Повезане објаве
При крају разговора са Немцима, у коме се размењују лична сазнања, обавезно уследи питање „Одакле сте?“. Док одговарам „Из Србије“, лица која су зрачила искреном заинтересованошћу, за тренутак постају запањена, а затим на кратко одсликавају нетрпељивост, да би на крају, у зависности од њихове слабости, односно снаге, навлачили маске љубазности испуњене емоционалном хладноћом, или се понашали као да нису ништа страшно чули.
Моји покушаји да са неким Немачким познаницима започнем разговор о последњем рату на Балкану, били су неуспешни. Наилазила сам на непробојан зид ћутања. Тада сам прикупила снимке и текстове везане за неистине које се на западу приказују као истине, о злочинима над Србима у последња два рата, о злочинима над Србијом. Те доказе су западњаци снимили и о њима писали.
Габи је била код мене. Замолила сам је да одгледа Немачки документарни филм „НАТО лаж – бомбардовање Југославије“. Затим су уследили други снимци и текстови. Њене реакције су биле бурне – ово је страшно, проклетство, ужас, много ми је жао, о Боже …. Смењивали су се осећаји згранутости, беса, туге, и стида.
Штефану сам послала све што сам прикупила. Пар дана касније ме је посетио. Саопштио ми је да од свега ништа није знао, да му је веома жао шта је све Србима и Србији урађено. То је био његов начин извињења.
Пред путовање у Србију, Штефан ме је посетио. Напоменуо ми је да се ближи петнаестогодишњица НАТО бомбардовања. Замолио ме је да свима које будем у Србији сретала, преносим његове поздраве, и да свима говорим да нису сви Немци исти.
