословном извештају У.С. Стеел куповину српског САРТИД-а укњижио као трошак од преко 550 милиона долара, што одговара реалној цени Железаре у тренутку куповине.

Америчка аквизиција САРТИД-а је изгледа омогућила да огромна разлика у цени од 527 милиона долара, после низа финансијских трансакција преко зависних предузећа на острвима пореских рајева, заврши у џеповима неколицине америчких и српских политичара и бизнисмена. Једино ово објашњава зашто су, већ следеће године по продаји САРТИД-а, отишли у пензију амбасадор САД-а у Београду Wилијем Бил Монтгомери и Тхомас Ј. Усхер, председник У.С. Стеел Цорп.

Тадашњи амерички амбасадор у Београду Монтгомери био је један од највећих мешетара у историји америчке дипломатије, који је, са својом супругом Лин, иначе британском држављанском, сакупљао новац за своје потребе. Он је, штитећи се капом Стејт Департмента, опасно претио властима у Хрватској, у Црној Гори и региону, и наплаћивао “заштиту“. Хрватска влада му је, као “мали знак пажње“ поклонила вилу у Цавтату, коју је он касније продао за велику своту новца, не плаћајући порез.

И након пензионисања, он је остао да живи у Београду. Када је основана Српска напредна странка, Монтгомери је постао њен плаћени саветник, који је странци, на енглеском језику, написао Статут. У Амбасади САД-а у Београду подржавао га је доскора њен економски саветник Метју Палмер, који је наводио Вучића, и њим управљао као са малим мајмуном.

Монтгомери је данас овејани криминалац, али је велики, као Авала, у очима Томислава Николића и Александра Вучића.

Приликом куповине неке фирме најважније је одстранити конкуренцију. У.С. Стеел је у борби за САРТИД имао опасног конкурента у компанији ЛНМ Холдингс, која је у периоду од марта 2002. до марта 2003. године упутила низ писама најодговорнијима у српској влади – премијеру Ђинђићу и министрима Влаховићу и Питићу, о својој намери да купи смедеревску железару, инвестира новац у развој и тржиште и значајно повећа њен извоз. Али, ЛНМ Холдингс је понудио и две битне ствари о којима У.С. Стеел није хтео ни да разговара – преузимање стечајних дугова САРТИД-а и реализовање социјалног програма за запослене. Српски и амерички гангстери су зато одмах покренули операцију САРТИД.

Малверзације отпочињу 8. марта 2002. године, Писмом о намерама о стратешком партнерству српског металуршког концерна и америчког гиганта, које потписују директор САРТИД-а Новаковић, председник У.С. Стеел Кошице Џон Гудиш и министар Александар Влаховић, а свечаности присуствују премијер Ђинђић и амбасадор Монтгомери. У.С. Стеел Кошице овим уговором стиче ексклузивно право да пет година управља производњом САРТИД-а, убира добит и при томе не сноси никакву одговорност за евентуално лоше пословање. Такође, словачка компанија је добила и право да у случају продаје САРТИД-а неком другом још седам година управља Железаром, односно евентуални купац би морао да чека 12 година пре него што уђе у САРТИД.

Јасна стратегија: купити Железару што јефтиније

Следећи потез повлачи Трговински суд доносећи 30. јула 2002. решење о стечају САРТИД-а, при чему ДС мафија, преко гласноговорника Влаховића, поручује да је „блокада од стране ЗОП из 1998. била бржа“ од намере Владе да САРТИД реструктурира кроз приватизацију. Блебетање о муњевитој брзини блокаде жиро рачуна из 1998, која у корену сасеца намеру да се САРТИД приватизује на уобичајен начин, путем тендера, показује дрскост званичника тадашње Владе, свесних да пред онима који раде за интересе Империје не постоје препреке.

Стечајни управник САРТИД-а постаје Б. Игњатовић, који у тренутку постављања на дужност нема нити један дан радног стажа и коме је главна пословна референца кумство са Немањом Колесаром, шефом кабинета премијера Ђинђића. Игњатовић касније постаје мудрац који ће предложити Стечајном већу да се САРТИД прода непосредном погодбом са У.С. Стеел-ом. Али, иза ове махинације, као и безброј других у вези са САРТИД-ом, стајао је Колесар, што потврђује министар Г. Питић јуна 2004. изјавом за „Данас“ да је „цела прича око САРТИД-а вођена из кабинета премијера“.

Увођењем САРТИД-а у стечај, конкуренција је елиминисана и прелази се на другу фазу операције – смањење куповне цене. У овој фази неопходно је медијски показати да САРТИД катастрофално послује, односно да су им дугови очајно велики, производња никаква и вишак радника огроман, како би српска јавност закључила да је најрационалније смедеревски производни крш продати ма ком купцу, па макар и за долар.

У том циљу се дуг САРТИД-а надувава од стране Американаца, који баратају цифром од 1,7 милијарди долара. Они у дуг рачунају све – главницу од 800 милиона долара, 400 милиона камата, 400 милиона дуга према угашеним српским развојним банкама, 120 милиона дуга инодобављачима и слично. Већ тада се знало да ће бити отписана сва домаћа дуговања, као и све стране камате, као да ће вероватно бити отписан и део иностране главнице, што се и догодило. Пропагандна бајка о 1,7 милијарди долара тешком дугу била је неопходна за У.С. Стеел да би се снизила продајна цена САРТИД-а. Наиме, у цивилизованом свету је принцип да куповином задуженог предузећа нови власник преузима дугове и за њих умањује коначну цену. Тако је У.С. Стеел челичану у словачким Кошицама платио 60 милиона долара, али уз обавезу да плати и њихов укупни дуг од 325 милиона долара.

Такође, Џон Гудиш је нашироко објашњавао да у САРТИД-у „готово уопште нема производње“. А чињенице су да је САРТИД 1998. године производио 100.000 тона челика месечно, па је, чак и после бомбардовања, све до краја 2000. године, производња достизала 50.000 тона. Истина, када је ДОС преузео железару производња се нагло смањила, да би у јулу 2001. за 61 одсто била мања него у јулу 2000. године, што сигурно није било случајно.

У многобројним изјавама Гудиш се жалио и да је за исти производни капацитет у Америци довољно 2.000 радника, док у САРТИД-у има 10.000 запослених, не помињући при томе да радник у Америци кошта У.С. Стеел 16.98 долара на сат, док је сатница радника САРТИД-а само 0.30 долара. То значи да за сат рада 10.000 запослених у САРТИД-у добијају 3.000 долара – новац довољан за исплату сатнице само 177 радника у Питсбургу.

Продаја Сартида изазвала је жесток протест осталих заинтересованих за куповину смедеревске Железаре. Протест тадашњег немачког савезног министра за привреду Волфанга Клемента, послат премијеру Ђинђићу, хладнокрвно одбија шеф његовог кабинета Колесар, што је посебан пример непоштовања међународних протокола.

Волфганг Клемент у писму тадашњем премијеру Зорану Ђинђићу наводи „да из перспективе његове владе може због поступања у случају Сартид доћи до негативних последица по привредне односе (тадашње) СРЈ и Немачке“.

И НеwYоркТимес је о томе писао 26. јуна 2003, наводећи да је група страних кредитора САРТИД-а, на челу са немачким Wест ЛБ и ХВБ Гроуп, француским БНП Парибас, белгијским КБЦ и британским Стандард Банк, оспорила продају САРТИД-а и затражила од српске владе „нови јавни тендер“, у циљу заштите њиховог захтева за плаћањем 100 милиона долара (кредит из 1997. са каматама).

У конкуренцији два светска произвођача челика, свакако би цена Сартида била већа.Чак пет писама о намерама послала је фирма ЛНМ на адресу Владе Србије, тражећи да им се пружи фер шанса за куповину Сартида, али од тога није било ништа.

Тадашњи министар за привреду и приватизацију Александар Влаховић дао је изјаву тим поводом оперативцима УБПОК-а. Он је објаснио како ни у једном тренутку ЛНМ није био на било који начин спречаван да активно учествује у стечајном поступку над Сартидом!

Американци су дошли у САРТИД да га купе што је могуће јефтиније, да праве у њему што је могуће већу зараду, и да тај профит, по могућству у целости, изнесу из Србије. То су сурова правила модерног капитализма и бизниса и она се морају поштовати – увек и на сваком месту.

Све остало су искључиво медијске измишљотине, манипулације, бајке и шарене лаже. Зато тако имбецилно је звучила изјава раније помињаног Џона Гудиша, извршног потпредседника У.С. Стеел-а, дата часопису „Данас“ јуна 2004. године: „Ми смо одличан пример шта приватни инвеститори могу да учине за економију једне земље… Ми помажемо Влади Србије, јер запошљавамо људе, тако да Влада може да се концентрише на неке друге проблеме, а не да брине о томе како да обезбеди плате запосленима. То је сада брига приватног инвеститора.“

Гудиш у ствари хоће да нам каже да У.С. Стеел није дошао у Смедерево да покупи профит, већ из чисто хуманитарних разлога – да јадној радничкој класи Србије омогући посао и месечну плату. То је исто тако комично као када би неки српски сељак рекао да долази свако јутро на пијацу да би свој кајмак поклањао првим купцима који налете на његову тезгу.

Истрага

Процењује се да је Србија укупно инвестирала у САРТИД око три милијарде долара, да би га продала за 23 милиона долара. И поред тога министар за привреду Влаховић се усуђује да у априлу 2003. максимално дрско и безобразно изјави: „Тај комплетан пакет је врло исплатив. Нарочито када се пореди са уговорима који су закључивани са другим челичанама, …на пример ‘Кошице’ у Словачкој“. То је, наравно, лаж достојна барона Минхаузена. Кошице су плаћене 60 милиона долара, али је том приликом прихваћено да се плати и њихов укупан дуг од 325 милиона долара. Смедеревска железара је плаћена само 23 милиона долара, без обавезе плаћања њених дугова. Такође, У.С. Стеел је имао обавезу да током 10 година у Кошице уложи 700 милиона долара и да за то време не отпушта раднике, док се у Смедереву обавезао на улагање од 150 милиона долара, али је забрана отпуштања радника у трајању од само три године.

По склањању Демократске странке са власти, иследници Управе за борбу против организованог криминала – УБПОК, вероватно по налогу из кабинета премијера Коштунице, маја 2004. улазе у смедеревски У.С. Стеел и отпочињу са саслушавањем актера операције САРТИД – Влаховића, Колесара, Игњатовића и других.

Истрагу око продаје Сартида америчкој фирми Ју-Ес Стилу, званично је иницирало тужилаштво. Полиција је саслушала готово све умешане у приватизацију, прислушкивала умешане у продају, након чега је састављен извештај на 60 страница.

Утврђено је како су Сартид А.Д. и фирме у његовом власништву продате за много мању цену од реалне.Међутим, Американци реагују муњевито, започињући синхронизовану акцију у такозваним реформским медијима, који уз застрашујућу халабуку почињу да нападају покушај Коштунице да расветли криминалне радње учињене у САРТИД-у. И званични Вашингтон снажно стаје на страну У.С. Стеел-а, присиљавајући Коштуницу и УБПОК да одустану.

Новоизабрани амерички амбасадор Мајкл Полт, одмах по доласку у Србију посећује Смедерево и У.С. Стеел, стављајући тиме до знања да и после Монтгомерија важи Монтгомери. Али, то није чудно. Историјско је правило да Империја има право на грешке, гангстеризме и злочине, а људима који су то чинили за државни или неки лични интерес, не сме да фали ни длака са главе. Све дотле док Империја влада.

Заменик Окружног јавног тужиоца у Београду Радивоје Гвозденовић, који је примио извештај о продају Сартида, који су на 60 страница сачинили инспектори УБПОК-а морао је да га “фијокира“.

Тако је и захтев Европске комисије да се преиспитају спорне 24 приватизације, а све их је спровео Александар Влаховић, одбачен од стране Александра Вучића! Тај захтев из ЕУ је и даље на снази, али не обавезује премијера. Он се нада заштити.

И мафија, коју још предводи Wилијем Бил Монтгомери, након што је у смедеревској Железари истопила све отписане тенкове Војске Србије и Црне Горе, хаубице, топове, понтонске мостове и оружје, које је бесплатно добила, и претворила у најквалитетнији челик, задужила је Железару, код својих кћерки фирми за још 750 милиона долара, које је платила Србија из свог буџета, опет се враћа на место злочина. Да настави с пљачком. Овог пута са истим ликовима, на други начин. Колико ће и овим шпекулативним платити америчкој дипломатској мафији српски грађани, преко буџета, тешко је и израчунати.

Српски премијер Александар Вучић подастире се пред америчким мафијашима, а нарочито пред дипломатама, који, најчешће, гледају свој лични, а не и амерички интерес.

А 25. јула ове године, министар привреде Душан Вујовић и премијер Вучић појавили су се у ударним вестима, насмејани, заједно са Александром Влаховићем, новим саветником Владе Србије! Човек који је продао незаконито све српске цементаре, пиваре, стратешка предузећа и себи у џеп ставио најмање 550 милиона евра, уместо у затвору, поново је у прилици да пљачка. Његов компањон, и идејни отац, Данко Ђунић, свестан је колико су он и Александар ојадили Србију. Он данас живи у вили у Грчкој. Није се усудио да дође ни на сахрану мајке.

И садашњи амбасадор САД-а у Београду Мајкл Кирби отворено је претио Вучићу да мора предати Железару садашњим “управљачима“. Уредници Таблоида добили су у Стејт Департменту одговор да у мисији њихових амбасадора није садржано право да учествују у приватним пословима приватних компанија, и да учествују у корупцији, и да такво понашање излази из мандата који имају од своје државе. Предложили су нам да сва сазнања упутимо Стејт департменту, који ће бити уступљени Обавештајном одељењу.

Амерички амбасадори у Београду, почев од Wилијема Монтгомерија до Мајкла Полта, све до садашњег, Мајкла Кирбија, опасни су криминалци и злочинци, који сурово пљачкају Србију, али срозавају до дна и углед своје земље.

ТАБЛОИД

Информације о pravdaipravo

Погледајте такође

271 ДОКУМЕНТ – ДОКАЗИ НЕЛЕГАЛНЕ ТРГОВИНЕ ОРУЖЈЕМ ФИРМЕ „ГИМ“ (ВИДЕО)

  271 ДОКУМЕНТ – ДОКАЗИ НЕЛЕГАЛНЕ ТРГОВИНЕ ОРУЖЈЕМ ФИРМЕ „ГИМ“ (ВИДЕО)   Док председник Републике …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *