Бесплатни правни савети
ПРАВДА И ПРАВО

Почетна / Архива / АКО ВАМ НЕКО ПРОВАЛИ У СТАН ,ПУЦАЈ И НЕ ПИТАЈ ЗАШТО ЈЕ УШАО,ЈЕР ЛАКШЕ ЋЕШ ИЗ ЗАТВОРА НЕГО СА ГРОБЉА – СЛУЧАЈ БОГЕСКИ

АКО ВАМ НЕКО ПРОВАЛИ У СТАН ,ПУЦАЈ И НЕ ПИТАЈ ЗАШТО ЈЕ УШАО,ЈЕР ЛАКШЕ ЋЕШ ИЗ ЗАТВОРА НЕГО СА ГРОБЉА – СЛУЧАЈ БОГЕСКИ

Ослобађање Саше Богеског који је морао да доказује да није прекорачио нужну одбрану када је у мају 2013. године убио провалника у свом стану, поново је покренуло питање када је потребно доказивати да сте се „нужно бранили“. Здрава логика налаже да човек који се сусретне с провалником, док му деца спавају у суседној соби, не треба да размишља о правним категоријама. Не постоји идеална самоодбрана, рећи ће већина стручњака. Али, шта значи онда прекорачити нужну одбрану?

 

Виши суд у Београду донео је ослобађајућу пресуду у корист Саша Богеског који је у мају 2013. године ножем усмртио провалника Владимира Манића у свом стану у Жаркову. Како се наводи у одлуци суда, Богески је деловао у самоодбрани, због чега је ослобођен оптужбе да је прекорачио нужну одбрану и убио човека. Како је реч о првостепеној пресуди, тужилаштво има право жалбе Апелационом суду.

Када се тај случај догодио, српска јавност пружала му је једногласну подршку. Манић је упао је у стан породице Богески и на Саша Богеског насрнуо шрафцигером. Богески се бранио кухињским ножем. Након кошкања, Манић је побегао из стана са убодним ранама, а након 400 метара је пао и преминуо. Он се бранио рекавши да је чуо шумове док су његова ћерка и супруга ишле да легну.

У том тренутку, Недељник се бавио случајем Богеског и контроверзним питањем шта значи прекорачити самоодбрану, где је граница онога где и како смете да се браните? Тада је за Недељник говорио један од наших најпознатијих адвоката Тома Фила и појаснио нам шта значи нужна одбрана.

У теорији, убиство из самоодбране не квалификује се као злочин. Пракса и теорија, међутим, разилазе се у одређивању самоодбране. Убиство из нужне одбране, кажу стручњаци, толико је тешко доказиво да се скоро „не дешава“. Прво, напад и одбрана морају да буду истовремени, оружје којим се супротставља нападачу мора бити исто или мање убојито од нападачевог, а одбрана и напад не смеју драстично да се разликују по сили. У тој перспективи Богесково рвање с провалником и пет убода ножем за бирократско-тужилачке анализе излази из оквира нужне одбране.

Неупитно право на одбрану приватног поседа и живота себе и своје породице апсолутно је присутно у Србији, али само на телевизији, у америчким филмовима и серијама. Свако ко је гледао макар три епизоде серије типа „Плавци из Њујорка“ или „Хомисајд“, зна да је у Америци право на живот и стан или кућа као приватни посед – светиња. Просто, немаш ти шта да тражиш у туђем стану ако ниси позван. Не може право провалника да буде испред права недужног човека који није бирао да се нађе у ситуацији „очи у очи“ с непознатим нападачем. У Србији је неки други филм. У држави у којој се није имало ништа осим онога што је држава дала, приватни посед није могао да се устоличи као светиња.

Закон је категорију „нужне одбране“ проширио и на заштиту имовине, односно добра. Али, до сада се никад није догодило да неко буде ослобођен због убиства у нужној одбрани, кад му је била угрожена имовина. Код нас се, тврде стручњаци, ретко дешава да тужилаштво у реконструкцији догађаја крене од намере провалника, односно нападача. Тужилаштво, наиме, најчешће то оставља суду на процену, а пракса каже да неко ко је убио у самодбрани ретко буде ослобођен.

Веровало се да би случај Саша Богеског могао да промени ствари. Неће променити закон, али су бројне петиције парафирале десетине хиљада људи и показале су шта јавност мисли о овом феномену. И вероватно се веровало да ће утицати на промену судско-тужилачке праксе.

Као „савет“ број један најчешће се за најсврсисходније средство за одбрану помиње бејзбол палица. Јер, то је спортски реквизит, дакле, није оружје, нема „законски неприхватљиву убојитост“, а у есктремним случајевима може да послужи за застрашивање провалника. Треба имати у виду да није пожељно „гађати“ у главу провалника, јер ако дође до фаталних последица, суд не гледа средство одбране, а чак и ако не дође до тежих повреда провалника, може се догодити да онај ко се брани буде оптужен за покушај убиства!

Тома Фила зато каже да је потпуно бесмислено да право неког ко напада у очима тужилаштва буде испред права оног ко је нападнут.

„Ми имамо проблем из времена комунизма да разјаснимо шта је то нужна одбрана. Тада је владала доктрина да не може приватна имовина да буде важнија од било чијег живота. Постоји стални страх да се неко ослободи због нужне одбране. Наша судска пракса је невероватна. Полицајац, да би ушао у нечији стан, мора да набави гомилу папира и дозвола, а испада да провалник може да уђе лакше од полиције и да буде у повољнијем положају од власника стана. Ја сам често на путу, па ми жена остаје сама код куће. Држим пиштољ поред врата и рекао сам јој: ‘Ако неко уђе, пуцај и не питај зашто је ушао. Лакше ћу да те извадим из затвора него са гробља.’ Није ми јасно како раде тужилаштва, и како процењују угроженост. Ако неко упадне у ваш стан, да ли треба да га питате: ‘Јеси ли дошао да ме убијеш?’, или, ако је жена, да пита: ‘Да ли си дошао да ме силујеш?’ Па, онда, ако каже: ‘Дошао сам да те силујем’, онда је дозвољено да се лупи шамар, а ако провалник каже да је дошао да вас убије, онда је у реду да се пуца. Ова тема већ једном мора да се покрене. Полиција углавном има више разумевања, јер на лицу места схвати о чему се ради, али тужилаштва су сувише крута“, говорио је Тома Фила за „Недељник“ у јеку тог случаја.

„Код нас је нужна одбрана ужасно уско дефинисана. Смете да пуцате, ако неко пуца на вас. Судије би најчешће и пустиле људе као што је Сашко Богески, али су спречени законима, али и судском праксом. Јер, ако је у педесет случајева нешто окарактерисано као убиство, не може судија у 51. случају а донесе другачију одлуку. Судије то најчешће компензују изрицањем најмање предвиђене казне“, говорио је тада Тома Фила.

Здрава логика налаже да човек који се сусретне с провалником, док му деца спавају у суседној соби, не треба да размишља о правним категоријама. Ипак, ни савет типа „пуцај и не размишљај“ није нешто што ће свако изговорити. Не постоји идеална самоодбрана, рећи ће већина стручњака. Ионако највише људи – чак и с предзнањем о поступању у таквим ситуацијама – делује по инстинкту.

„Немогуће је предвидети како ће неки човек у датој ситуацији реаговати, посебно што на свету нема два иста човека, нити један човек увек исто реагује“, каже Златко Николић, виши научни сарадник у Институту за криминолошка и социолошка истраживања. „Тешко је дефинисати шта је најбоља самоодбрана у ситуацији кад сте нападнути. Мало је вероватно да ће неко читати закон и онда га се стриктно држати, јер реакције су стечени страхови и искуства које имамо још од ране младости и детињства“, каже Николић.

Друго питање које се у оваквим ситуацијама поставље јесте где су границе „нужне одбране“. И да ли је у ситуацији природног страха могуће ограничити одбрану да полиција и тужиоци не протумаче то као прекорачење нужне одбране? Да ли Сашко Богески данас не би био у притвору да је провалника убо божем три уместо пет пута, или би, рецимо, Жарко Лаушевић отварао Стеријино позорје да је ономад у Подгорици пуцао једном, а не тринаест пута?

„Због страха се лако може догодити да се прекорачи праг дозвољене самоодбране. То је управо и највећи проблем јер је страх тешко мерљив и тешко доказив“, каже Николић.

Најгоре је кад се у таквим случајевима сусретну два страха. А страх провалника који, рецимо, не очекује присуство „домаћина“, може да буде озбиљнији проблем од вашег страха.

„Провалник управо из страха може вас да убије. Самоодбрана се код нас уско посматра. На пример, у Америци се посматра доста шире. Тамо могу да вас убију као миша јер сте му повредили посед. У овом конкретном случају Богеског, проблем је што је човек наставио да јури жртву ван стана, уместо да га је пустио кад је изашао кроз прозор. То је апсолутно прекорачење самоодбране, и више од тога.“

Закон је прилично рестриктиван и кад су у питању средства за самодбрану. Тако је, рецимо, и бибер-спреј незаконит, као и нож дужи од дванаест центиметара. Сматра се и да ношење ове врсте самоодбрамбених алатки може да буде контрапродуктивно, јер нападач може да их отме и употреби против жртве. На питање: Шта онда човек да ради када му неко упадне у стан, Николић каже да се „паметан човек склони кад види зло“.

„Не упуштајте се у јуначење или било какве преговоре с нападачем, па макар вам ушао у стан. Код силоватеља је битно да пружите што већи отпор јер њих узбуђују страх и доминација, а не сексуални нагон. Преговори долазе у обзир само са самоубицом. Не вреди ни молити, кукати, нити преклињати. Само вриштање и шутирање. Кад вам неко упадне у стан, можете да дохватите било шта, јер у таквим ситуацијама све може да буде оружје. Нажалост, у таквим ситуацијама углавном је нападач у стартној предности у односу на онога ко мора да се брани. Јер, држава се обавезала да ће вас штитити, али и да ће вас казнити ако се сами браните и прекорачите оно што се у закону дефинише као самоодбрана.“

Дакле, опет се враћамо на државу и законе, који штите живот сваког од нас. Нема тог правника који ће објаснити како закон може да сачува живот неком испред кога је усплахирени провалник с револвером. Једино ако би у стану имао довољно тежак „законик“ да њиме може да онесвести провалника.

Извор Недељник

Информације о Ana Markovic

Погледајте такође

Умиру само они којима Вучић дозволи

Umiru samo oni koje Vučić dozvoliPreminuli od korone donosi 20 hiljada evraNestatusni konsiljere Aleksandra Vučića, …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *