Повезане објаве
Када је Свети Сава, 1208. године, хтео да пренесе мошти свога оца, Св. Симеона Мироточивог, из Хиландара у Србију, да би над њима измирио своју браћу, Стефана и Вукана, завађени око српског престола, то је код тадашњег хиландарског игумана Методија и манастирског братства изазвало неслагање. Наиме, монаси су били веома везани за Светог Старца Симеона, са њим су и дошли из Србије на Свету Гору, а бојали су се да ће без њега манастир остати незаштићен од разбојника, гусара и крсташа, који су у то време харали Светом Гором. Св. Симеон је, након блажене кончине, прослављен од Бога: из његових моштију потекло је свето миро, а то је братству Хиландара давало осећај поуздања у заштиту и молитвену помоћ Светог Старца. Једне ноћи, Св. 
Симеон се јавио у сну игуману Методију, говорећи: „Чедо, ја треба да идем у Отачество наше, а из мога гроба ће израсти винова лоза и, док она буде доносила рода, почиваће мој благослов на овом манастиру“. Тако се братство умири и допусти да Св. Сава пренесе свете мошти у Србију. По предању, још исте, 1208. године, из гроба Св. Симеона је заиста никла лоза, изван свих закона природе, из земљишта на коме винова лоза иначе не успева. Прошла је временом и кроз зид цркве, па је у потоњим вековима направљен за њу и посебан подупирач са спољне стране цркве. Кивот св. Симеона над његовим гробом у саборној цркви Хиландара, рад о. Војислава Билбије
Након упокојења св. Симеона, св. Сава са братијом Хиландара сахранио је свог светог оца у манастирском саборном храму, са јужне стране, како се обично и сахрањују ктитори. Свети Симеон је убрзо постао први светогорски мироточац, данас се у Хиландару чува један бочица са светим миром из моштију Преподобног.
Седам година након сахране светог Симеона, свети Сава је дошао из карејске испоснице, да пренесе мошти свога оца у Студеницу, како би над њима измирио своју завађену браћу Стефана и Вукана. Неутешна братија Хиландара на челу са игуманом Методијем заплака због губитка тако великог благослова, да мироточиве мошти њиховог ктитора одалзе из обитељи. Тада се св. Симеон јави у сну игуману Методију и каза да је потребно да се његове мошти пренесу у Србију и да дозволи тако дело, а за утеху братији из његовог гроба ће изникути лоза, и док она буде рађала, дотле ће и његов благослов бити на Хиландару. 
Лоза не само да је изникла него и данас редовно рађа, без икаквог прскања и без икакве заштите од штеточина или болести лозе. Рађа здраво бело грожђе које се бере уочи Крстовдана. на сам празник Крстовдана игуман после литургије дели свима од овог чудотворног грожђа. Ово је једини дан у години када га могу сви јести. Након тога, црквењаци односе грожђе у пекару где га суше и касније се осушено грожђе шаље супружницима којима је потребно.
Али, лоза није само по томе чудесна. Она има и друго чудотворно дејство. Од њеног плода разрешује се неплодност супружника, који са вером и молитвом прихвате ово чудотворно средство.
Место на којем лоза избија из гроба, кроз зид цркве напоље (корен је у самом гробу унутар храма). По предању, још исте, 1208. године, из гроба Св. Симеона је заиста никла лоза, изван свих закона природе, из земљишта на коме винова лоза иначе не успева. Прошла је временом и кроз зид цркве, па је у потоњим вековима направљен за њу и посебан подупирач са спољне стране цркве.
Доњи део је заштићен жицом, да неко не одломи комад или направи какву другу штету.
9.априла 1887.г. је подигнут и мермерни део у чију унутрашњост црквењаци одлажу лишће које опада, да се не гази.
Заимање деце
Вековима стижу у Хиландар писма и молбе бездетних супружника за помоћ. Шаље им се парче орезане лозице и три зрна осушеног грожђа, уз детаљно упутство за употребу. Супружници приступају тзв. Хиландарском посту, у трајању од 40 дана, након чега узимају плодове свете лозе. Хиландарци објашњавају да се деца не добијају, већ заимају, будући да децу не добијамо на поклон; она нису наша, већ Божија. Зачеће и рађање деце измољене на овај начин најчешће се збива противно законима природе и медицине. Бројне стручне презентације и предавања лекара сведоче о рационално необјашњивим начинима зачећа, показујући чак и фотографије и анатомске приказе који сведоче о потпуним немогућностима да жена, муж или обоје зачну, али је до зачећа ипак дошло. Ова деца су измољена и од родитеља и од Светог Старца, па се зато и зову чедима Светог Симеона. 
Њихово васпитање се не препушта законима овог света, већ их ваља подизати у Христовој вери и љубави, не заборављајући чији су. Свакако, овде није реч о умишљеној посебности ове деце или било чему што би родитељима дало повода за гордост и прелест, већ о појачаној свести да је њима Бог децу дао на молитву и изван земаљских законитости, па је молитвени пут, јединство породице и живот у Духу а не земаљској привезаности – пут којим треба наставити, на уздарје Господу.
Светогорском стазом
Историјска и духовна многовековна веза Србије и Свете Горе на најлепши начин се потврђује и овом духоносном силом хиландарске лозе, а огледа се у радости родитеља који у свом наручју понесу своја чеда – чеда Светог Симеона Мироточивог…
Агин дар
Од тада, лоза Св. Симеона доноси богат род, не тражећи никакву посебну негу, ни прскање, ни оламање. Вековима је већ знаменита по томе да бездетним супружницима доноси пород. Први сачувани писани документ везан за целебност лозе и грожђа датира из 1585. године. Тада је турски ага, који није имао порода, помоћу лозе Св. Симеона заимао децу. После десет година, дошао је са најстаријим сином у Хиландар, да га остави ту на уздарје, говорећи: „Ово сам дете од вас добио, па га вама и враћам“. Но, хиландарски монаси му одговорише: „То ти је дете Бог подарио, на молитве нашег оца Симеона, па нека код тебе и остане, а своју захвалност према нашем манастиру можеш да изразиш на неки други начин“. Тада ага поклони Хиландару велико имање недалеко од Свете Горе, на коме настаде метох Хиландара, манастир Каково.
Izvor:Delom istoriskih čimjenica i predanju Hilandarskih monaha
