СВЕТИ САВА
Заслужно међу великанима
ИСТИНА ЗА ПОТОМСТВА

Растко Немањић је рођен око 1175. године као трећи син српског великог жупана Стефана Немање и његове супруге Ане. Савини биографи у хагиографском стилу наводе да су супружници Растка добили после дугог прекида у рађању и да им је због тога најмлађи син био нарочито драг.

О Растковом раном животу не зна се много. Растао је у време великих спољнополитичких искушења за државу свога оца и могао се упознати са неким основним питањима вођења државе.

Када је напунио 15 година, Растку је Стефан Немања поверио на управу хумску област (Хум или Захумље) Године 1190, исте када је Растко напунио 15 година, Хум је био одузет Немањином брату Мирославу. О конкретним Растковим делатностима на положају управника хумске области нема много података. Имао је свој двор на коме је био окружен велможама, високим функционерима кнежевског двора и одабраном локалном властелом. Познато је и да Растко није стално боравио у својој области већ да је из очевог двора одлазио само повремено. И поред тога, управа у Хуму није била само почасна титула већ је представљала практичну школу државног управљања

У Свету гору Растко је отишао већ писмен и упознат са делима ранохришћанске, византијске и старословенске књижевности.Његова заокупљеност књигом коју истичу биографи свакако није опште место житија. На основу дела које је оставио закључује се да је поред јеванђеља, апостола и паримејника и нарочито псалтира читао и прологе и патерике, Лествицу Јована Лествичника, беседе рановизантијских црквених отаца (посебно Јована Златоустог) као и поједина дела

Године 1191, кад је имао око седамнаест година, Растко је отишао на Свету гору, један од најзначајнијих центара источноправославног монаштва, са намером да се замонаши. Различити извори на разне начине описују овај догађај. Савин приказ догађаја који је изнео у Житију Стефана Немање скроман је и суздржан. Са сваким нарендим извором прича је постајала опширнија, детаљнија и драматичнија. Тако Теодосије Хиландарац наводи како је за Растком отац послао потеру с намером да га спречи у намери да се замонаши. Потера је стигла на Свету гору пре него што се Растко замонашио, али он је успео да их опије и да током ноћи ипак прими монашки чин. Оболенски, као и други историчари, сматра да је ова прича добрим делом плод Теодосијеве маште. По његовом мишљењу, највероватније је да је Растко кришом отишао на Свету гору где се спријатељио са монасима руског манастира Светог Пантелејмона; Стефан Немања, слутећи где му је син отишао, послао је потеру која је нашла већ замонашеног Растка. Не зна се поуздано у ком манастиру се Растко замонашио, али се сматра да би могао бити у питању или руски манастир Светог Пантелејмона (Стари Русик) или грчки манастир Ватопед.

У Ватопеду, који је био Савин дом наредних седам година, Сава се искрено посветио монашком животу. Ту је он свакако имао прилике да се ближе упозна са различитим делима грчке богословске и црквеноправне књижевности. Рани боравак на Светој гори имао је значајног утицаја у формирању Савине личности. Ту се формирала његова религиозност и његово схватање хришћанства и ту је пронашао узоре на основу којих ће организовати манастирски и црквени живот у Србији. Света гора је током читавог Савиног живота остала његов други дом.

У међувремену, у Србији је дошло до смене на престолу. Стефан Немања се 25. марта 1196. повукао са власти коју је препустио свом средњем сину Стефану Немањићу. Немањина одлука била је мотивисана како политичким тако и верским разлозима. После годину и по дана проведених у Студеници (25. март 1196. — 8. октобар 1197) Симеон је одлучио да се придружи свом најмлађем сину на Светој гори. Писмо које је Сава послао свом оцу одмах након што се овај замонашио у коме га је позивао да му се придружи на Светој гори сигурно је такође мотивисало Симеона да промени средину.

Сава и Симеон су се после више година поново срели 2. новембра 1197. године у Ватопеду. Долазак Симеона, доскорашњег владара, изазвао је велико интересовање код светогорског монаштва. Велики број монаха посетио је Саву и Симеона у Ватопеду а они су великодушно делили прилоге, највише манастиру Ватопеду у коме су боравили. Све ове подухвате Сава и Симеон су заједнички планирали, с тим што је Сава, као млађи, те замисли остваривао.

У позну јесен 1197, Симеон и Сава су уз сагласност игумана Теостирикта кренули у обилазак Свете горе да би се Симеон поклонио свим њеним црквама и светим местима. Приликом обиласка даровали су бројне манастире, нарочито Кареју, Ивирон и Велику Лавру.

После извесног времена боравка у Ватопеду код Симеона и Саве се јавила идеја за оснивањем српског манастира на Светој гори. Њихова почетна замисао сигурно је била да тај манастир буде саставни део Ватопеда Почетком 1198. Сава је у Цариграду за то добио сагласност Алексија III Анђела. Монаси других светогорских манастира нису били задовољни оваквим развојем догађаја јер су сматрали да ће Ватопед добијањем Хиландара исувише ојачати. Управа Свете горе је затим молила цара да да манастир у пун посед српским монасима. На ову молбу цар је одговорио издавањем још једне хрисовуље јуна 1198. године. Он је поништио раније издати документ и одредио је да манастир ужива потпуну слободу тј. да не буде потчињен ни протосу ни игуману Ватопеда. Обнова Хиландара је брзо напредовала и већ средином године у њему је отпочео монашки живот. За првог игумана Сава и Симеон су одредили монаха Методија, свог оданог сарадника. Истовремено су позвали Стефана Немањића да и он постане ктитор манастира тако да је Хиландар био под покровитељством три члана српске владарске породице.

Симеон је у Хиландару умро 13. фебруара 1199. године. Сава је уз њега био до последњег часа и дирљиво је описао те тренутке. Убрзо је Сава наставио да ради на организовању Хиландара. У пролеће 1199. Сава је опет отишао у Цариград где је цар Алексије III издао још једну хрисовуљу којом је потврдио раније стечена права Хиландара и додао му је опустели манастир Зиг на јужној обали Свете горе. До августа исте године Сава се вратио у Хиландар који је брзо растао. У време Симеонове смрти у њему је било 10—15 калуђера, да би се након неколико година њихов број повећао на деведесет. По Савиним речима, манастир је постао величаснтвен. За Хиландар је Сава израдио типик (манастирски устав) на основу типика манaстира Богородице Евергетиде са чијим се животом упознао током својих боравака у Цариграду.

До 1200. године Сава је постао веома важна личност на Светој гори. Тих година Саву је привлачио усамљенички живот испуњен молитвом. Купио је испосницу у Кареји коју је посветио светом Сави Освећеном и где се повлачио са једним или двојицом монаха живећи у строгој аскези. И за Карејску келију (ћелију, испосницу) Сава је написао типик.

Иако је Сава већ уживаo огроман духовни ауторитет, и даље је био само калуђер, те га је средином 1200. године епископ Јариса рукоположио за ђакона, а потом и свештеника. Следећи Савин успон у црквеној хијерархији десио се између 1200. и 1204. године приликом посете Солуну.

Догађаји који су се у ово време дешавали у Србији — грађански рат између великог жупана Стефана Немањића и његовог старијег брата Вукана — сигурно су узнемиравали Саву. Није га оставио равнодушним ни пад Цариграда 1204. године. У подели византијских територија јужна Македонија, која је обухватала полуострво Халкидики и Свету гору, припала је Бонифацију, маркизу од Монферата. Положај светогорских манастира постао је несигуран па су Сави браћа писала да пренесе очеве мошти у Србију.

Сава је пошао на дуго путовање у Србију са Симеоновим моштима и у пратњи групе хиландарских калуђера највероватније у зиму 1206/07. године. Почетком 1207. Немањина три сина сахранила су његове посмртне остатке у гробницу коју је припремио у својој задужбини Студеници, а Сава је сачинио службу у његову част. Највероватније је Симеон ту убрзо био и канонизован. Недуго затим, Сава је постављен за игумана Студенице. Пошто је имао звање архимандрита Сава је био највише негрчко свештено лице у Србији. За Студеницу је написао типик који је заправо представљао нешто измењени Хиландарски типик. По Доментијановим речима, Сава је у Србију пренео све узоре светогорског манастирског живота, то јест, оснивао је манастире, лавре и испоснице. Тада је отпочео и Савин ктиторски рад у Србији. Заједно са братом Стефаном отпочео је радове на подизању Жиче. За време свог боравка у Студеници, Сава је поред службе написао и опширно Симеоново житије које представља истакнуто дело српске средњовековне књижевности.

Као игуман најзначајнијег манастира у Србији Сава је морао да се укључи и у државничке послове. По упуствима брата Стефана учествовао је у двема дипломатским мисијама. Прва, у којој је требало да преговара са Стрезом, бугарским великашем, завршила се неуспешно. Много значајнију дипломатску мисију Сава је обавио када је 1220. године Србији запретила велика опасност од угарског краља Андрије II. Тада је Сава вештом дипломатијом успео да угарског краља претвори од српског непријатеља у пријатеља. Доментијан и Tеодосије објашњавају успех ове мисије Савиним чудотворним моћима.

Краљ Андрија je септембра 1217. кренуо из Сплита у крсташки поход. Само што је испловио, велики жупан Стефан је по други пут од папе затражио краљевску круну. Папа Хонорије III послао је свог легата са круном којом је Стефан крунисан.

У српској историографији је уврежено мишљење да се Сава није слагао са братовљевом прозападном, односно проримском политиком и да је зато љут отишао из Србије у Свету гору. Оболенски оспорава ово мишљење и сматра да je Сава остао у добрим односима са Стефаном, наводећи како је Стефан 1216. Саву називао учитељем и саветодавцем. Пре одласка из Србије Сава је радио на организовању монашког живота у Студеници и учествовао је у избору новог игумана, тако да је мало вероватно да је Сава кренуо у важну дипломатску мисију у Никеју без претхоног саветовања са братом.

Савин однос према римској цркви је одраз оштре подељености између источног и западног хришћанства раног 13. века. У доба првих Немањића постојала је извесна црквено-политичка отвореност коју су заступале и ондашње папе. Стефан Првовенчани јасно је раздвајао различите нивое свог политичког, црквеног и верског деловања. Иноћентије III (1198—1216) је водио црквену политику великог стила и успео је да успостави духовну супрематију над Србијом и Бугарском. Сава и људи око њега без сумње су сматрали папу за изузетнан ауторитет у духовним питањима, а извесне теолошке разлике између Истока и Запада или су им биле непознате или, што је вероватније, нису изгледале непремостиве. На однос раних Немањића према римокатоличкој цркви утицала је и чињеница да је приморски део земље био насељен католицима. Сава вероватно није видео ништа спорно ни проблематично у томе што је он свега неколико година након што је његов брат добио круну из Рима отишао у Никеју где је био хиротонисан за првог српског архиепископа.

http://www.istorijskabiblioteka.com/

Фејсбук коментари
Подели објаву наShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

Погледајте такође

ДЕЦО,НЕ ОДЛАЗИТЕ – НЕ ЈАЧАЈТЕ ЗЕМЉЕ КОЈЕ ЋЕ НАС БОМБАРДОВАТИ

„Радите, људи свој посао, не чекајте да га неко други уради. Снобизам, ништа не ваља, ја …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *