Повезане објаве
Бели криминал
На нашем здрављу мафија министра здравља згрће милионе евра
Трују нас као пацове
Скоро хиљаду људи је, према званичним извештајима, заражено малим богињама у Србији, а по речима неких стручњака прети нам прави Армагедон, ако се комплетно становништво одмах не вакцинише! Од буке оркестриране и добро плаћене кампање за вакцинацију никако да се чује глас разума који поставља једно веома једноставно питање на које нико из домаће фармако-мафије нема одговор: Како је могуће да једино Србији прети епидемија малих богиња? Иза ове лажне узбуне стоји министар здравља Златибор Лончар са својом мафијом.
Пишу: Инсајдери Л- 8 и Л-6
Србија није удаљено острво на сред неког океана, већ држава у срцу густо насељене Европе, преко које воде најзначајнији путеви који повезују Запад са Оријентом. Милиони путника сваке године прелазе преко територије наше земље путујући на све четири стране света, а већина њих долази из држава чија власт, за разлику од овдашње, води рачуна о здрављу својих грађана. Упркос свему томе ниједна једина држава на свету није своје грађане упозорила да невакцинисани не путују у Србију, јер овде, наводно, влада епидемија морбила?!?
Епидемија, очигледно, постоји само у главама добро плаћених представника фармако-мафије чији је једини циљ да продају што је могуће више вакцина, макар тиме било угрожено здравље становништва у већој мери него да смо дозволили да заиста избије епидемија.
Посматрајући са ове временске дистанце како се све одвијало у вези наводне „епидемије“, јасно се види да је неко намерно, или макар из грубог нехата дозволио да морбиле стигну у Србију. Колико је данас познато, мале богиње су у централну Србију доспеле са севера Косова и то преко Ниша, мада је још у априлу био један смртни случај и то у Београду, али се о њему није много извештавало и то из неколико разлога.
Седмогодишњи Јован из Београда је вакцину примио 24. марта 2017, у кому је пао 31. марта, а умро је 18. априла. По лекарском извештају, њему су буквално сви органи отказали. Пошто је било јасно да је узрок смрти примљена ММР вакцина, случај се није повлачио по медијима. Сасвим другачије се поступило после смрти двогодишњег Вука који је од богиња преминуо 23. децембра у Нишу. У то време је кампања за вакцинацију била на врхунцу, тако да је фармако-мафији овај случај дошао као поручен.
Оно што медији нису хтели или смели да објаве, јесте чињеница да је Вукова смрт највероватније намерно изазвана, јер несрећни дечак није имао никога од родбине ко би се бринуо за њега и испитивао узроке смрти. Нулти пацијент, који је морбиле донео у Ниш, била је девојчица из Грачанице која је претходно била вакцинисана. По информацијама које сам мејлом добио од једне докторке из нишког Клиничког центра (која из разумљивих разлога жели да остане анонимна) догађај је овако текао: „…Иако је инфектолог упозорио др Драгану са гастро одељења, где је смештена девојчица из Грачанице, да је могуће да има морбиле, то нико није схватио озбиљно, давали су јој антибиотике који су само замаскирали клиничку слику и што је најстрашније – нису је изоловали од остале деце! Тако је она била на истом спрату, у истој згради са свом болесном, имунокомпромитованом и животно угроженом децом, па и са малим Вуком. Заразиле су се две одрасле особе, медицинско особље, које су даље морбиле однеле кући. Тако је епидемија у Нишу почела.“
Било би просто невероватно да искусни лекари превиде тако јасне симптоме морбила, као што су, на пример, коплици у устима комбиновани са високом температуром и осетљивошћу на светлост (што су све типични симптоми малих богиња), због чега са правом мора да се посумња да је у питању намера да се додатно унесе паника у већ заплашено становништво. Неразјашњено остаје и да ли су безобзирни лекари из нишког КЦ игнорисали сазнање да је Вуков имуни систем, због урођених болести, био преслаб да издржи и најмању инфекцију, или су то знали и намерно допустили да се зарази и умре како би упозорење јавности која одбија обавезну вакцину било још драматичније.
Од трагедије са малим Јованом, па до смрти малог Вука десило се још нешто: Србија је увезла нов контигент ММР вакцина које су морале да се потроше, па је хистерично објављен почетак епидемије које нема. Осим тога, крајем сваке године невладине организације и велике фармацеутске куће, које финансирају овдашње фармако-мафијаше, праве програм маркетиншких улагања за наредну годину, због чега их заговорници обавезне вакцинације својим сталним наступима по медијима у последњој трећини године подсећају на себе, да случајно не би били ускраћени за неки евро. У односу на то, шта је живот једног малишана о коме ионако нико од породице није бринуо?
Криминал као начин живота
Истраживачи Магазина Таблоида су у последњем броју начели тему криминала у КЦ Србије, али на жалост то је само врх леденог брега.
Правна служба КЦС је преласком господина Јована Атанасијевића из КБЦ Драгиша Мишовић пре 5. година добила коначно облике нормалне правне службе. На конференцијама за штампу г.Атанасијевић је изнео бројне малверзације које су годинама биле тема истрага у КЦС, и тадашњи директор проф. Миљко Ристић имао је одрешене руке у решавању тих проблема. Александар Вучић је тада био први потпредседник владе и приликом уручења решења о постављењу за в.д. директора КЦС проф. Миљку Ристићу, рекао му је да гази све криминалце. Нажалост, у пракси се то показало другачије, јер је Градимир Драгутиновић преко СНС закулисно владао у КЦС и као бивши члан ЈУЛ-а спречио хапшење својих компањона из бивше странке који преко 20 година успешно пљачкају, мењајући партије. Криминалне афере заташкаване су, а сви бивши чланови некадашњих партија на власти прешли су у СНС и заједнички блокирали даље истраге.
Атанасијевић је пред тв камерама набројао неколико милионских афера за које има материјалне доказе и предао као шеф правне службе КЦС документацију Вишем јавном тужилаштву, које никада није покренуло тужбе против именованих, јер је кабинет тадашњег председника републике Томислава Николића, то спречавао.
Наша саговорница, која је некада радила у правној служби КЦС описала је догађај када је правна служба КЦС слала свог представника на суђење поводом радног спора који је против управе КЦ Србије водио један административни радник клинике за пластичну хирургију. Током судског процеса у корист тог административног радника сведочили су неки радници КЦС, па чак и два хирурга са те клинике. Детаљи које је навео у свом тужбеном захтеву тај административни радник, садржали су и најстравичније могуће догађаје на пластичној хирургији, од злостављања на раду, преко злостављања пацијената па до вршења обредних ритуала у просторијама клинике. Поступајућа судија се згражавала над изнетим подацима заступника овог административног радника, али још више над поднетим снимцима и материјалним доказима. Тек када су двојица хирурга потврдила те наводе и јавно изнели ко је главни починиоц ових кривичних и прекршајних дела, било је јасно да су у све уплетени људи из врха СНС.
Представница КЦС није могла да оспори поднете доказе, али није чак ни износила било какве противдоказе па је административни радник на крају спор добио. Ово наравно није једини случај јавашлука који влада у правној служби КЦС, која процесуира честите и поштене лекаре, а хохштаплерима омогућује неометане пљачке и криминал.
После покушаја да нешто реши Атанасијевић је унапређен у саветника директора, а на његово место је са гинеколошке клинике пребачена правница Рада Булајић, али не са одрешеним рукама. Наиме, из Макси дисконта је Градимир Драгутиновић довео преко СНС извесну Бојану Вујошевић, која је требала да води кадровску политику КЦС и строго контролише активности Булајићке, како би се само СНС комбинаторика спроводила по Клиничком центру Србије. Такође, њена улога је била да се сви кадрови ДС и Г17 заштите од хапшења, и уместо у затвор, распореде на друга радна места. Тако је на пример Биљана Димитријевић из правне службе, уместо у затвор, распоређена у централну апотеку, да настави махинације са лековима који су вршене током владавине ДС.
У тужилаштву стоји предмет са њеним именом из кога се види да је пљачкама по КЦС дошла до кафане ВИЛИН К 2 у ул. Господара Вучића у Београду, али и других материјалних богатстава, а на основу тога ко је све интервенисао да се предмет фиокира се јасно виде и њени саучесници.
То је на жалост један од мањих случајева у КЦС и по обиму махинације и по количини опљачканог новца, па онда можете да замислите какве су све афере тамо. Зато је најбитније да истраживачи Магазина Таблоид наставе, како Вучић каже, да ГАЗЕ криминал у КЦС, јер ће испливати, по нашој процени, око 800 милиона евра, које су без трага нестале у Клиничком центру Србије од 5.октобра 2000. године!
За шаку лекова
Фармацеутска мафија у Србији надиграла је амбиције Вучићеве мафије. Упркос томе што је Вођа умислио да може зарадити контролишући тржиште лекова (где је зарада већа него од продаје наркотика!), реалност је показала да му је било лакше да контролише нарко дилере него тржиште фармацеутских производа.
Фармацеутска индустрија је у Србији привредна грана која остварује убедљиво највећи приход, а водеће произвођачке компаније и веледрогерије чији производи имају такозвану Позитивну листу Завода за лекове, остварују огромне профите. Само у једној години, вредност укупног промета лекова за такозвану хуману употребу, износи близу једне милијарде евра! Процедура за набавку лекова у Србији је таква да се избегава постојање конкуренције понуђача, што за последицу има високе цене, те су лекови међу најскупљим у Европи. Државни криминал је отишао толико далеко да се чак и тендер за лекове расписује по називу бренда у ком је често и назив компаније која га производи, чиме се елиминише конкуренција.
Колико је ово вредан посао говори и податак (реч је о званичним информацијама), да укупно шест произвођача држи 70 одсто тржишта у Србији и неким заграничним деловима региона. Такође, према статистичким извештајима, Србија има око 4.000 приватних и близу 600 државних апотекарских установа. И данас, као пре четврт века, приватне апотеке су увек „сумњиве“ кад је у питању продаја нерегистрованих лекова, међу којима су увек веома тражени препарати попут морфина намењеног најтежим болесницима оболелим од карцинома, антидепресива или антипсихотика, које корисници у нужди узимају и на „црном“ тржишту (где их у последње време има све више). Како уопште тече легална трговина лековима између произвођача и набављача и оквиру државног монопола?
Републички завод за здравствено осигурање обезбеђује новац за лекове, а апотеке их набављају без тендера преко веледрогерија са којима имају уговоре. Болнице се снабдевају према посебној листи. И те лекове финансира Завод. Сваки учесник у овом „ланцу среће“ може милионе да заради, само мора да поштује правила. Да се зна колико коме иде. А, то, наравно, одређује странка на власти.
И данас, као и пре четврт века, нема прецизног списка пацијената којима су потребни посебни нерегистровани лекови, па су широм отворене могућности огромних манипулација, употреба експерименталних лекова и продаја најскупљих лекова набављених преко приватних фирми.
Овде никако не треба занемарити оно што пише у Члану 79. Закона о лековима који даје право Агенцији за лекове да „на захтев здравствене установе одбори увоз лека који нема дозволу стављања у промет а намењен је лечењу одређених пацијената…“. Дакле, званично, нерегистровани лекови стижу на наше тржиште по посебној процедури, а ко су „одређени пацијенти“, то данас одлучује министар здравља Златибор Лончар и његова „бела мафија“ у српском здравственом систему.
У последњих пет година, Србија је постала и једна од три најважније земље за међународни шверц лекова. Томе погодује „клима“ која влада на домаћем фармаеустком тржишту, где се заправо и не зна тачно колике су потребе за нерегистрованим лековима. Такође, не постоје тачни и прецизни подаци о броју људи којима су ови лекови неопходни. Јасно је и зашто нема тих података. Наиме, уређено тржиште донело би и државном здравственом систему знатно веће издатке. А, грађани Србије ионако из сопственог џепа плаћају (поред обавезног осигурања) велики новац и за регистроване и за нерегистроване лекове.
Ипак, чињенице говоре да је Вучићева државна мафија отворила „коридоре“ за пролаз разне фармацеутске робе, па тек понегде, „падне“ неки мањи транспорт, што одмах добије запажено место у медијима, како би се лажно приказала борба против „нелегалног промета лековима“. Тако су, на пример, царински службеници су 26. новембра протекле, 2017. године на пункту Мердаре (гранични прелаз са Косовом) запленили око 5.000 разних ветеринарских лекова. У слично време, на хрватском граничном прелазу Бајаково у једном теретном возилу нађено више од 50.000 комада такозваних психотропних таблета…Таквих вести у 2017. години било је сваког месеца. Али, онај велики посао, крупне транспорте, државне пошиљке у којима увек постоји „посебан контигент“ лекова (у складу са већ поменутим Чланом 79. Закона о лековима), слободан је и неконтролисан.
Приватне везе и набавка лекова од шверцера, узела је маха, па се процењује да је само у прошлој години, преко 55 одсто пацијената купило лек без рецепта „на улици“ (поређења ради, тај проценат је пре десет година, кад је стање наводно било горе него сада, износио 54,2 одсто). Мада сваки лек осим испитивања мора да има и дозволу Агенције за лекове, која одобрава и паковање лека и упутство за употребу, а такође, сваки лек мора да садржи име, затим заштићено име, рок употребе, датум производње, серијски број, име произвођача, Србијом циркулише и до 30 одсто фармацеутских производа који немају три од осам овде наведених информација.
Купити лек у приватној апотеци без рецепта, није ништа мање ризично него га „набавити“ од шврецера, дакле, изван система. У Србији се издавање лекова без рецепта новчано кажњава: до 8.700 евра за правно лице, односно до 430 евра за физичко лице. Но, упркос свим запрећеним законским казнама, не постоје подаци о томе да је неко и заиста кажњен за непоштовање поменутог прописа. У већини приватних апотека, власници запошљавају кадрове са средњом школом (петоструко више од броја дипломираних фармацеута, дакле, оних са факултетском дипломом). Није редак случај да власник апотеке истовремено буде и власник печењаре или ауто – перионице. Држава која законски третира фармакологију исто као и свињско печење, не може очекивати да јој високо стручна особа седи у апотеци пуно радно време. Међутим, властима то одговара. Што мање струке, то више шверца лекова и мање контроле.
Наравно, ово су само фрагменти једне опасне криминалне пирамиде, тако рећи осињег гнезда у које нико не сме ни да погледа. Вучићева власт је ушла у посао са фармацеутском мафијом мислећи да ће њоме управљати. А, догодило се оно што и претходним режимима: његов режим служи фармацеутској мафији! Истина, у тој „кохабитицији“, сви су на добитку осим грађана.
Бандити са Онколошког института
Пишем вам натерана муком, а са надом…Медицинска пракса коју спроводи Онколошки институт у Београду је базирана на комбинацији полузнања, ароганције, и бахатости. Учинак за пацијента је – незамислива окрутност.
Од почетка се са пацијентима разговара као да су мање вредни, па чак као и са људима који не могу све да схвате. Ни у једном тренутку се не објашњава план лечења, не заказују се наредни састанци са лекарима, него се паушално одреди дан када пацијент може да види „конзилијум“. Пацијенти се онда као стока сабијају у узани ходник где сатима чекају на немушти „конзилијум“ окрутних стручњака. Конзилијум почиње онда „игру додавања“. Не постоји одговорни лекар, пацијент никоме „не припада“, јер је одговорност просута на све чланове које више нико не може да нађе. Др. Матковић, на пример, обећавши помоћ, одлази на месец дана одсуства. Остали нису бољи.
Предложени третман се држи у полутајности, немаром или намерно – можда чекајући да пацијент изгуби битку где свако лечење постаје бесмислено. Лечење малигног меланома, ситуација која је мени позната, је енигматично.
Имунотерапија која је одобрена и препоручена за лечење меланома, није доступна свима на Онколошком институту. Одобрава се само пацијентима чији тумор, нема специфичну генетску абнормалност. Уколико мутација постоји једини доступни лек је инхибитор тирозин кинасе, у облику таблете, а најефикаснији лек – имунотерапија постаје недоступан. Узгред, калупе тумора за генетску анализу је тешко наћи, време пролази, пацијент не прима никакву терапију – јер у току је претрага архива калупа који се чувају у Централном затвору. Пацијент, без лечења, у међувремена, пропада из дана у дан.
У приватној пракси имунотерапија јесте доступна свима и безусловно, тако да је уколико је могуће платити 8.000 евра за једну инфузију имунотерапије – најефикаснијег лека за меланом – лек постоји.
Пембролизумаб, ПД-1 инхибитор, као врста имунотерапије, је одобрен за лечење малигног меланома. Фармацеутска компанија Мерцк обезбеђује лек за Европу. Лек постоји на Онколошком инситуту, за неке пацијенте. На који начин лек доспева до приватних онколошких ординација? Да ли су приватне организације купиле лек од компаније Мерцк? Од Онколошког института? Од кога и по којој цени? Неколико сценарија је могуће.
Лечење је ускраћено дугогодишњем лектору листа Политика, сада у пензији, који два месеца чека на лечење на Онколошком, док је окрутни конзилијум или на продуженом одмору, или равнодушно присутан. Намећу се два закључка – поједини људски животи за конзилијум немају вредности и конзилијум мрзи свој посао и нема образа. Додатно, лекови за имунотерапију се, вероватно, препродају. Пратећи ток новца, научићемо праву истину о операцијама Онколошког института и мреже приватних ординација. До тада ће појединцима бити ускраћена шанса за адекватно лечење.
Извор: Телепромтер
